Zen budizam i psihoanaliza – I dio
Piše: D.T. Suzuki
I. ISTOK I ZAPAD
Mnogi sposobni mislioci Zapada su se, svaki sa svog posebnog stanovišta, pozabavili ovom otrcanom temom »Istok i Zapad«, ali, koliko ja znam, srazmerno je mali broj pisaca sa Dalekog istoka koji su izrazili šta oni, kao istočnjaci, o tome misle. Ova činjenica podstakla me je da odaberem ovu temu kao neku vrstu uvoda za ono što će slediti.
Bašo (Basho) (1644—94), veliki japanski pesnik iz sedamnaestog stoleća, sastavio je jednom prilikom pesmu od sedamnaest slogova poznatu kao haiku ili hokku. U prevodu, ona glasi otprilike ovako:
Kad pažljivo zagledam
Vidim rascvetalu nazunu
Kraj živice.
Yoku mireba
Nazuna hana saku
Kakine kana.
Verovatno je Bašo, idući seoskim putem, opazio kraj živice nešto prilično zanemareno. Prišao je bliže, dobro zagledao i otkrio da je to neka beznačajna divlja biljka koju prolaznici obično nisu ni primećivali. Ovo je gola činjenica, u pesmi opisana bez nekog naročitog pesničkog osećanja, sem možda u poslednja dva sloga, koji na japanskom glase kana. Ova rečca, koja se često dodaje imenici, pridevu ili prilogu, označava izvesno osećanje divljenja ili pohvale, tuge ili radosti, i može se ponekad u prevodu sasvim prikladno preneti znakom usklika. U navedenoj haiku cela strofa se završava ovim znakom.
To osećanje koje prožima ovih sedamnaest ili, tačnije, petnaest slogova, sa znakom usklika na kraju, možda neće biti dostupno onima koji ne poznaju japanski jezik. Pokušaći da ga objasnim što bolje umem.
Možda se sam pesnik ne bi složio s mojim tumačenjem, no to nema većeg značaja, ukoliko znamo da postoji bar neko ko pesmu shvata kao ja.
Pre svega, Bašo je pesnik prirode, kao i većina istočnjačkih pesnika. Oni toliko vole prirodu da se osećaju kao deo nje, osećaju svaki otkucaj bila u venama prirode. Većina zapadnjaka je sklona otuđenju od prirode. Oni smatraju da čovek i priroda nemaju ničeg zajedničkog, izuzev nekih poželjnih odlika, i da priroda postoji samo da bi je čovek iskorišćavao. Istočnim narodima, međutim, priroda je vrlo bliska. Ovo osećanje za prirodu bilo je probuđeno kad je Bašo otkrio neupadljivu, skoro beznačajnu biljku kako cveta kraj stare, zapuštene živice duž zabačenog seoskog puteljka, cveta tako nevino, tako skromno, bez imalo želje da je bilo ko zapazi. A, ipak, kad je čovek pogleda, ako je nežna, sva ispunjena božanskom slavom ili divotom toržestvenijom od Solomonove! Baš ta njena smernost, ta nerazumljiva lepota pobuđuju iskrenu naklonost.
U svakoj latici pesnik može da pročita najskriveniju tajnu života ili postojanja. Bašo, možda, nije ni sam bio svestan toga, ali sam siguran da je u tom trenutku u njegovom srcu zatreperilo osećanje srodno onom što ga hrišćani nazivaju božanskom ljubavlju, koje dopire do najvećih dubina kosmičkog života.
Planinski venci Himalaja mogu u nama probuditi osećanje sublimnog strahopoštovanja; valovi Tihog okeana mogu unekoliko da dočaraju beskraj. Ali kad je čovekov um pesnički ili mistično ili religiozno otvoren, tad čovek oseća, poput Baša, da čak i u svakoj vlati trave postoji nešto što odista prevazilazi sva sebična niska ljudska osećanja, nešto što čoveka uzdiže u sferu po divoti ravnu Čistoj zemlji. U takvim slučajevima veličina nema nikakvog značaja. U tom pogledu, japanski pesnik poseduje osobeni dar za otkrivanje nečeg velikog u sitnim stvarima, pri čemu zanemaruje sva količinska merila.
