Poslednjeg jutra svoga života, Joan Kulianu (Ioan Culianu), harizmatični profesor Teološkog fakulteta Univerziteta u Čikagu, držao je predavanje o gnosticizmu, proučavanju tajnih, mističkih sekti. Jedan od njegovih postdiplomaca, Aleksandar Argeles (Alexander Arguelles), izlagao je toga dana, po prvi put pred svojim profesorima, jedan rad. “Bio sam nervozan. A on je rekao: ‘Nemaš čega da se bojiš, to je samo obred prelaska’,” priseća se Argeles. “Potapšao me je po leđima i nasmešio se”. Argeles tu zastaje. “Nikada neću zaboraviti taj osmeh”.
Dva sata docnije, Kulianu je poginuo od rane u potiljak koju mu je naneo metak kalibra .25. Njegovo ubistvo, atentat koji se desio u univerzitetskom kupatilu, prenerazilo je sve na fakultetu, zastrašilo studente i zbunilo čikašku poiciju i FBI. Danas, nakon šesnaest meseci[1] , taj zločin sve više liči na ono što su Kulianuovi prijatelji mislili sve vreme: prvi politički atentat na jednog profesora na američkom tlu.
Policija je u početku smatrala da je ovo ubistvo moglo biti delo nezadovoljnog studenta ili kolege, a možda čak i nekog ko je praktikovao okultne veštine koje je Kulianu proučavao. Ali istražitelji nisu pronašli nijedan dokaz koji bi potkrepio te pretpostavke. Oni su, međutim, otkrili da je Kulianu, kao rumunski emigrant, skoro dve godine napadao rumunsku vladu u časopisima, emisijama i intervjuima širom sveta. Njemu, kao i drugim izbeglim Rumunima nakon njegovog ubistva, prećeno je smrću.
U svojoj 41. godini profesor Kulianu bio je omiljen među studentima i uvažavan među učenjacima poput Umberta Eka ili Harolda Bluma. Kulianu, koji je tečno govorio osam jezika, napisao sedamnaest knjiga i imao tri doktorata, bio je “briljantan i slavan u Evropi”, veli dr Moše Idel (Moshe Idel), profesor Hebrejskog univerziteta i stručnjak za jevrejski misticizam. Visok, zagonetnog osmeha i upalih očiju koje bi gledale iznad sagovornika, Joan Kulianu je naučavao da paralelno postoji mnoštvo univerzuma, da um kreira stvarnost, te da magija može nadmašiti modernu nauku. Nedeljama pre svog ubistva, 21. maja 1991., on je završavao tri knjige, planirao ženidbu, pripremao se za dugo iščekivani povratak u Rumuniju i bio domaćin konferencije u Čikagu koja je imala izazovan naziv – “Druga područja: smrt, ekstaza i putovanja u druge svetove u savremenoj nauci”.
Pa ipak, profetski karakter žrtvinih vlastitih političkih stavova, kao i borhesovska imaginacija, najviše doprinose zastrašujućoj dimenziji ove uzbudljive priče. Stručnjak za okultno, Kulianu je voleo da predskazuje budućnost svojih studenata, a njegova predviđanja su često bila neverovatno precizna. Na jednoj proslavi u Hajd Parku, on je razotkrio skrivenu zabrinutost jedne postdiplomke za njenu karijeru; drugoj je, opet, rekao da “ponižava sebe u ljubavnom trouglu”, a tačnost onoga što je govorio, kako ona veli, “skroz ju je oduvala”. U fantastičnim i detektivskim pričama koje je objavljivao u avangardnim književnim časopisima poput Exquisite Corpse, Kulianu je pisao o političkim događajima koji bi se obistinjavali mesecima ili godinama docnije – o tajnim sektama i ubistvima što su veoma podsećala na njegovo vlastito. To ubistvo predstavljalo je svojevrsnu akademsku verziju zagonetke “ko je ubica?”, i ticalo se mučnih detalja rumunske istorije, mita i mistike, skrivenih veza između naučnikovih političkih i intelektualnih sklonosti. Kao fikcija, ono predstavlja neverovatnu tragediju. Ono doista i jeste tragedija, a ne fikcija.
Kao predavač, Joan Kulianu bio je otvoren, duhovit, nezaboravan, ali kao prijatelj – tajanstven i zatvoren. Rodio se 5. januara 1950. u uglednoj porodici iz rumunskog grada Jasi pored sovjetske granice. Jasi je imao velelepne bulevare, crkve od kamena, krivudave popločane ulice, a za Kulianua on je čuvao i izbledele uspomene na nekadašnju slavu njegove vlastelinske familije. Kulianuov pradeda i deda bili su rektori univerziteta, najstarijeg u Rumuniji. Za vreme fašizma u Rumuniji, njenog pripadništva silama Osovine, njegov deda bio je poznat kao zaštitnik Jevreja koji je čak svojim štapom s mermernom drškom pretio njihovim ugnjetačima.
