Fokus desete epizode Uliksa, označene u homerovskom kontekstu kao „Lutajuće stene”, čine lokacije, mesta i prostori, a unutar njih pokreti ljudi ili objekata, pre svega u okvirima Dablina. U centru pažnje je užurbani grad predstavljen kolektivom svojih građana, dok su pojedinačni likovi marginalizovani. Za razliku od prethodne, „statične” epizode koja se odigrava u Nacionalnoj biblioteci, ova epizoda naizgled ne zahteva dubokoumna niti suviše domišljata tumačenja i pristupe, kao što je to uvek slučaj kad se raspravlja o Šekspiru. Ona kao da namerno ostaje „površinska”, te se njom preciziraju lokaliteti koji se mogu pratiti na mapi Dablina, pa čak i prepoznati šetnjom ulicama grada sa knjigom u ruci čitav vek kasnije. Iako provincijski, za 1904. godinu ipak moderan grad, Dablin je ovde prikazan u devetnaest vinjeta, nastalih na različitim lokacijama, što umnogome doprinosi lakšoj vizuelizaciji i ukazivanju na podobnosti teksta kojima se omogućava zamišljanje grada na kinematografskom platnu.
Džojs „hvata” Dablin u disperzivnim i naizgled slučajno povezanim prizorima. Kao da namerno dodatno proširuje opseg ne bi li obuhvatio Bakston ili Beč, „afričku misiju” jezuita (koji su se okupili oko velikog dela), sve do nesreće broda General Slokam, potonulog u reku Hadson, uz snishodljiva promišljanja da Amerika u stvari predstavlja „šljam svih naroda, uključujući i naš” (Ulysses 10.735, U 257).1 Čak i panama šešir budi asocijacije na daleke prostore. Podstaknuti smo da pogledamo na „zvezde i komete na nebu: Veliki medved i Herkul i zmaj i šta ti ja znam”, uključujući i „Mlečni put” (U 10.567; U 253). Značajno je zapaziti da je čak i u partiji šaha, koja zavisi od propisanih kretanja figura u okviru ograničenog prostora, beli lovac (bishop) preveden (translated) (U 10.1050, U 266). Dakle, čak i vokabular upija prostorno značenje: termin „preveden” ovde se koristi u svom originalnom smislu „kao prenesen preko, pomeren”. Biskupi, kao što je to uobičajeno, kada se „prevedu”, prelaze u druga sedišta. Zaključuje se da na svim poljima obiluju prostor, premeštanje i pokret.
Čak i oni što ne hodaju više po zemlji imaju posebna prebivališta. U dominante hrišćanske tradicije, koja prožima Džojsova dela i dostiže impresivni vrhunac u propovedi o paklenoj vatri iz trećeg poglavlja Portreta umetnika u mladosti, spada opredeljenje između opozicija kakve su raj i pakao, dok čistilište, kao privremeno odredište, zauzima mesto između, prostor u kojem se čeka. Ti „drugi svetovi” pojavljuju se i u ovoj epizodi Uliksa, što zavređuje barem kratak komentar.
Izvan zapadne tradicije, američki Indijanci su smatrali da posle svega postoji veselije mesto, „bogato lovište”, gde se nastavlja potraga za zemaljskim zadovoljstvima. Hejns, govoreći Baku Maligenu u kafiću, koristi figurativno sledeću frazu: „Šekspir je bogato lovište za sve umove koji su malo izgubili ravnotežu” (U 10.1061, U 267).
U epizodi koja ovoj prethodi, u Nacionalnoj biblioteci u Dablinu, Stiven Dedalus, čije „telo” može da se vidi dok „gubi svoju ravnotežu”, predstavlja u stvari lovca za pitanjima i motivacijama, mada možda ne u preterano srećnom raspoloženju i više pod prinudom (što je takođe Hejnsova poenta). Kako se uviđa, „lovački izrazi” imaju veze i sa Šekspirom, u šta smo se uverili u devetom poglavlju, u Nacionalnoj biblioteci (U 9.583, U 215).
Bak Maligen nastavlja svojom napomenom o Stivenu Dedalusu i njegovom katoličkom jezuitskom obrazovanju: „- Zaveli su mu um na stranputicu – reče on – vizijama pakla” (U 10.1072, U 267). Prethodna formulacija svakako da duguje nešto Jejtsu: „Njena nevolja je odvela njen um stranputicom.”2
Čitaocima Portreta umetnika u mladosti poznato je koliko su vizije pakla ostavile snažan utisak na Stivena u njegovoj mladosti. Beseda o paklu neproporcionalno zauzima centralni deo ovog romana. Preuzeta je iz klasičnog jezuitskog komada Pakao otvoren za hrišćane Đovanija Pjetra Pinamontija (Hell Opened to Christians, Giovanni Pietro Pinamonti). Ovaj naslov, blago prilagođen, verovatno je postao fraza u funkciji intenzifikatora koju koristi gradski pisar Džimi Henri, kada se žali: „Pravi je krš i lom nastao” (U 10.1005, U 265).3 On je ogorčen, jer su članovi Gradske skupštine uglavnom odsutni, nisu tamo gde se očekuju ili gde bi trebalo da budu, što je stalna tema u „Lutajućim stenama”. U stvari, osoba koja je „prevela” lovca u šahu zapravo je jedan od onih odsutnih članova koji nedostaju na sastanku Gradske skupštine.
