Morala bih da požurim
s opisivanjem oblaka –
po deliću sekunde
prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi.
Njihovo svojstvo –
nikada se neće ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i ređanju.
Neopterećeni sećanjem na bilo šta,
bez napora se dižu iznad činjenica.
Kao nekakvi svedoci bilo čega –
smesta se razgone na sve strane.
U poređenju s oblacima
život se čini utemeljen,
i gotovo trajan i večan.
U odnosu na oblake
čak i kamen liči na brata,
na koga se možeš osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka.
Neka ljudi, ako hoće, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake, briga za sve to,
veoma čudno.
Nad celim Tvojim
i mojim, još ne celim, životom,
paradiraju u raskoši kao što su paradirali.
Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.
Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni.
Vislava Šimborska