Dečak je odrastao pod komunistima koji su preuzeli vlast nakon Drugog svetskog rata. Partija je zaplenila kuću njegove porodice, a njih smestila u četiri prostorije koje su “nesnosno zaudarale na truo nameštaj”, pisao je docnije Kulianu. S obzirom da mu je bilo zabranjeno da se igra s drugom decom, on se, u svojoj bašti ograđenoj zidovima, zabavljao usamljeničkim igrama. Nakon ubistva, policija je na njegovom radnom stolu pronašla tri kestena s drveta iz te bašte.
“Živeli smo u strahu od Sekuritate, tajne policije”, priseća se Kulianuova sestra, Tereza Petresku (Therese Petrescu), sada udata za jednog od vodećih rumunskih disidenata. Njegov otac, advokat opozicije i matematičar, nije smeo da objavljuje ili nađe posao; umro je, skrhan, u 51. godini.
Na Univerzitetu u Bukureštu, Joan Kulianu i njegovi prijatelji zabavljali su se intelektualnim igrama, izazivajući svoje profesore izmišljanjem dugih bibliografskih citata za naučnike sa stranim imenima. Kada je osvojio prvo mesto na takmičenjima iz nacionalne književnosti i jezika, Sekuritate je pokušala da ga zavrbuje poput većine najboljih diplomaca. Takozvani kapetan Urehe (Ureche), “Kapetan Uvo”, poveo ga je “u šetnju kroz mnoge ulice”, navodeći ga da cinkari svoje kolege, pisao je Kulianu 1989. u svojoj izjavi za američku Imigracionu i iseljeničku službu. Kada je Kulianu to odbio, shvatio je, poput svog oca, da ne može dobiti pristojan posao ili izdavača.
Međutim, za razliku od svoga oca, Joan Kulianu je pobegao. Četvrtog jula 1972. on je prebegao za vreme jednog stipendijskog putovanja u Italiju. Rumunski pisci u inostranstvu su bivali pretučeni ili ubijani u događajima koji su obično nagoveštavali umešanost Sekuritate, tako da su Kulianuove docnije aktivnosti u Italiji, Francuskoj i Holandiji bile praćene strahom od osvete. Izbeglištvo mu je, međutim, omogućilo odlične kontakte širom sveta, naročito s još jednim rumunskim apatridom, pokojnim Mirčom Elijadeom, slavnim religiologom s Univerziteta u Čikagu. Elijade je hrabrio mladog naučnika u njegovim istraživanjima misticizma i astralne religije i pomogao da Kulianu, kao gostujući profesor, dođe u Čikago 1986. U času kada je umro, Kulianu je bio profesor istorije hrišćanstva i istorije religija; Univerzitet u Čikagu mu je obećao stalno nameštenje čim procedura oko njegovog iseljenja bude okončana.
U Hajd Parku, Kulianu je proširio svoje istraživanje izvan domena religijskih studija, preispitujući naše pojmove magije, seksa, smrti i sopstva. Njegova interesovanja su se rasprostirala od izučavanja mnogostrukih univerzuma to privida uma, od književne teorije do duhovnih tehnika ekstaze. “On je imao”, veli Majkl Fišbejn (Michael Fishbane), kolega s Teološkog fakulteta, “jezičko umeće, originalnost, otvorenost i energiju dovoljnu da stvori veliko životno delo”. Njegove tri posthumno objavljene knjige ukazuju na obim njegovih ambicija. Jedna od njih bavi se povešću gnostičkih sekti, druga ispituje putovanja s onu stranu života, dok treća predstavlja obuhvatan rečnik svetskih religija.
Pošto je on povezivao okultno, fiziku, magiju, Eros i istoriju, njegova nauka je pogrešno označena kao znanost Novog Doba (New Age). Ali ona je bila mnogo više od toga. Kulianu je tragao za strukturama koje leže u osnovi fanatizma i vere, kako bi razotkrio “sistemsku predvidivost samog mišljenja”, piše Lorens Saliven (Lawrence Sullivan), direktor harvardskog Centra za proučavanje svetskih religija. “Dva su njegova glavna doprinosa nauci”, kaže Kerol Zaleski (Carol Zaleski), profesor religije na koledžu Smit. “Jedno je bila njegova enormna erudicija. Ali njegovo glavno interesovanje ležalo je u razumevanju toga da um izmišlja imaginarne svetove i čini ih toliko stvarnim, da oni, na kraju, doista i postaju stvarni”.
