„I vidjelo se svetli u tami
i tama ga ne obuze.“
Sveto Jevanđelje po Jovanu
Nisam namrgođen, niti sam na sioranski način pesimističan i ružnim stranama života opsesivno posvećen čovek (tek što ispisah misao, Emil Sioran mi urla u desno uho kako on nije pesimista već plahovit čovek – da mi to valja primiti k znanju pre nego što na prvu rečenicu stavim tačku). Poštujem i nastavljam. Videle su moje oči mnogo od zemaljskih lepota, više puta mi se srce ogrejalo na toploj plotni dobrote i milosrđa ljudi sa lepom dušom. Beskrajna je moja zahvalnost svim prilikama koje su nosile i donosile mogućnost okrepljujućih sretanja.
Ne pada mi na pamet da za sebe prigrabim lovorike za neslavno otkriće kako se zlo bolje vidi od dobrog – ovde samo ponavljam stotinama puta ponovljenu obespokojavajuću priču. A istina jeste da se, sve ređe nezgrapno, neotesano i nesvedeno, a sve češće u najfinije odelo udenuto zlo oglašava bučnim, uznemirujućim tonovima, fonetskim svrdlanjem koje ciči, vrišti i urliče, glasovima koji su nesrećna kombinacija govora i režanja. Ne može da se ne oseti. Ne može da se ne drhti, čak i kada nad čovekom budno stražari uteha koju nudi naredni pasus.
Premda teško uočljivo, latentno prisustvo anđeoskih duša je nesumnjivo, ali je na delu samo povremeno i u časovima kada smo mirni, kad nam je biće isprano i čisto, pa smo otvoreni za ono što je za nas suštinski važno. Osećam, pa tako znam da postoje isceljujući i zdravi tokovi u koritima vidljivim i nevidljivim, često vešto skrivenim, jer nisu plod zemaljski, niti su uvek i svuda svakome na raspolaganju. Moćna je i silna lepota u svojoj osetljivosti, i baš njoj pripada zasluga za činjenicu da se planeta Zemlja još drži u jednom komadu.
Budući da ne sumnjam u besmrtnost duše, lako mi je zamisliti kako se anđeoski putevi kreću u dva smera – od zemlje ka nebu i od neba ka zemlji. Sreću se negde na pola puta, nekada bliže nebu, nekada sasvim pri zemlji. Da li ovom opservacijom pokušavam da objasnim neobjašnjivo i da opišem neopisivo? Ipak, nadalje pišem sa punom svešću da radim uzaludan posao, i nadalje se pitam da li se taj susret dogodio pred mojim očima pre dvadeset godina kada mi je došla Svetlost. Sedeo sam u fotelji u dnevnoj sobi i zaludan gledao kroz prozor. Dan je bio sasvim vedar, letnji, pa tako i valjano osunčan. Naišla je iznenada i trajala koliko jedan rastegnut tren, dovoljno dug tren da ne posumnjam. Ugledao sam Svetlost kakvu nikada nisam video, Svetlost neuporedivo jaču od sunčeve – jaču u sjaju, ne u vrelini. Možda grešim i kada to što sam video zovem svetlošću, ali ne znam kako drukčije, a trebalo bi drukčije… Pada mi na pamet obećanje … Da! To je! Svetlost je sobom sebe obećala.
Mistično iskustvo više se nije ponovilo, što ne smeta da nakon toliko godina bude svežije i življe od onoga što se dogodilo juče. Slutim da je i samo Sunce u ingerenciji velike Svetlosti, te da je žuta planeta, kao slabašan, a opet utešan, surogat poslata Zemlji kako bi život na njoj uopšte bio moguć. Što se mene tiče, od tog dana na snazi je mrak (kog terminološki ne dovodim u vezu sa tamom, ali o tome ću kasnije). Mrak i ja se slažemo dobro – prolazim ja, ali prolazi i mrak, i ništa nije odveć teško i mučno, jer verujem da me nakraj nepredvivo duge noći čeka velika, obećana Svetlost.
Tako, već dvadeset zemaljskih godina putujem kroz ovu jednu, jedinu noć. Sreća je što imam oko sokolovo i vučiji sluh, pa se ne gubim, mada bi eventualnoj pratnji koja bi me uhodila sve to bilo krajnje sumnjivo, budući da putanje kojima hodam nisu prave, nisu ni blago zakrivljene, ni na koji način nisu logične. Ja, međutim, poznajem sve staze kojima prođoh i kojima ću tek proći. Znam kuda koja od njih vodi, gde se međusobno seku i ukrštaju, znam gde se koja završava, pa nema dalje. Nekoliko puta se kretah baš ovom poslednjom, a sve u nadi da ću nagaziti kraj noći. Avaj, ta staza nije bila moja.
