IV PARIZ (2)
Mora se pisati satira.
Gorko u našoj sudbini je najviše, to, sad, ovde, vidim: da nevidljiv, i divan, uticaj vesele mladosti (tvrdim da od njega zavisi čar svakog stoleća), kod nas, uvek, kod svakog pokolenja izostaje. Nema, nijedne, akcione pruge, kod nas, na kojoj bi dinamična snaga veselosti mladosti bila dokraja vidljiva. Za kratko vreme, uvek, sve postaju krivudave, ugušene, prekrhane. Ove misli mi dolaze usred studija, u vezi sa pokretom naše romantike. Zaprepašćuje me niskost sa kojom se borilo protiv Jakšića, oko Zmaja i Laze Kostića.
Vi mislite da to nema veze sa onim što ću vam pisati? Videćete da ima.
Hteo sam da počnem o slikarstvu i pozorištu ovde. Obratno ću. Neka bar ovo, bitno, stiže do svakoga nepomućeno zlim, podsmehom, šegačenjem. Jer, posle, kad budem vrlo lepo, pisao o Pikasu, nazvaće me huljom. A kad budem pisao protiv francuskih pozorišta i francuske dramaturgije, napisaće da sam, poreklom Madžar. Bi znate, kod nas, kad se ocevi mrze, svete se na deci; kad se voli devojka, pa ona neće, oduzima se, ako se može, penzija njenoj majci. Ko piše u slobodnom stihu, glup je ili lopov.
U mirisu Pariza najlepše što sam osetio jeste: bezgranična ljubav i bezbrižnost. Kako su ovde vesele borbe! Ove večeri, pune širokih voda, mostova, koji se previjaju preko večnosti i proleća, posle kiša, donose mir. Babe koje prodaju češljeve, narandže, novine, i gledaju, ako mogu, da vam zadrže kusur, pevuckaju celo veče. Ljudi, pogrbljeni od grehova i razvrata, pevuckaju. Sve to radi života.
Videćete, sve će to biti u vezi sa onim što ću pisati.
Danas samo o štampi.
Ovo je, još uvek, evropska sila, i, malo rezignirana, ona, još i danas, ima sav čar latinskog smeha. Mislite da to dolazi od tradicija? Ne sasvim. Ta naša vojvođanska štampa ima otmene i lepe tradicije, pa ima li gluplje od nje? Kod nas može samo jedno pomoći: sve što je najbolje u novinare!
Iako velika štampa ima, i ovde, životinjske nagone, imala je nekoliko velikih trenutaka ove godine. Ona je spasla Poljsku. Ne vlada. Nemojte misliti da se zatrčavam. Ona je rešila sirijsko pitanje, i vodi sad veliku turkofilsku kampanju. Njen rad protiv Nemačke je sjajan. Neverovatno tačno ovde u čemu je nemačko pitanje. Njina borba, s prgavim Lojdom Džordžom, imala je i veličine i toplog humora. Ja ih gledam već mesecima. Od krajnje leve Clarté, do krajnje desne Action française, ni jedan dan nisu bili potpuno u opreci sa gomilama.
Ostavite se naše najnovije gluposti: germanofilstva. Pozdravljam svakog anglomana, a podsmehnuću se i sam mnogo čemu francuskom. Ali je Francuska daleko, i, još uvek, lepa. Nemačka, i najidealnija – a nje sad, sto godina, ne može biti – za vratom nam je, izgaziće nas. To je detinjasto jasno. Ne slušajte nikog, i ostavite se, već jednom, onog našeg, paorskog, lakoverja. Ja, nemački đak, vrlo dobro znam šta pišem. Uvidite, već jednom, da sve ne zavisi od poštenih. Pustite da u to veruju komuniste.
Nemojte misliti da sad dolazi himna Francuskoj. Našto to večito padanje iz ljubavi u ljubav? Ljubite sebe. Neka nestane ona životinjska „slovenska“ žeđ za obožavanjem. Ja, prečanin, izučen, vrlo dobro znam sa kim imamo posla. Dobili smo olupane čamce, mesto flote. Pokušavaju da naprave dunavsku federaciju. Poneki viši oficir, koji se parfimiše, priča i ovde da spavamo sa svinjama. Šta to mari? Dajem vam reč da je Pančevo čistije nego Brest, Kamper, Morle.
Oni nas ne znaju – tome smo mi krivi. Talijani su npr. zaprepašćeni kako o njima mislimo. Jedan moj mladi prijatelj pokazivao je, ovde, malog anđela, drvorez, iz jednog od naših najstarijih manastira. Slikari, i najbolji, i najmoderniji, strčali se da vide, i sad sve revije ištu članke o tom, i o našem starom živopisu. Mi, tamo kod nas, mislimo da je to svršena stvar. Obucite neke dame u crno, i pošaljite ih na grob vojvode Putnika, pa ćete videti. Trebalo je beogradskim opštinarima kupiti bolje cilindre, i reći im kakav se žaket oblači pre i kakav posle podne. Jedni će reći da ponavljam stare stvari, a drugi da sam socijalpatriota. Ali je ovde život sagrađen, i to prilično čvrsto, na osnovi učtivosti i prijatnosti. Od Amerike do švedskog kralja, svi su se poklonili grobu Neznanog vojnika; mi smo to učinili gore nego republika Liberija. Mislite da je na Kajmakčalanu sve rešeno? Čekaju vas gorka iznenađenja.