Još i više nego o njegovoj nauci, studenti danas govore o njegovoj ličnosti. “On nas je upoznao i pozdravio poimenično”, veli bivši postdiplomac Majkl Aloka (Michael Allocca). “Celo leto sam željno iščekivao da ga vidim”, kaže Greg Spiner (Spinner), drugi Kulianuov student. “Nikad više neću upoznati nikoga kao što je on”. Spiner i Aloka su ga ubedili da predaje kurs o onome što je bila njegova specijalnost – proricanje. Na završnom ispitu trebalo je predvideti budućnost.
Na jednom univerzitetskom trgu, Kulianu je, 1986. godine, upoznao Hilari Visner (Hillary Wiesner), postdiplomku s Harvarda, s kojom je docnije zajedno napisao većinu svojih dela. Ona je postala njegova verenica i predmet mističnog viteštva. “On je izumeo neku vrstu religije koja je bila usredsređena na mene”, kaže Visnerova. “Moji prijatelji nisu mogli to da poveruju”. Kada su Kulianu i Visnerova videli film Sirano de Beržerak, ona je bar nešto shvatila. “On je plakao gledajući taj film”, rekla je. “U svojoj glavi, on je bio Sirano, usamljen, u svojoj idealnoj, ali nemogućoj težnji da osveti svog oca i rane iz prošlosti”.
Kao dobrovoljni apatrid, Joan Kulianu je s distance pratio rumunsku politiku tokom sedamnaest godina. Ali nakon rumunske revolucije u decembru 1989., on je započeo svoje agitovanje. Tokom poslednjih petnaest meseci Kulianu je, u Lumea Libera (Slobodni svet), njujorškim emigrantskim novinama, i Corriere della Sera, italijanskom dnevnom listu, napisao više od trideset članaka u kojima je napadao rumunske nove lidere. Kritički se oglasio i na Radiju Slobodna Evropa i BBC; na BBC-u su ga čak upozorili da ublaži svoje izjave. Pisao je i kratke, lucidne priče o zemlji Jormaniji, fiktivnoj verziji Rumunije.
Uz pomoć istorije može se objasniti njegova “latentna eksplozivnost”, izraz koji je Norman Manea skovao za zadocneli politički angažman ovog rumunskog intelektualca u egzilu. Pritešnjena starom ruskom, otomanskom i austrougarskom carevinom, Rumunija je bila siromašna, brdovita, često osvajana zemlja, u kojoj su dominirale kriza identiteta i sklonost ka korumpiranim i sadističkim vladarima, kako stranim, tako i domaćim. (Najslavniji Rumun, Drakula, fiktivni je lik koji vodi poreklo od princa iz 15. veka sugestivnog imena – Prodorni Vlad). Demokratske tradicije tu nikad nisu imale korena; ksenofobija i antisemitizam su često cvetali i, kako ističe Manea, držali mnoge mlade intelektualce podalje od nacionalne politike.
Krajem tridesetih godina, fašistička partija po imenu Gvozdena garda proširila je svoj uticaj. Podgrevajući vlastitu verziju mitologije krvi i tla, Gvozdena garda, prema rečima istoričara Vlada Georgeskua (Georgescu), “unela je kult smrti u rumunsku politiku” i, svojim varvarskim pogromima, potisnula čak i naciste u drugi plan. Svestan da je puno od te istorije bilo potisnuto u doba nakon rata, Kulianu se obraćao istraživačima poput Elija Vizela da razotkriju punu istinu o rumunskom holokaustu.
Godine 1944. rumunski mladi kralj Mihailo ražestio je Gvozdenu gardu okrećući leđa Nemcima i svrstavajući zemlju u antifašističku koaliciju. Ili, kako su to ekstremni nacionalisti tumačili, kapitulirajući pred Rusima. Kada su komunisti preuzeli vlast 1947, mnogi članovi Gvozdene garde su pobegli u Sjedinjene Države. Sticajem okolnosti, jedna od najvećih zajednica tih emigranata nalazi se u Čikagu. “Tu imate jednu staru, ali aktivnu fašističku zajednicu”, tvrdi jedan izvor koji nije želeo da bude imenovan. “Oni još uvek regrutuju ljude”, dodaje drugi.