Takav je Istok. Da pogledam sad šta nam u sličnim okolnostima može ponuditi Zapad. Za primer sam odabrao Tenisona (Tennyson). Možda on i nije tipičan zapadni pesnik koga bi trebalo izdvojiti radi poređenja sa pesnicima Dalekog istoka. Ali njegova ovde navedena kratka pesma je u bliskoj vezi s Bašovom.
Strofa ovako glasi:
Cvete s napuklog zida;
Uzbrah te iz pukotine; —
Držim te, evo, s korenom, celog, u ruci
Cvetiću — kad bih samo shvatio
Šta si, tako s korenom, i sve u svemu,
Znao bih šta je Bog, a šta čovek.
Hteo bih da ukažem na dve stvari u ovim stihovima:
- Tenison je ubrao cvet, drži ga u ruci, »s korenom celog«, i razgleda ga, možda usredsređeno. Vrlo je verovatno da je osetio nešto slično osećanju Baša u trenutku kad je otkrio cvet nazune kraj živice duž staze. Ali evo razlike između ove dvojice pesnika: Bašo nije ubrao cvet. On ga samo posmatra. Zaneo se u misli. Oseća nešto, ali to ne izražava. Prepušta znaku usklika da izrekne sve ono što bi on želeo da kaže. Jer on nema reči, njegovo osećanje je suviše puno, suviše duboko i on ne želi da ga konceptualizuje.
Tenison je, međutim, aktivan i analitičan. On najpre ubere cvet s mesta na kojem je izrastao. Odvaja ga od tla kojem pripada. Sasvim različito od istočnjačkog pesnika, on ne ostavlja cvet na miru. On mora da ga istrgne s napuklog zida, »s korenom, celog«, što znači da biljka mora umreti. On, po svemu sudeći, ne haje za njenu sudbinu; njegova radoznalost mora biti zadovoljena. Kao što čine izvesni naučnici, on bi da podvrgne cvet vivisekciji. Bašo čak i ne dotiče nazunu, on je samo gleda, zagleda »pažljivo«, i to je sve što čini. On je sasvim neaktivan, sušta suprotnost Tenisonovom dinamizmu.
Hteo bih da ovu stvar baš ovde istaknem, a možda će biti prilike da se na nju opet pozovem. Istok je ćutljiv, dok je Zapad govorljiv. No ćutnja Istoka ne znači biti nem ili bez reči. U mnogim slučajevima, ćutnja kazuje koliko i govorljivost. Zapad voli verbalizam.
I ne samo to. Zapad pretvara reč u meso i čini da ova putenost ponekad suviše upadljivo, ili tačnije — suviše grubo i razbludno, dolazi do izražaja u njegovoj umetnosti i religiji.
- Šta potom čini Tenison? Gledajući ubrani cvet, koji po svoj prilici počinje da vene, on u sebi postavlja pitanje: »Da li te razumem?« Bašo uopšte nije radoznao.
On oseća vaskoliku tajnu kako je otkriva njegova smerna nazuna, tajna koja duboko zadire u izvor svega što postoji. On je opijen tim osećanjem i klikće neizgovorljivim, nečujnim kliktanjem. Nasuprot tome, Tenison nastavlja sa svojim umovanjem:
»Kad (moj kurziv) bih shvatio tebe, znao bih šta je Bog, a šta čovek«. Njegovo obraćanje razumu je karakteristično za Zapad. Bašo prihvata, Tenison se opire. Tenisonova individualnost je odvojena od cveta, od »Boga i od čoveka«. On se ne identifikuje ni sa Bogom ni sa prirodom. On je uvek od njih odvojen. Njegovo poimanje je, kako bi se to danas reklo, »naučno objektivno«. Bašo je potpuno »subjektivan«. (To nije prava reč, jer se subjekat uvek suprotstavlja objektu. Kod mene je »subjekat« ono što volim da nazivam »apsolutnom subjektivnošću«.) Bašo se drži ove »apsolutne subjektivnosti« u kojoj on, Bašo vidi nazunu a nazuna vidi Bašoa. Tu nema ni empatije, ni simpatije, pa čak ni identifikacije.
