Čovek ptica, režija: Alehandro Gonsales Injaritu, scenario: Alejandro Gonsales Injaritu, Nikola Đakobone, Aleksander Dinelaris, Armando Bo; Ritam Ludila, režija i scenario: Demijen Šazel
Piše: Pavle Simjanović
Alehandro Gonsales Injaritu veliki je umetnik i to ne na način na koji se to obično misli već u pogledu prevare, stvaranja imidža za opsenjivanje prostote. Ostala mi je urezana u svest jedna slika, spremna da iskoči sada, deset godina kasnije. Nekakav festivalski intervju povodom filma “Vavilon”. Injaritu na sebi ima svetlo smeđu kožnu jaknu upotpunjenu obaveznom ešarpom, preplanuo je, sa divljom, talasastom frizurom, miriše na novac onako kako to rade ljudi iz marketinških agencija (second hand i sat od pet hiljada dolara). Izgovara da je “kada je počeo mislio je da pravi film o tome koliko smo drugačiji a kako se približavao kraju shvatio je da pravi film o tome kako smo svi isti”. “Ma, koga ti ovde zaj…”, kažem ja sebi, i u tom trenutku Injaritu u mojoj svesti umire kao umetnik i biva rođen kao umetnik, ali ne onakav kakav bi on voleo da bude.
Očekivano, “Čovek ptica” je prepun spoljašnjih, ispraznih oblika velikog filma uz to praćen, od premijere pre nekih pola godine, velikim količinama, kako se na srpskom kaže, hajpa. Rigan Tomson (Majkl Kiton) bivša je holivudska zvezda, poznat po superherojskom serijalu iz ranih devedesetih koji pokušava da se izbori za umetničko poštovanje brodvejskom ulogom u adaptaciji priče Rejmonda Karvera. Jasno je, izbor Kitona filmu donosi “meta” element i ne preterano obrazovani a samozaljubljeni gledalac tokom filma, verovatno, oseća prijatno golicanje zato što, eto, “razume šalu”. No, sve je to omot. Za početak, zašto baš Karver? Nisam neki Karver entuzijasta ali na osnovu zbirke priča “Will You Please Be Quiet, Please?” čini mi se da je Altman iz njegovog sveta, sveta banalnih događaja koji piščevom veštinom kod čitaoca izazivaju duboku identifikaciju sa likovima, uspeo da iznese maksimum dramskog, vizuelnog potencijala. Takođe, nakon gledanja filma “Short Cuts” možemo sačuvati maksimu koja glasi: “kada imate film sa dvadeset velikih glumaca uvek će najbolji biti Džek Lemon”, no, to je druga priča. Da li je? “Čovek ptica” trebalo bi da bude film o svemu i ničemu, te u njega autor sme da bez straha unese puno tema koje na prvi pogled deluju kao dramsko “ništa” a malo rasprave o Karveru ulazi u tu kategoriju. Jasno je, Karver nosi pravu mešavinu opskurnosti i slave koja kod ciljanog gledaoca izaziva samozadovoljno prepoznavanje.