Revolucija protiv Nikolae Čaušeskua (Nicolae Ceausescu) izgledala je isprva kao sretan preokret u rumunskoj mračnoj istoriji. Ali jedan broj novijih knjiga što ispituju događaje iz decembra 1989. – uključujući tu izveštaje Andreja Kodreskua (Codrescu), novinara Edvarda Bera (Edward Behr) i dopisnika Radija Slobodna Evropa Nestora Rateša (Ratesh) – potvrđuju ono što su Kulianu i drugi još ranije govorili o poslednjoj i najkrvavijoj pobuni u Istočnoj Evropi. Oni tvrde da je ono što je započelo kao jedan autentičan narodni ustanak u Temišvaru ubrzo bilo preuzeto od strane Sekuritate, armije i partije koji su dugo planirali da svrgnu Čaušeskuov režim. Izveštaji se razlikuju u tome koliko je brzo i definitivno ta pobuna bila zloupotrebljena. Neki komentatori ističu da je revolucija koju smo videli na televiziji bila u velikoj meri inscenirana i čak tvrde da je KGB imao udela u tome. Drugi kažu da je ustanak bio autentično narodni i spontan, ali da su zaverenici u puču uskoro našli izgovor da se uključe u akciju. Svi se slažu da je puno funkcionera u postrevolucionarnoj vladi predstavljalo veterane Čaušeskuovog režima i delilo, u velikoj meri, prezir prema demokratiji. Kao što Rateš kaže, decembarske borbe imale su, za svoj ishod, “veliki paradoks suštinski antikomunističke revolucije što je proizvela režim u kome su dominirali bivši komunisti”. Rumunska vlada suočila se sa zaostalom ekonomijom i čestim protestima, ali je opozicija usitnjena i sadašnji režim mogao bi opet lako preuzeti vlast na septembarskim izborima. Antisemitska desnica, ka kojoj su neki od Čaušeskuovih bivših saradnika težili i koju je izgleda finansirala jedna frakcija u Sekuritate, sada je u usponu.
Za razliku od drugih u Istočnoj Evropi, rumunska vlada je danas zadržala veći deo svojih tajnih policijskih snaga (iako ona sada ima novo, benignije ime: Rumunska informativna služba). Čak i u inostranstvu, bivša Sekuritate, ili bar neki njeni ostaci, očigledno nastavlja da učestvuje u prljavim trikovima. Jedan službenik Obaveštajne sekcije FBI svedočio je prošlog novembra pred Kongresom da, iako su Čehoslovačka, Poljska i Mađarska znatno smanjile svoje obaveštajne operacije u SAD, “mi ne možemo isto reći za Rumuniju…Još uvek smo veoma zabrinuti u vezi s njihovim namerama”.
Joan Kulianu je bio među prvima i najglasnijima, nazivajući rumunsku revoluciju pučem. Njegova imaginacija bila je vrlo perceptivna: šest meseci pre nego što je iko pomišljao da bi Čaušesku mogao pasti, Kulianu je u Italiji objavio kratku priču “Intervencija u Jormaniji”, u kojoj je opisao pobunu sličnu onoj rumunskoj. Druga priča, “Slobodna Jormanija”, govori o puču usred autentične revolucije, u kome učestvuju delovi tajne policije, dok vođe puča snimaju iskopane leševe kako bi povećali broj žrtava i zbunili gledaoce. Docnije je, u jednoj emisiji programa Nightline na ABC, otkriveno da su vođe rumunske revolucije pribegle baš takvoj jezivoj strategiji – na video trakama su snimljeni nizovi leševa iskopani iz grobova siromašnih građana za koje se tvrdilo da predstavljaju tela demonstranata koje su pobile Čaušeskuove snage. U Rumuniji, kao i u Kulianuovoj uobrazilji, politička realnost je bila postala igra uma.
Mesec dana pre njegove smrti, veliki intervju s Kulianuom pojavio se u rumunskom disidentskom časopisu 22. “On je vrlo negativno ocenio novo jedinstvo između krajnje levice i krajnje desnice u Rumuniji”, veli Vladimir Tismaneanu, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Merilendu i autor knjige Reprodukovanje politike: Istočna Evropa od Staljina do Havela (Reinventing Politics: Eastern Europe from Stalin to Havel). Isprva uzdržan, Kulianu je u daljem razgovoru nazvao Sekuritate silom “epohalne gluposti i neslućene kompleksnosti”. Upitan o rumunskim slobodnim izborima i štampi, odgovorio je da su od toga najviše koristi imali novooslobođeni fašisti. Profesor se suprotstavio ne samo krajnjoj levici i desnici već i novinaru koji ga je intervjuisao, nazivajući revoluciju “tragičnim gubitkom” nametnutim od strane KGB. “To je bila njegova smrtna presuda”, kaže Jon Pacepa, bivši šef Rumunske kontraobaveštajne službe koji je prebegao 1978. i sada se krije u Americi.