Hejns nastavlja da izveštava o „zanimljivoj poenti” koju je istakao „profesor Pokorni iz Beča”: „U staroirskim mitovima ne može da se nađe ni najmanji trag pakla (…) Tu kao da nedostaje moralna ideja, ono osećanje sudbine, pravedne odmazde” (U 10.1082, U 267). Julije Pokorni je objavio ove stavove i Džojs je na njih mogao naići u jednom od njegovih članaka, kao što su „Biseri irske književnosti” iz 1917. godine u Centralnoj biblioteci u Cirihu.4 Ali Džojs je namerno premestio Julija Pokornija kako bi ga uklopio u Blumsdej. Godine 1904. Pokorni je imao tek sedamnaest godina, bio potpuno nepoznat, što će ostati još dugo pre nego što postane popularan kao jedan od najistaknutijih keltskih filologa. U tom smislu, zanimljivo je da odmah nakon rasprave o Pokornijevim pogledima, Maligen kroz smeh otkriva jednu od Stivenovih ambicija ili hvalisavosti, a to je da će on „napisati nešto kroz deset godina” (U 10.1089, U 267). Ovo predviđanje je zapravo primenjivo na tvorca Stivena Dedalusa: Džojs je obeležio kao početak pisanja Uliksa 1914. godinu, homerovskih deset godina posle 1904. godine, kao što to poslednja strana svakog izdanja i prikazuje: Trst–Cirih–Pariz, 1914-1921.
Intrigantno je to da je ovako ugrađeno predviđanje pozicionirano uporedo uz nesumnjive anahronizme, kao manifestacija autorove majstorije. „Lutajuće stene”, kao i Uliks uopšte, sa svojim mnogobrojnim greškama percepcije i spekulacijama, posebno nastoji da podrije poverenje u pouzdanost. Likovi (ili autor) greše, a pogrešna je i identifikacija mesta. Najočigledniji primer je pogrešno ime jednog od dva kanala u Dablinu: ono što se u odeljku naziva „kod mosta Rojal Kanal” zapravo je „Grand kanal” (U10.1273, U 272).5
Jedno od mnogih sporednih pitanja u Uliksu jeste kako je moguće da su nekada značajni, bremeniti pojmovi izgubili svoj iskonski uticaj. U homerovskoj i hrišćanskoj kulturi blagoslov, kletva i huljenje bili su presudna obeležja bogova ili ljudi. Sada su postali obična stalna mesta u govoru i priči, uglavnom za postizanje dodatnih efekata i često jedva primetni. Ovo je posebno uočljivo u dvanaestoj epizodi („Kiklop”), u kojoj se nalazi dosta suštinski neefikasnog klevetanja i huljenja koje tek boji određene akcije, sa vrlo slobodnim razbacivanjem nekada tabuizirane reči „krvav”. I u poglavlju „Lutajuće stene” kletve imaju svoj udeo, kao i nekoliko zalutalih pojava prideva „krvav”.
„Pakao” je sišao u svet i preorijentisao se u puki uzvik („…dođavola… preksinoć… i bila je strašna promaja…”, U 10.460; U250).6 Njime se obezbeđuje emocionalni naglasak, a u jednom trenutku, kod mladog Patrika Dignama (koji za devojku koristi reč „cveta” kao eufemizam od „krvari”), povezan je sa kaznom: to je „jedna od fufica slična onima u kutijama cigara koje puši Stoer, jednom ga je njegov stari prebio kao mačku kad ga je uhvatio” (U 10.1142, U 269).7
Na suprotnom kraju skale, Linihan koristi reč „pakao” u pozitivnom kontekstu u smislu hvalisanja povodom lakih taktilnih povezanosti sa Moli Blum u noćnoj vožnji (kada je Blum pokazivao nebeska sazvežđa): „Svaki put kad bi ta glupava kola poskočila, ona bi se sručila na mene. Uživancija! A dobre su joj bile, bog je njen. Evo ovakve” (U 10.559, U 253).8
Ovo čini božiji blagoslov vrlo bliskim „paklenom užitku”, frazi koja zvuči kao delimično izobličen kontrast koji je Stiven uveo u diskusiju o Šekspiru, kada je suprotstavio svedenborgovski pojam za „čista zadovoljstva bračne ljubavi” „prljavim strastima kurvarskog ljubakanja” (U 9.631, U 217). Pridev „prljav” javlja se više od deset puta u III poglavlju Portreta umetnika u mladosti, i najčešće je povezan sa propovedanjem. Ovde, u „Lutajućim stenama”, Stiven Dedalus koristi pridev „prljav” za zamišljenu, paklenu scenu gde žena „pleše u prljavoj tmini”. Iako bi razumski mogla da bude ocenjena kao pogrešno shvaćena šala, on se priseća: „Tamo gde su pali arhanđeli pobacali zvezde sa svojih čela” (U 10.806, U 259). Istaknuti arhanđel, pao s neba, postao je princ pakla i dalje pokušava da izazove pustoš na Zemlji.
