Nikada se nije zadržavao na radostima sećanja. Utisci su klizili po njemu, trenutni i doživljeni; grnčarev cinober, svod prepun zvezda koje su bile i božanstva, mesec sa koga je pao lav, glatkoća mermera pod sporim i osetljivim jagodicama prstiju, ukus mesa divlje svinje, koje je voleo da kida trzajem belih zuba, jedna feničanska reč, crna senka koju baca koplje na žuti pesak, blizina mora ili žena, teško vino čiju je oporost ublažavao med, mogli su potpuno ispuniti prostor njegove duše. Znao je za strah, ali i za gnev i hrabrost i jednom se prvi popeo na neprijateljski zid. Pohlepan, radoznao, nepredvidiv, bez drugoga zakona osim neposrednog uživanja i ravnodušnosti, prošao je razne zemlje i video, na obema stranama mora, gradove ljudi i njihove palate. Na mnogoljudnim tržnicama, u podnožju planine neizvesnog vrha gde su možda živeli satiri, slušao je zamršene priče koje je primao kao što je primao i stvarnost, ne trudeći se da sazna jesu li istinite ili lažne.
Postepeno, lepi svet ga je napuštao; tvrdoglava izmaglica je izbrisala linije na dlanu, zvezde su napustile noć, zemlja je postala nesigurna pod njegovim nogama. Sve se udaljavalo i mešalo. Kada je saznao da postaje slep, kriknuo je; stoički stid još nije bio pronađen i Hektor je mogao i bežati a da ne izgubi čast. Više neću videti (pomisli on) ni nebo puno mitološkog straha, ni ovo lice koje će godine izmeniti. Dani i noći prođoše u tom očajanju puti, ali jednoga dana on se probudi, pogleda (sada bez straha) nejasne stvari koje su ga okružavale i neobjašnjivo oseti, kao neko ko prepoznaje neku muziku ili neki glas, da mu se sve to već dogodilo i da se sa time već suočio strepeći, ali i sa radošću, nadom i radoznalošću. Onda utonu u svoje sećanje, koje mu se učini beskrajnim, i pođe mu za rukom da iz te vrtoglavice izvuče izgubljenu uspomenu koja se presijavala kao novčić na kiši, može biti zato što je nikada nije ugledao, osim možda u snu.
Evo čega se setio. Neki dečak ga je uvredio, pa je otrčao ocu i ispričao mu šta se dogodilo. Ovaj ga je pustio da priča kao da ga ne sluša ili ne razume, a onda je skinuo sa zida bronzani bodež, lep i moćan, koji je dečak tajno priželjkivao. Sada ga je držao u rukama i iznenađen što ga ima poništilo je nanesenu uvredu, ali očev glas je govorio:
Neka nauče da si čovek, a u glasu se čulo naređenje. Noć je puteve činila slepima.
Stisnuvši na grudi bodež, u kome je predosećao neku magičnu snagu, on se spusti niz strmi obronak koji je okružavao kuću i otrča na morsku obalu maštajući o Ajantu i Perseju i zamišljajući rane i bitke u slanoj tami. Sada je tražio tačni ukus toga trenutka; ostalo ga nije zanimalo: ni uvrede izazivanja, ni prljava borba, ni povratak sa krvavim sečivom.
Jedno drugo sećanje, u kome je takođe bila noć i blizina avanture, izronilo je iz prethodnog. Žena, prva koju su mu poslali bogovi, čekala ga je u tami podzemne odaje, a on ju je tražio u hodnicima koji su bili poput kamene mreže i strmim lagumima koji su nestajali u tami. Zašto su mu navirala ta sećanja i zašto su bila bez gorčine, kao prava najava sadašnjosti?
Shvatio je sa ozbiljnim čuđenjem. U toj noći njegovih smrtnih očiju, u koju se sada spuštao, čekali su ga i ljubav i opasnost. Arej i Afrodita, jer je već predviđao (jer ga je već okružavao) žamor slave i heksametara, žamor ljudi koji brane hram koji bogovi neće spasti i šum crnih lađa koje tragaju po moru za voljenim ostrvom, žamor Ilijada i Odiseja koje mu beše suđeno da ispeva i da odzvanjaju u dubini ljudskog pamćenja. Mi znamo to, ali ne i ono što je osetio silazeći u poslednju tamu.
Horhe Luis Borhes