Kad je već pomrčina, biram da hodam po šumi, jednom od retkih prirodnih staništa u kojima još titraju, dišu i rastu izdanci raja. Tu mi je dobro, tu mi se nudi predah i odmor – obgrlim stablo vremešnog hrasta, prislonim uvo na hrapavost kore i slušam živi tok svežine koji ide nemogućom putanjom odozdo ka gore.
I čujem kako drvo kaže: jesam – i to mi je dosta.
Čujem sebe kako pitam: strepiš li za svoj život, bojiš li se dana i svetlosti?
Ne bojim se – veli. Bez svetlosti ne mogu da rastem.
Svetlost i nevolji treba, da vidi kuda udara – gunđa ljudski strah iz mene.
Ne mislim o nevolji koja će možda doći, a možda i neće. Kad kucne čas, biću spreman – prošaputa hrast.
Kako ćeš znati kad je čas?Umiranje je proces gašenja i retko gađa kao munja – nagađam.
Hrast se kao čovek trgnu od nekog snažnog drhtaja iz centra, od potresa iz sopstvene ose, što ja ne bih ni primetio, a nekmoli osetio da nisam bio sasvim priljubljen uz stablo, i reče: Drvo ne umire prirodnom smrću. Sa sekirom u ruci, sa testerom na ramenu,nasilnik će doći u neko svanuće – on za egzekuciju uvek bira zoru. Vredan čovek koji ustaje rano, muči se i gura u kolonu zabludelih pravednika dok mene prinosi kao žrtvu – kome?, ako ne sopstvenom neosvešćenom grehu. Ne zna nevoljnik da jutarnja svetlost razodene svaki mrak, pa tama nema gde da se skloni osim u njegov pogled od kog i zveri beže.
I ti praviš razliku između mraka i tame – gotovo viknuh.
Pravim: mrak je svetlosna mera, nulta tačka koja svetlost uvodi u sopstvenu negaciju; tama je noć duše koja, nadvladana zlom, umire nikada ne spoznavši sopstvenu lepotu – potvrdi uz objašnjenje.
Onda znaš i za svetlost, onu… Svetlost? – već sam u nekom termički vrelom stanju, nalik groznici.
Znam i ne pitam da li i ti, čoveče, znaš. Jasno mi je. Ali nemoj o tome sa ljudima, nipošto nemoj sa ljudima – još jednom zadrhta hrast.
Ali zašto ne podeliti iskustvo sa nekim ko je video Svetlost? – groznica mi okreće leđa i počinjem da zebem.
Koji je video, taj ćuti, ćuti i ti. Svako vidi drukčije, a sve i da vide isto – svako se sam spasava – progovori mudro moj drvenasti srodnik, potom jedno vreme odćuta, pa izusti: Ajde, idi sad svojim putem.
Zakoračih unazad i … svojim putem čuh taman kad i oštrinu zvuka koji ispušta suva grana u trenutku pucanja. Zvuk je dolazio iz pravca kojim sam već prošao. Vratih se mojoj stazi i naštimovah korak na uobičajem noćni ritam. Nisam čuo da je pukla još koja grana, ali sam čuo kako se lomi suvo lišće i kako pucaju posni, šuplji žirevi koji, po tempu ponavljanja zvuka, očito završavaju pod nečijim đonovima. Stao sam, umirio se i bez reči se predao sopstvenom vučjem sluhu. Na dva, tri metra iza, hoda čovek – veli mi ušati ekspert. Nisam se okretao, nastavio sam da koračam što je moguće mirnije u nemirnim okolnostima. Hodao je brzo, premda ne u žurbi. Bio je to energičan hod čoveka koji ide tempom sopstvenih misli i prirodno ne oseća, inače nepotreban, respekt prema bilo čijoj letargiji. Već nam tabani isturenih nogu gaze istu liniju, a narednog trena biće za korak ispred mene.
Dobro veče – pozdravi me ne osvrnuvši se, ne pogledavši me
I vi šetate… nisam Vas ranije viđao, a često sam na ovoj stazi – otpozdravih konstatacijom koja je pre bila u službi gonjenja straha nego što je bila poziv na dijalog dvojice ljudi koji se nađu na pustom mestu.