Nije slučajno što je Kulianu bio zabrinut zbog moguće osvete, verujući da su dokazi za to već postojali. Mesec dana pre revolucije, njegov stan u Hajd Parku bio je ispreturan. Izveštaj čikaške policije potvrdio je da su televizor, kompjuter, flopi diskovi i flaša vina bili ukradeni. Prema rečima njegovog prijatelja Steliana Plesoiua, Kulianu, koji je činio napor da svoju sestru i zeta izvede iz Rumunije, osećao je da ga Sekuritate upozorava.
Drugi se nisu slagali s tim. “Nije to ništa političko, samo loše susedstvo”, veli Greg Spiner koji je svom profesoru pomogao da se preseli u dobro obezbeđeni oblakoder na Lejk Šor Drajvu.
Kulianu nije nikad spominjao svojim prijateljima s univerziteta ili policiji pretnje smrću koje je počeo dobijati. “On je bio tip čoveka s podignutom gornjom usnom”, tvrdi Skiner, kome se Kulianu jednom poverio da svojim političkim tekstovima stupa na “opasnu teritoriju”.
Jedna od osoba kojoj je on spominjao te pretnje bio je njegov prijatelj Dorin Tudoran, disidentski izdavač i pesnik. “One su stizale u pismima ili putem telefona. Nije znao ko ih šalje”, ističe Tudoran. “Govorili su da će ga ubiti ako nastavi da piše o Rumuniji. Najpre ga je to zabavljalo. A onda se i uplašio”.
Pa ipak, on se još više angažovao u emigrantskoj politici. Aprila 1991, mesec dane pre nego što je ubijen, Joan Kulianu je na Univerzitetu u Čikagu posetio starog kralja Mihaila, tvrdeći docnije da je prognani monarh bio najveća nada za stabilnost njihove zemlje. Tri dana pre smrti, on je otkazao svoj put u Rumuniju, na kome je planirao da poseti bolesnu majku i učestvuje na konferenciji Američko-rumunske akademije, grupe naučnika poznatih po svojoj antikomunističkoj delatnosti. Rekao je sestri da mu stižu pretnje od ekstremno desne grupacije Vatra Romaneasca (Rumunski Oganj), “u svakom slučaju”, prema mišljenju jednog penzionisanog kapetana Sekuritate, “organa Rumunske informativne službe”.
A onda je promenio i bravu na vratima svoje kancelarije.
Kupatilo na trećem spratu, u kome je Joan Kulianu ubijen, predstavlja mirno mesto. Na jednom držaču toalet papira urezana je svastika, ali to verovatno nema nikakve veze sa zločinom. Kulianu je umro sunčanog majskog popodneva, za vreme odmora oko ručka, kada stotine ljudi prolazi Svift Holom tokom godišnje rasprodaje knjiga na Teološkom fakultetu. Njegov ubica se verovatno popeo na sedište toaleta u WC-u pored Kulianuovog i uperio pištolj pravo u njegovu glavu. Jedan jedini metak je probio njegov mozak i izišao na drugu stranu, prolazeći kroz nos. Niko nije video ubicu u bekstvu. Pištolj nikada nije pronađen. Kulianuovi ključevi i novčanik su ostali u njegovom džepu, a crni sat od opala bio je i dalje na njegovoj ruci. Ubistvo je bilo tako precizno da, kada je jedan student ušao u kupatilo nakon nekoliko minuta, skoro da tu i nije bilo krvi – samo je pomodrela ruka virila ispod vrata WC-a.
“Ti ljudi su znali šta rade”, primećuje Robert J. Stajn (Stein), glavni medicinski veštak iz oblasti Kuk. “Ubiti jedni metkom iz pištolja tako malog kalibra kao što je .25 – to nije lako”. Bivši šef obaveštajne službe Jon Pacepa nastavlja: “To je tipično KGB ubistvo, jedan metak u potiljak”.
Kulianuovo ubistvo vodilo je čitavom nizu zagonetnih događaja, glasina i dezinformacija. Dan nakon ubistva, paket s knjigama koje je Kulianu poklonio i poslao kralju Mihailu u Ženevu, u Švajcarsku, stigao je u koverti tipa Jiffy Pak – otvoren i prazan. Dan uoči ubistva, neko je telefonirao porodici i mnogim poslovnim partnerima Andreja Kodreskua da im javi kako je Kodresku, rumusnki emigrant i Kulianuov prijatelj, izvršio samoubistvo. Kodresku veli da je naknadno doznao kako je te pozive obavila “jedna osoba iz Kalifornije”. Ali kaže i to da se boji da otkrije njen identitet, ističući samo da je to “širenje dezinformacija tipično za strategiju Sekuritate”.
