Rekao sam već da svaki majstor
traga za onim čega nema
da bi primenio svoju veštinu.
Graditelj traži trulu šupljinu
gde se krov urušio. Vodonoša
bira prazan ibrik. Tesar
zastaje pred kućom bez vrata.
Radnici žure ka nekom nagoveštaju praznine,
koju zatim počinju da popunjavaju.
Ipak, praznina je ono u šta se uzdaju,
i zato nemoj da misliš da je moraš poništiti.
Ona okružuje ono što ti treba!
Draga dušo, da se nisi sprijateljila
sa beskrajnim ništavilom unutra,
zašto bi stalno bacala svoju mrežu
u njega, i tako strpljivo čekala?
Taj nevidljivi okean pružio ti je takvo preobilje,
a ti ga i dalje nazivaš ”smrću”,
njega koji ti daje podršku i dejstvo.
Bog je dopustio da nastupi volšeban preokret,
tako da škorpijinu rupu posmatraš
kao predmet želje,
a čitavo bajno prostranstvo oko nje
kao preteće, prepuno zmija.
Eto kako je nastran tvoj strah od smrti
i praznine, i kako je naopaka
privrženost onome što želiš.
Sad kada si čuo šta imam da kažem
o tvojoj zabludi, dragi moj,
poslušaj i Atarovu priču na istu temu.
On je njene perle nanizao na primeru
kralja Mahmuda. Među plenovima Mahmudovog
ratnog pohoda na Indiju bio je i jedan dečak,
kojeg je usvojio kao sina. Dao mu je obrazovanje
i kraljevski se starao o njemu,
a potom ga proizveo u svoga zamenika
i posadio na zlatni presto pokraj sebe.
Jednoga dana zatekao je mladića kako plače.
Zašto plačeš? Ti si imperatorov kompanjon!
Čitava nacija je postrojena pred tobom
poput zvezda kojima možeš da zapovedaš!«
Mladić mu odgovori: »Mislim na
svoju majku i svog oca, i kako su me kao dete
plašili pretnjama u vezi s tobom!
”Uh-oh, sleduje mu život na dvoru kralja Mahmuda!
Ima li na svetu išta užasnije?!” Gde li su sada,
da vide kakav je moj položaj ovde?«
Ovaj slučaj govori o tvome strahu od promene.
Ti si taj indijski dečak. Mahmud, što znači
Slava Kraju, predstavlja siromaštvo duha,
odnosno prazninu.
Majka i otac su tvoja privrženost
ubeđenjima i krvnim vezama
i željama i utešnim navikama.
Ne slušaj ih!
Čini se da ti idu na ruku,
a bacaju te u tamnicu.
To su tvoji najgori neprijatelji.
Podstiču te da se plašiš
življenja u praznini.
Jednog ćeš dana liti suze radosnice u toj palati,
sećajući se zablude svojih roditelja!
Shvati da tvoje telo odgaja duh,
pomaže mu da raste i jača,
a potom mu daje pogrešan savet.
Na kraju telo postaje oklop od veriga
u mirnodopskim godinama,
suviše vruć leti, suviše hladan zimi.
No, želje tela su, s druge strane,
poput nepredvidljivog pomoćnika, s kojim moraš
imati strpljenja. A taj pratilac je koristan,
jer strpljenje razvija tvoju sposobnost
da voliš i iskusiš spokoj.
Strpljenje ruže tik uz trnje
održava je mirisavom. Strpljenje je ono što daje mleko
muškoj kamili koja u trećoj godini života još uvek sisa,
i strpljenje je ono što proroci ispoljavaju prema nama.
Lepota brižljivog veza na košulji
je u strpljenju koje je u njega utkano.
Drugarstvo i odanost imaju strpljenje
kao snagu svojih veza.
Ako se osećaš usamljeno i neugledno, to znači
da nisi bio strpljiv.
Budi sa onima koji opšte sa Bogom
kao što se med meša sa mlekom, i reci:
»Ništa što dolazi i odlazi,
raste i nestaje,
nije ono što ljubim.«
Živi u onome koji je stvorio proroke,
inače ćeš ličiti na karavansku logorsku vatru
ostavljenu da sama dogori pokraj puta.
Rumi