Ovdašnja štampa, vrlo tačno, zna naša pitanja do ujedinjenja; odonda ima o nama zbrkane i smešne pojmove. Mislite li da je kralja Nikole propaganda popustila zato što nas poštuju; naše mrtve, naše žrtve? Pala je zato što je danas, na veru, nemoguće naći para. Da je našla, videli biste. Druge su našle.
Bugari pomalo uspevaju. Niko ne zna više za bugarska zverstva, i svaki zna, od njih, da je kod nas sve rovito. Pre neki dan davao se komad Bernarda Šoa: Heroes et soldat. U njemu se spominje Slivnica; tapeti su stilizovani patlidžani, Bugari su kavaliri, Srbi kukavice, srpska artiljerija ne tuče granatama, jer ima samo čokolade. Sve je to, naravno, šala. Vi znate Šoa, a znate i engleski humor. Gorki su. Teza je da je pravi vojnik, profesionalni vojnik, kukavica, a svaki heroj operski pevač. Tako hoće Šo, praveći cinične aforizme na račun poginulih, možda baš zato što ih žali. Niko se nije smejao. Smejale su se samo visoke i vitke Engleskinje. Francuzi, koji znaju šta je komedija, ali ne znaju šta je engleski humor, igrali su komad po molijerski. Ali ta ista štampa, koja ima beskrajno široku skalu da, ma kako, ma kome, kaže istinu u lice, zbunila se, i mešala je našu nesreću sa bugarskom, nevešto i cinično. A da vidite da je ko pisao na francuski račun, ili da je ismevao Poljake!
Inače, oni na sve paze. Pre neki dan, igrala je trupa Komedije francuske u Norveškoj. Novine su javile da su Norvežanke dotrčale, sa svih strana, da vide u Komediji francuskoj toalete. Francuskinje su bile prosto obučene. Norvežanke razočarane; sad sve novine napadaju upravu.
Ja razumem da naše diplomate, skromne, itd., ne mogu da zamisle da daju novinarima više, mnogo više, nego što su njihove sopstvene plate; ali zašto ih bar ne prate, i ne laskaju im, to ne razumem. Ja razumem čak i to da smo mi navikli da se bude, besplatno, oduševljen. To su i Francuzi. I bolje nego mi. Ali, samo za sebe. Bilo je odista krajnje vreme da učtivi, inače možda osrednji, g. Vesnić opet dođe.
Možda ćete reći: sve to nije važno. Da, kad bi u našem Parlamentu imao pet stotina tvrdoglavih, mišarskih, javorskih seljaka, pa da ne mrda ni tamo ni amo. Ne bih točio limonade iz Makijavelija. Ali mrtvi brzo ućute, a vidovdanska etika ne pali svuda.
Prošla nedelja bila je madžarska.
Sve su novine ćutale i čekale. Neka nikog, kod nas, ne prevari njina korektnost. Sad, dabogme, kažu da ih je bio strah od zapleta, koji je mogao nastati da je vojska Male antante ušla. U stvari svi problemi u Francuskoj, danas, svode se na franak. Imaju dve groznice: odštetu, i strah od boljševizma. Ja sam pratio sve novine te, madžarske nedelje. Kako su glupe bile naše, u isto vreme. Izgleda da se kod nas i ne sanja šta se, prošle nedelje, događalo. Sve su novine javljale da Francuska, uostalom, i nije zainteresovana u madžarskom pitanju. Neke su sentimentalno spominjale kako je Karlo uvek pokazivao izvesne simpatije za Francusku. Neke su čak spominjale interes Evrope, da osamnaest miliona Madžara i Austrijanaca, pozitivnije vrednosti nego mi, budu spaseni. Opinion jenapisala da smo mi uzrok mnogom zlu.
Zašto se čudite? Franku nije nimalo svejedno kako stoji kruna. Već i talijanski boljševici znaju da je ekonomija važnija nego ljubav prema bližnjima. Ovaj narod je napaćen kao i naš. On misli da je više. Njega varaju drugi. Mi smo kitili domove kad oni nisu bili još ni u vardarskoj dolini. Oni su bacali u vatru u Šampanji i svoje najmlađe, čekajući Amerikance. A, ovde, ne samo piljarice, gledaju da zadrže kusur. Franak ne razume dolar, nas ne razume franak. Ceo taj problem oni gledaju sa dve tačke: valuta krune, i prisajedinjenje Austrije Nemačkoj. Štampa im je, možda, nepoštena prema drugima, no beskrajno poštena prema svojima. Ja sam odrastao među Madžarima, i često se smejem onome što se kod nas o njima misli. Neki misle da su uterani u rat, drugi da su se smirili, a najnovije, mnoga gospoda što su sedela po klupama bulevara Sen Mišel misle za njih da su stoka. Međutim, oni će, kao i Nemci, još sto godina, čekati u zasedi. Ima stvari koje ne mogu biti drukčije nego što su. Oni imaju svoju lepu iredentu kod nas u Vojvodini. Nad njinim starim, lepim varošima, koje su se zavukle u slovačka, vlaška, rusinska srca Karpata, kao san, jednako visi kruna svetog Stefana. Mi prezrivo govorimo o njinim orfeumima, ali su i ti bolji nego naši, i nisu tako puni kesaroša i gimnazijalaca. Viče se protiv madžarske trgovine; solidnija je od zagrebačke. Francuska štampa to zna, i, što je gore, kaže. Čuvajte se, čekaju vas na Dunavu nemila iznenađenja. Dosadno je i odvratno naše praskanje. Ne prezirite ih, ali se ugledajte na Čehe.