Tokom narednih dana, udovica Mirče Elijadea, žena koju je Kulianu znao, počela je, u svom stanu u Hajd Parku, da prima uznemirujuće pozive. Elijade je imenovao Kulianua za svog književnog zastupnika, ali tokom poslednjih godina, taj stari naučnik, koji je umro 1986, bio je napadan kao apologeta Gvozdene garde, a i sam Kulianu je kritikovao svog mentora. Gospođa Eliade je promenila svoj broj telefona i odbila da govori.
Nekolike nedelje docnije, sastanak Američko-rumunske akademije u Bukureštu je propao kada se jedan broj naučnika sa Zapada, koji je tu trebalo da učestvuju, povukao. “Taj sastanak je bio presudan za slobodnu opoziciju u našoj zemlji”, kaže Mirča Sabau (Mircea Sabau), fizičar na univerzitetskoj bolnici u Čikagu i Kulianuov prijatelj. “Ali nakon ubistva, mali broj ljudi se pojavio”.
Prema Kulianuovoj sestri, rumunski zvanični list Libertatea (Sloboda) je objavio tobožnje saopštenje policije u Čikagu u kome se tvrdi da nijedna strana služba nije bila umešana u zločin. Ali u čikaškoj policiji vele da nikad nisu izdali takvo saopštenje. Sedmog juna 1991, predsednik Rumunije Jon Ilijesku (Ion Iliescu) je na konferenciji za štampu takođe prokomentarisao ovaj zločin, ističući kako mu je “visoki američki zvaničnik” rekao da to nije bilo političko ubistvo. Međutim, stručnjak Stejt Departmenta za istočnoevropska pitanja negira bilo kakvo znanje o takvom komentaru nekog američkog zvaničnika.
I drugi rumunski pisci u SAD i inostranstvu počeli su da primaju pretnje smrću. Ekstremno desni list Romania Mare (Velika Rumunija), koga izdaju bivše Čaušeskuove pristalice, napao je profesora političkih nauka Vladimira Tismaneua: “Čuvaj se, pacove, istrebljivači su za tobom”. U Vašingtonu je disident Dorin Tudoran počeo da prima preteće poruke u kojima se spominje Kulianu. “Primao sam pozive u kojima se govorilo: ‘Poslaćemo te za tvojim prijateljem Kulianuom. Imamo metak s tvojim imenom na njemu’”. FBI je, najzad, uhvatio Rumune koji su pravili te pozive, ali ni Tudoran ni Biro nisu saopštili koji su to ljudi.
U Atini, rumunskom piscu i bliskom prijatelju profesora Kulianua je prećeno dvaput tokom nedelje u kojoj se njegov članak o ubistvu pojavio. U Njujorku, jedan novinar je primio slične preteće poruke. U Čikagu, rumunski radio-spiker, koji je bio pokrovitelj kraljeve posete, primio je preteće telefonske pozive i pismo u kome je spomenut Kulianu.
Neke od tih pretnji su, možda, problematične i vode do starih izbeglica koji nose uspomene iz prošlosti. Ali tu ima i nečeg čudnog i, možda, značajnog u vezi s načinom na koji su mnoge od tih poruka sastavljene: one pozajmljuju arhaični jezik mističnog nacionalizma Gvozdene garde. U Atini su ta pisma bila obeležena arhaičnim akcentima. Većina posmatrača tvrdi da je to, u stvari, bila stara taktika prerušavanja praktikovana u Sekuritate. U svojoj knjizi Crveni horizonti, Jon Pacepa ukazuje na međunarodne tihe kampanje u kojima je Sekuritate koristila nacionalističku retoriku kako bi zastrašila disidente, ponekad čak izmišljajući i nove desničarske grupe.
Februara 1992, jedan članak iz Romania Mare koristio se sličnim jezikom da pohvali Kulianuovo ubistvo. U tom članku, ispunjenom vulgarnim referencama na mesto u kome je on ubijen, ističe se kako je Kulianu ubijen na pravom mestu, “u smrtonosnom toaletu koji je za njega pripremila sudbina”.
Mesto zločina je svojevrstan tekst, a u jedno mirno majsko popodne profesor Entoni Ju (Anthony Yu) analizira mesto u kupatilu na kome je ubijen njegov prijatelj, nedaleko od knjigama ispunjene kancelarije. “To ima ritualni značaj”, veli on. “Tu se ispoljava simboličko i fizičko poniženje, mrlja, nečistoća, najprofanije mesto na kome se može okončati život. U stvari, zapitao sam se nije li tu bila reč o kultnom ubistvu”.