Bašo veli: »pažljivo zagledam« (na japanskom: »yoku mireba«), Reč »pažljivo« podrazumeva da Bašo tu više nije samo posmatrač već da je sam cvet postao svestan sebe i da se nemo, rečito izražava. I ta nema rečitost ili rečita ćutnja cveta ima svoj ljudski odjek u sedamnaest Bašovih slogova. Kakva god dubina osećanja, kakva god tajna izraza ili čak filosofija »apsolutne subjektivnosti« bile tu sadržane, biće razumljive jedino onima koji su sve ovo zaista iskusili.
Kod Tenisona, bar koliko ja vidim, pre svega uopšte nema dubokog osećanja; on je sav intelekt, što je tipično za zapadnjački mentalitet. On je zastupnik doktrine Logosa. On po svaku cenu mora nešto da kaže, mora na osnovu svog konkretnog iskustva da apstrahuje ili intelektualizuje. Mora iz područja osećanja da zađe u područje intelekta, mora življenje i osećanje da podvrgne nizu analiza kako bi zadovoljio radoznali zapadnjački duh.
Odabrao sam ova dva pesnika, Baša i Tenisona, za oličenje dvaju, osnovnih karakterističnih pristupa stvarnosti. Bašo je sa Istoka, Tenison sa Zapada. Ako ih uporedimo, otkrićemo da svaki svedoči o svom tradicionalnom nasleđu. Prema tome, svojstva zapadnjačkog uma jesu: analitičnost, razlikovanje, razdvajanje, induktivnost, individualizam, intelektuakiost, objektivnost, naučnost, uopštavanje, konceptualnost, šematičnost, bezličnost, sklonost pravim obrascima, organizovanje, gospodarenje, isticanje sebe, sklonost nametanju svoje volje drugima itd. Nasuprot ovim zapadnjačkim svojstvima, odlike Istoka mogu se ovako okarakterisati: sintetičnost, stremljenje celini, spajanje, nerazlikovanje, deduktivnost, nesistematičnost, dogmatičnost, intuitivnost (tačnije: afektivnost), alogičnost, subjektivnost, spiritualni individualizam i kolektivizam (u društvenom pogledu) itd.
Kad ova svojstva Zapada i Istoka treba simbolično predstaviti ličnostima, obratiću se Lao Ceu (Lao-tse) (IV vek p.n.e.), velikom misliocu drevne Kine.
Njega ću uzeti za predstavnika Istoka, a ono što on naziva mnoštvom moglo bi oličavati Zapad. Kad kažem »mnoštvo«, nije mi namera da Zapadu u bilo kom pokudnom smislu pridam ulogu lao-ceovskog mnoštva kako ga opisuje taj stari filosof.
Lao Ce je sebe predstavio kao maloumnika. Čini se da ništa ne zna, ništa ga ne dira. U ovom utilitarističkom svetu on je praktično besprekoran. Skoro je bezizražajan. A ipak ima u njemu nešto što ga odvaja od neke budaline. On samo po spoljašnjosti na nj liči.
Nasuprot ovome, Zapad ima par oštrih, prodornih očiju, duboko usađenih u očne duplje, koje mere spoIjašnji svet kao oči orla što šestari nebeskim visinama. (U stvari, orao je nacionalni simbol jedne zapadne sile.) A zatim: dugačak nos, tanke usne i oblik lica uopšte — sve to nagoveštava veoma razvijenu intelektualnost i gotovost na delanje. Ova gotovost može se uporediti s lavljom. I odista, lav i orao su simboli Zapada.
Nastaviće se