Osobito jedno ne zaboravite, na šta danas niko kod nas ne obraća pažnje. Na Baranju, sa ugljem. Mogli smo je dobiti, prošle nedelje, a što bolje, pomoću samih Madžara, komunista, radnika, ugljara. Mogli smo je, kroz godinu dve, velikodušno isprazniti i vratiti. Reći će neko: kako može socijalist biti tako ciničan, i da li će, na taj način, ikad biti mira? Ja znam samo da, ako baš treba nekog voleti, onda ću vodati one koji su najviše patili. A to smo, zasad, izgleda, mi.
Imamo trista hiljada Švaba. Ja obožavam njihove socijaliste. Samo im ne verujem, i malo ih se gadim. Milujemo ih jer su bezazleni, nevini, itd. Bezopasni su, jer nemaju veza sa Nemačkom. Ali niko neće da vidi da je to gori elemenat od Madžara, kraj svega kupusa koji tako divno sade. Niko ne zna madžarsku propagandu kod njih. Pogledajte ih u Češkoj. Nije problem u hrvatskom pitanju. Ovdašnja štampa, iz raznih uzroka, misli da ta pitanja nećemo moći rešiti. To misli od najnovijeg doba. Treba im dokazati protivno. Kako, to je svejedno, jer oni su potpuno razočarani, i sve im je svejedno.
Kako sam se veselo nasmejao onima koji, kod nas, mrze Italiju, i deru se protiv nje! Zna li se gde je bilo težište madžarskog pitanja pre nedelju dana? U Rimu. Pariska štampa je to maliciozno priznala. Kod nas, ni jedan list nije imao pojma o ulozi Italije, prošle nedelje. Sve što se komentarisalo, beše Brijanova izjava.
Inače, ni ovdašnja štampa ne trpi da joj se kaže istina u lice. Ali poštuje onog ko joj kaže iza leđa. Katkad su ljupki, i smešni. O stogodišnjici Betovena, pronašli su da je ovaj mrzeo Francuze a, posle, dokazali da ih je voleo. O Knutu Hamsunu su napisali da je bio germanofil, za vreme rata, i da kaže da su degenerisani. Sad ga čitaju. Tagora je bio u Parizu. Jedva je mogao da održi predavanje. Bio je suviše iskren i nije im laskao. Napali su ga i nazvali banalnim i afektiranim. Sad drži drugi predavanja o njemu.
Oni su s detinjastim oduševljenjem dočekali Ruse. Sve. Ma kakve. Ako carski balet, ili Masin, skače i lebdi, oni ga upoređuju sa pticama. Ako Truhanova troma, i pod uticajem Dunkanove, mistificira, nađe se grofica od Noaja da napiše o njoj: „Ples joj je težak kao u svećenika, a igra toplo kao životinje.“
Ali otmenost i čistota ove štampe je u unutrašnjoj politici. Ako se šegače, sa sobom to ne čine nikad. Nisu Atinjani. Ne prodaju se sasvim. Naša je baš u tome najprljavija.
Ne, neće propasti. Oni vrlo tačno znaju da se od sume franaka, kad se preračunaju u marke, diže kosa na glavama nemačkim. Ipak će oni dobiti sve što se može.
Mi bismo mogli bar jedno: da naši ministri na raspoloženju, svake nedelje jedanput, šalju svoje izveštaje ovamo; dalje, da im damo još nekoliko ordena; a, ako treba, mogao bi se i predsednik njinog novinarskog udruženja izabrati u jednu od naših naučnih akademija.
Od primirja mi, ovde, svaki dan, gubimo. Čekaju nas nemila iznenađenja. Još.
Ostavite se germanofilstva, koje, u zadnje doba, sve češće, iz naših novina, izbija.
Kad sam, prvi put, ušao u Parlamenat, pala je Legova vlada. Predsednik, vrlo elegantan, klanjao se na sve strane. Siromah, mislio je da je sve njega radi. Nije ni sanjao da je to unapred udešeno, i da se Brijan, jer to ovde čine i socijaliste, parfimiše za doček.
Čar, ironiju, smeh tih dana nikad neću zaboraviti. Idući put o tome.
Miloš Crnjanski