Policija nije isključila mogućnost da je to bilo kultno ubistvo – ili čin nekog nezadovoljnog kolege, studenta ili ljubavnika. “On nije imao nikakvih neprijatelja”, tvrdi Netenijel Dojč (Nathaniel Deutsch), Kulianuov asistent, uz saglasnost ostalih.
Povremeno bi, međutim, Kulianuovo istraživanje u domenu okultnog donosilo nevolje. U Francuskoj, na jednom predavanju o renesansnoj magiji, tri žene su se predstavile kao veštice i prigovorile protiv njegovog mešanja u njihov svet. On, drugi predavač i nekoliko ljudi iz publike su se ozbiljno razboleli. Predavanja na tu temu su bila “poduhvat koji ću izbegavati u budućnosti”, zapisao je on jetko u svojoj knjizi Eros i magija u renesansi.
Mnogi Rumuni su i sami bili skeptični u vezi s političkim motivom ovog ubistva. Zašto bi čak i nekoj nekontrolisanoj grupi u Sekuritate smetao profesor u Čikagu koji nije bio nikakav “igrač”? To pitanje je kulturna enigma. Odgovor na njega leži, možda, manje u racionalnom nego u mitskom ili kultnom fanatizmu koji je Kulianu proučavao i kritikovao.
Prvo, zanemarimo ideju da su profesorovi spisi mogli izazvati dovoljno gneva da ga neko ubije. Mnogi porede Kulianuovu smrt s ubistvom Nikolae Jorge (Nicholae Iorga) iz 1940. On je bio slavni rumunski istoričar koji se suprotstavio Gvozdenoj gardi i za koga se veruje da su ga oni i ubili nadomak Bukurešta. “Znam ljude koji su ubili Jorgu”, kaže Dr. Aleksandar Ronet (Alexander Ronnett), stariji stomatolog i lekar opšte prakse, samozvani portparol Gvozdene garde u Čikagu. “Jedina stvar u kojoj su pogrešili je to što su bili suviše blagi”, veli on. “Trebalo je da ga, javno, živog oderu”
Za rumunske nove desničare, Kulianu je bio posebna vrsta izdajnika – pisac čiji su napadi bili direktniji i ličniji nego oni upućeni od Tismaneua, Kodreskua ili Manee, koji su svi bili Jevreji i otuda isključeni, prema neofašističkom shvatanju, iz kruga rumunskih patriota. On je bio Elijadeov intelektualni naslednik, jedan od najslavnijih rumunskih naučnika u inostranstvu. Ali dok je stara Gvozdena garda ponosno nazivala Elijadea “jednim od naših”, novi rumunski desničari prezirali su Kulianua. Članak u Romania Mare, koji je potpisao Leonard Gavriliu, rumunski prevodilac Frojda, na svojevrstan, zastrašujući način komentariše mesto ubistva: tu se ukazuje na “fermentiranu viziju Kulianuovog fekalnog mozga”, nazivajući ga “izmetom preko koga nije povučeno dovoljno vode”. Veli se i to da Kulianu, “izbeglica u gangsterskoj metropoli Čikagu”, nije imao prava da kritikuje rumunski antisemitizam ili zahteva izmirenje s nedavnom prošlošću zemlje.
Sekuritate se, takođe, posebno sveti onome ko kritički piše o Rumuniji. Godine 1991, Dimitru Mazilu, bivši visoki funkcioner vladajućeg Fronta nacionalnog spasa, koji je baš bio završio rukopis u kome je kritikovao novi režim, pretučen je i isečen u svom stanu u Ženevi. Dva maskirana čoveka, koja su ga napala oštrim sečivima, govorila su rumunski i otišla s Maziluovim rukopisom. Drugi pisci i izdavači bili su pretučeni ili ubijeni u Francuskoj, Nemačkoj i Kanadi. Prema Jon Pacepi, Sekuritate iz vremena Čaušeskua je koristila radijaciju da bi krišom otrovale privedene pisce.
Pa ipak, čak i oni koji veruju da je Kulianuovo ubistvo bilo političkog karaktera, ne mogu da objasne zašto je baš on bio na udaru. Jedno objašnjenje moglo bi se tražiti u dubini i strasti s kojom je Kulianu napadao novu rumunsku vladu. Kulianuov intervju za 22, koji se pojavio u aprilu 1991, mesec dana pre njegove smrti, predstavljao je jednu od prvih kritika vladajućeg Fronta nacionalnog spasa i decembarske revolucije koji je objavljen u samoj Rumuniji. U njemu, on je “udružio pesničke emocije s erudicijom političkog analitičara”, veli Vladimir Tismaneanu. Okrivio je ne samo Sekuritate, nego i Gvozdenu gardu, kultni nacionalizam, Pravoslavnu crkvu i rumunsku kulturu. Pozivao je na istragu rumunskog genocida nad stotinama hiljada Jevreja. Bilo šta od toga moglo je podstaći osvetu u zemlji koja se nikad nije suočila sa svojom nedavnom prošlošću. “Njegova kritika bila je kompleksna, višeslojna, suptilna. Morate sve to povezati”, kaže Mirča Sabau. “Tek tada ona postaje bespoštedna”.