Vidite me sada i nećete više. Nisam dva puta na istom mestu – prođem jednom i uvek sam tu. Laka Vam noć i srećno svitanje.
I Vama … I vama – izustih tiho, kako ne bih ostao gluv na misao koja mi zapara čeoni režanj:
„ Koji za mnom ide
preda mnom postade, jer
prije mene bješe.“
Svedočenje Jovanovo
Sve je objašnjeno i nema zagonetke. Pitanje shvatanja ili neshvatanja istine – to se same istine nikad nije ticalo jer ona ne zna za drugo osim za sebe. Olakšan za potonji nemir i strepnju, nisam se bavio odgonetanjem značenja neobičnog susreta, spuštao sam se padinom u čijem su se podnožju nazirali obronci grada u kom živim.
Modrina noćnog neba se povlačila, samo svitanje neće trajati dugo. Slutnja dneva ume da potraje dok miruje i čeka da se polegla, teška pomrčina doseti da joj svetlo već probija slabine i da joj valja uzmicati. Posle sve ide brzo. Još samo po neko sivo vlakno i jutro je izvan posteljice.
Žudnja za prvom jutarnjom i prvom u nizu kafa koje ću popiti zatvoren u stanu do večeri, dodade nešto energije mojim nogama, te ubrzah korake. Žudnja ubrzava, šok parališe, impuls zapoveda, telo sluša – nepokolebljiva hijerarhija čula. Zvuk testere me ukopa u mestu. Čuo se negde visoko, negde gde sam već bio. Potrčao sam nazad, hitro, znažno, ne stigavši ni da osetim nevericu i zaprepaštenost mojih pušačkih pluća. Posledice ću iskijati kasnije, a sad mi valja biti brz, valja mi trčati trku za spas, stići na vreme da izvučem diva izvan dometa streljačkog voda.
Po nešto zatomljenoj oštrini zvuka motora i kružnog lanca znao sam da je sečivo dobrano zašlo u tvrdo meso stabla. Bilo je jasno da neću stići. Stao sam. Kroz proredu mlađih i tanjih stabala nazirao sam komešanje i kretnje ljudi – nisam mogao videti koliko ih. Što se žrtve tiče nisam sumnjao da je to moj hrast. Da bih bio siguran da stojim na bezbednom mestu morao sam znati sopstvenu udaljenost od hrasta i njegovu visinu. Nisam znao ni jedno, ni drugo. Pomeranje nekoliko metara levo ili desno, napred ili nazad, značilo je slepu igru pogađanja zone opasnosti, ili zone propasti. Ostao sam na mestu. Zvuk testere polako jenjava i znam da je sečivo na domak mestu pucanja odakle će se hrast, kosom linijom pada, otisnuti ka tlu. I počelo je uz lom i cik krošnji okolnog drveća, uz strašnu buku koju emituje živa nit u odvajanju od korena i života. Padalo je nešto moćno od neba blagosiljano i nebom vođeno u visinu. Padala je veličina koja je za sebe imala prostor samo u vertikali, samo dok stoji uspravno. Pad nečeg tako velikog ne može proći bez posledica po nevine koji stradaju zbog puke činjenice da su rasli u njegovoj blizini.
Samo padanje nije trajalo dugo. Vrh krošnje hrasta sekao je najpre čisto nebo, potom grane okolnih stabala sve vreme sablažnjen prizorom koji ga čeka na tlu: mojom pojavom koja ga raširenih ruku, grudi otvorenih za zagrljaj, stravom otvorenih očiju onog koji čeka smrt … Ispostavilo se da nisam junak tog kova – zažmurio sam u ključnom trenutku i bez vida slušao kako tlo vibrira pod snažnim treskom teškog, golemog stabla. Onda nastaje tišina: ćutim ja, ćuti šuma, ćute čak i egzekutori zbunjeni čudnim bockanjem, kao vrhom čiode oštrom, još živom savešću.
Na nogama sam. Otvorenih očiju gledam prazninu daleko ispred sebe, a onda spuštenog pogleda pratim golemu i dugačku putanju poleglog hrasta koji se poslednjom, najtanjom granom, i poslednjim listom, oslonio na vrhove mojih patika. Pažljivo sam izvukao noge ispod veličanstvenog pokrova i nastavio, živ, da hodam.
Jovanka Živanović