U drugoj sceni mladi gospodin Patrik Dignam poznaje dovoljno katoličku doktrinu da se nada da je njegov mrtav otac „sada u čistilištu, pošto se u subotu ispovedio kod oca Konroja” (U 10.1174, U 270). Mesto na kojem se nalazi otac premešta se drugde kada Simon Dedalus sreće svoju ćerku Dili izvan aukcionarskog preduzeća i obezbeđuje joj nešto finansijske pomoći. Njegova ćerka Budi kod kuće može da nađe opravdanje u odnosu na njega, „oca našeg koji nije na nebesima” (U 10.291, U 245), kada njeno blago bogohuljenje izaziva šok u domaćinstvu. Otac nije ni kod kuće, ni na nebu; a svuda je slobodniji sa huljenjima nego sa podržavanjem svojih ćerki: „– Ma, da se nosiš u vražju mater” (U 10.690, U 256).
Otac Konmi, jezuitski starešina samostana, kome je posvećen prvi deo poglavlja, zabrinut je gde borave nesrećni neznabošci „…milioni crnih i mulatskih i žutih duša koje nisu primile blagoslov krsta, kad im se kao lopov u noći prišunjao sudnji čas” (uzgredno pozajmljene boje imenici „duša”): „Ona knjiga belgijskog jezuite, Le Nombre des Élus, činila se ocu Komniju sasvim razložnom. Behu to milioni ljudskih duša koje je Bog stvorio prema svome liku a kojima vera nije (D. V.) bila prineta. Ali to behu božje duše, od Boga stvorene. Otac Komni je smatrao da bi bilo šteta da sve one tek tako nestanu, da se straće uludo, moglo bi se reći” (U 10.145; U 241). U navedenoj knjizi Le Nombre des Élus belgijski sveštenik otac A. Kastelan, S. J. izrazio je nadu za nekrštene ljudske duše, ali je tema ostala kontroverzna, što dovodi oca Komnija do pomisli na „nesnosnu nemogućnost suzdržavanja, koja je ipak potrebna za održanje ljudske rase na zemlji, i o putevima Gospodnjim, koji nisu naši putevi” (U 10.150, U 242).
Stiven Dedalus će kasnije ukazati i na odgovarajuće međuprostore, limb i čistilište: „I dete i majka sad slave svoga stvoritelja, jedno u tmini limba, drugo u ognju čistilišta” (U 14.224, U 404). Ovo je već postojalo u jednoj referenci na Šekspira: „Ko je taj duh iz limbo partum, što se vraća u svet koji ga je zaboravio” (U 9.150, Henry VIII, 5.4.67, U 201). U drami ovaj žargonski izraz odnosi se na zatvor, ali je termin izveden iz definicije limba (ruba): „mesto na rubu ili periferiji pakla u kome se nalaze oni koji su umrli pre Hrista i koji će biti tamo zadržani dok Gospod ne vaskrsne iz mrtvih. Ono takođe označava i mesto (za koje se pretpostavlja da je ispod zemlje, na periferiji pakla) koje nastanjuju odojčad što umiru u praroditeljskom grehu.”9
„Ljudska rasa na zemlji”, kako pamti otac Konmi, ima malo veze sa onim što Linihan, stručnjak za konjske trke u rezidenciji, izveštava: „Naleteo sam tu unutra na Bantama Lajnosa. On će uložiti pare na nekakvog konja koga mu je neko tipovao, a koji nema ni trunke šanse” (U10.519, U 252).10 Slučajna veza može biti napravljena ili izmišljena. Konj o kojem se govori, kao o „Otpatku”, suprotno svim očekivanjima, na kraju dobija šansu i, u stvari, nasuprot svim mogućnostima, osvaja trku. Džojs povezuje ime (realnog) konja sa otpatkom, letkom, koji Blum baca, a ovaj uočljivo promiče kroz epizodu i pojavljuje se u tri odvojena događaja, sa porukom da „dolazi Ilija” (U 10.294, 754, 1096; U 245, 258, 268). To može da bude i posredna božanska pomoć, za proroka Iliju koji se vaznosi na nebo u kočiji (Druga knjiga o Kraljevima 2:11-2), apoteoza koja je skoro izjednačena kod Bluma u poslednjoj parodiji „Kiklopa”, kada je viđen kako se „…kroz čete anđela” uzdiže „ozaren svetlošću nebeskom”, da bi se naglo snizio zemaljskim „…iznad Donohjuove radnje u ulici Litl Grin, kao da je lopatom hitnut uvis ” (U 12.1910, U 363).