Intervju s 22 mogao ih je (tadašnji režim u Rumuniji) “dobro uzdrmati”, veli Jon Pacepa. “Oni bi rekli, ‘Ovaj čovek donosi nevolju. I biće sve gori i gori. Otarasimo ga se’. To čak nije morala biti ni odluka vlade”.
Činjenica da Kulianu nije bio poznat van akademskog sveta mogla ga je učiniti još ranjivijim. “Oni proganjaju manje poznate ljude da bi zbunili policiju i zastrašili ostale”, kaže Sabau.
Kada je reč o balkanskim spletkama, čikaška policija ima uobičajenu proceduru. “FBI se bavi međunarodnom dimenzijom”, veli komandant čikaške policije Fredrik Miler (Fredrick Miller), koji kaže samo to da je nedavno naišao na novi trag u Kulianuovom slučaju.
Zagonetno ubistvo zaokuplja one koji su poznavali Joana Kulianua. “Izgubiti njega je ravno spaljivanju Aleksandrijske biblioteke. Ima toliko toga što je on znao, biće potrebne godine da se iscedi ono za šta su njemu bile potrebne sekunde”, tvrdi Greg Spiner. “Ne mogu da prestanem da mislim na njega”, kaže Netenijel Dojč. Osim besmislenog gubitka, veza između onog čime se bavio i samog ubistva je najuznemirujući elemenat samog zločina. Joan Kulianu je verovao u postojanje mnoštva svetova – možda i zato što je i sam živeo u mnogim svetovima. Podučavao je studente da prevaziđu neverovanje u to da mogu da postanu dobri detektivi okultnog područja. Verovao je da žitelji Istočne Evrope moraju da učine isto kako bi razotkrili okultne političke preokrete u duboko zavađenoj oblasti. Verovao je u moć prošlosti i moć njenog ponovnog konstruisanja, pošto je tu moć video na delu u svojoj zemlji. “Njegova naučna interesovanja bila su gotovo ogledalo one organizacije koja je naumila da ga ubije”, kaže njegov prijatelj Vladimir Tismaneanu.
Kulianuova poslednja kratka priča, “Jezik Stvaranja”, pojavila se u časopisu Andreja Kodreskua Exquisite Corps onog meseca kada je Kulianu umro. U njoj se govori o istoričaru “starom četrdeset godina, što živi u dobro obezbeđenoj zgradi na Jezeru”. On predaje na “ozbiljnom i prestižnom univerzitetu u centralnom delu SAD”. Jednoga dana on dobija tajanstvenu muzičku kutiju koja sadrži šifrovani jezik kojim govori sam Bog: Jezik Stvaranja. Tri bivša vlasnika kutije su ubijena u prošlim stolećima.
Sadašnji vlasnik kutije razmišlja o tome da upotrebi kutiju protiv “omraženog političkog režima”, ali se boji da će iskusiti istu sudbinu kao i njegovi prethodnici. Koliko god pokušavao da provali njegovu tajanstvenu šifru, on to ne uspeva. Nakon puno oklevanja, on konačno ostavlja muzičku kutiju na dvorišnoj rasprodaji i beži u slobodu od onog što je postalo intelektualni zatvor nametnut njenom tajnom.
Nakon dvadeset godina izbeglištva, sa svim tim dostignućima iza sebe, i puno toga pred sobom, možemo se zapitati zašto Joan Kulianu nije svoju vlastitu prošlost ostavio na dvorištu. Da li je shvatio pravu dimenziju opasnosti u kojoj se nalazio? Ponekad se čini da jeste. Ako obratimo dovoljno pažnje na priču o njegovom ubistvu, možemo videti jednog profesora koji se nesvesno rve sa svojom fikcijom i naučnim delom, dok se stvarne sile udružuju da ga ubiju.
Ted Enton, Univerzitet De Pol, SAD
S engleskog preveo Milan Vukomanović
Tekst je emitovan na Trećem programu Radio-Beograda 17.08.2005.
Peščanik.net, 16.08.2005.
———–
Ovaj tekst se u Americi pojavio u jesen 1992 – prim. prev. ↑