Epizoda „Lutajuće stene” uglavnom se odvija u horizontalnoj ravni i bavi se logistikom kretanja sa jednog mesta na drugo, kako je ovde istaknuto, sugerišući imaginarne lokacije kao deo verske konvencije. Epizoda trivijalizuje stvari. Podzemlje bi moglo da se nasluti i u podvigu Toma Rošfora, spasioca čoveka zaglavljenog u kanalizaciji: „Jedan od takvih šahtova, uzan kao cev gasovoda, i tu se jedan nesrećnik zaglavio i na pola ugušio od kanalizacionih isparenja. No Tom Rošfor ti siđe dole, u džokejskom kaputiću i s punom opremom, opasan konopcem. I bog te tvoj, on ti obmota nesrećnika konopcem pa ih obojicu izvukoše” (U 10.502, U 251),11 čime se zaziva donji svet u odnosu na zemlju, u kojem su izrazi „bog te tvoj” (and be damned) i „nesrećnik” (the poor devil) upotrebljeni u odgovarajućem odnosu .
Pakao, čistilište i raj istaknuti su među više uobičajenih lokacija u „Lutajućim stenama”, čime neminovno aludiraju na tri dela Božanstvene komedije, koja je mogući palimpsest i intertekstualni odjek ovog poglavlja Uliksa.
Fric Sen
(S engleskog prevela Mina Đurić)
1 Napomena prevodioca: Sve citirane stranice date su u parentezama prema Gablerovom izdanju Uliksa koje je autor rada koristio u originalu. Kako Sen svedoči, u pitanju je najbolje izdanje za sve proučavaoce Džojsa: James Joyce’s Ulysses, Critical and Synoptic Edition, ur. Hans Walter Gabler, Wolfhard Steppe i Claus Melchior, New York, Random House, 1984. Senovi citati se iščitavaju na sledeći način: „U 10.567: Uliks, 10 epizoda, 567. red.” Naš predvod citiranih odeljaka dat je prema: Džejms Džojs, Uliks, prevod, komentari i pogovor Zoran Paunović, Beograd: Geopoetika, 2008, osim ako nije drugačije naznačeno. Drugo obeležje u parentezi (npr. U 267) označava broj strane navedenog izdanja srpskog prevoda Uliksa.
2 Uporediti u originalu: “They drove his wits astray, he said, by vision of hell” (U 10.1072) i “Her trouble has put her wits astray” (Yeats). Sen ukazuje da je ovaj drugi segment iz Jejtsove drame upućen starici (za izvor u Senovom tekstu videti Cathleen ni Houlihan. Collected Plays of W. B. Yeats, London: Macmillan, 1952, 82).
3 “Hell open to Christians they were having…” (U 10.1005).
4 Irische Blätter, 1, 1917, 343. See Ó Dochartaigh, “The Source of Hell: Professor Pokorny of Vienna in Ulysses”, JJQ 41. br 4 (leto 2004, 825-9).
5 “Wandering Rocks”, Clive Hart, ur. Clive Hart and David Hayman, James Joyce’s Ulysses: Critical Essays. Berkeley: University of California Press, 1974, 181-216.
6 “and there was a hell of a lot of draught” (U 10.460).
7 “One of them mots that do be in the packets of fags Stoer smokes that his old fellow welted hell out of him for one time he found out” (U 10.142).
8 “Every jolt the bloody car gave I had her bumping up against me. Hell’s delights! She has a fine pair, God bless her. Like that” (U 10.559).
9 A Catholic Dictionary, William E. Addis i Thomas Arnold (ur.), London: Kegan Paul, 1903, prvo izdanje 1899, str. 564.
10 “Man’s race on earth” i “I knocked against Bantam Lyons in there going to back a bloody horse someone gave him that hasn’t an earthly” (U 10.519).
11 “One of those manholes like a bloody gaspipe and there was the poor devil stuck down in it, half choked with sewer gas. Down went Tom Rochford anyhow, booky’s vest and all, with the rope round him. And be damned but he got the rope round the poor devil and the two were hauled up” (U 10.502).
polja.rs