Priča o Riganu Tomsonu, njegovim kolegama i porodici (pošto prijatelja nema) predstavljena je kroz jedinstvo radnje i mesta, u lažnom kontinuiranom kadru. Ima taj kadar svojih draži. Rez, bar ne vidljivi, ne ometa gledaočev pogled kroz oči glavnog junaka. Opet, širokougaoni objektiv kvazidokumentarustičkom pristupu dodaje meru dramske estetike. No, to je teorija. U praksi nam za likove, za razliku od junaka Karverovih priča, nije stalo. Dva primera pokazuju dramaturške nedostatke “Čoveka ptice”. Scene u kojima Rigana posećuje bivša žena, tokom kojih ona saopštava detalje iz njihovog života, događaje od pre više decenija, guraju film u jamu dosade i gubljenja interesovanja. Jednostavno, nije nam stalo. Dakle, nešto nije u redu sa postavkom junaka koji je sav u patnji propuštenih šansi i izgubljenih iluzija o slavi i moći kada nam saopštavanje konkretnih podataka o tome kako je postao takav izaziva nezainteresovanost. Drugi primer tiče se poslednjih dvadesetak minuta tokom kojih postoje najmanje tri mesta na kojima bi mogli da se pojave zatamnjenje i odjavna špica. Ima tu i dobrih stvari i tiču se gotovo isključivo glumačkih ostvarenja. Norton, Vots, Stoun, Galijafanakis, možda ponajviše meni nedovoljno poznata glumica imena Andrea Risborou (neiznenađujuće, Engleskinja) – dakle, svi osim Kitona, koji, zapravo, i nije imao s čim da radi – odlični su u svojim ispraznim, kroz pozorišne hodnike tutnjajućim, likovima. Ipak, kao glavni utisak, duboki naklon reditelju. Umetniče, sve si ih nasamario.
* * *
U poređenju sa “Čovekom pticom”, “Ritam ludila” može vam zaličiti na remek-delo. Za razliku od Injaritua koji polazi od iskaza “ja sam genije”, tridesetogodišnji Demijen Šazel kao da prati, da li beše Orvelov ili Konradov, savet piscima koji glasi: “pre nego što počnete da pišete budite ubeđeni da na celoj planeti ne postoji čovek koji datu priču može da ispriča bolje od vas”. Mudar savet koji u sebi ima mešavinu realnosti prema sopstvenim sposobnostima i svest o pravom izboru teme, velikoj šansi koja se pred vama nalazi. “Ritam ludila”, za početak, nije film o muzici, tj. film je o muzici isto koliko je “Devojka od milion dolara” film o boksu. Asocijacija na Klinta Istvuda nije došla slučajno, jer, “Ritam ludila” film je koji predstavlja stvari kakve jesu i ostavlja gledaocu da razmišlja da li je nešto ispravno ili pogubno. Endrju je mladi bubnjar, student džez konzervatorijuma (i dalje mislim da se pravi džez ne uči u školi nego od jednookog, bezubog crnca, majstora, ali dobro sad…). Biva primećen od strane Terensa Flečera, profesora čiji radni proces pretpostavlja da se do veličine ne stiže povlađivanjem i tapkanjem po leđima nego mučenjem, unižavanjem i teranjem do granica izdržljivosti. Crtica iz života – na prvoj godini studija na jednom od dva osnovna predmeta profesor mi je bio divan čovek, liberal (mislim da sam od njega čuo onaj Orvelov ili Konradov citat) neko sa kim se razgovaralo, ko je bio tu da usmeri i omogući, dok je na drugom predmetu profesor bio desničar sa kojim se u mnogo čemu nisam slagao i neko ko nam je vrlo brzo rekao “vi ne znate ništa” (što je i istinito za malu grupu devetnaestogodišnjih idiota koji misle da su mnogo pametni). Teško je to priznati, ali mislim da je surovi, desničarski pristup bio korisniji. “Ritam ludila”, kao dramsko delo, podložan je prenaglašavanju da bi se postigla poenta. Tako, džez škola više podseća na vojnički dril nego na mesto slavljenja umetnosti. Prsti krvare, suze se liju, vesti o samoubistvima nekadašnjih učenika kojima je ličnost slomljena edukacionim pristupom tog tipa stižu kao stravoužasna upozorenja da je đavo odneo šalu… Problem tog pristupa, propušten kroz skorašnje diskusije u vezi sa zakonom protiv fizičkog kažnjavanja dece, mogao bi da glasi: nasilje nikad nije hladno i konstruktivno, ono u sebi uvek nosi dozu zadovoljstva. Flečer na nekom perverznom nivou zaista uživa u torturi koju sprovodi, iako to, za sebe i za druge, racionalizuje time da je veća šteta ispustiti jednog genija nego upropastiti hiljadu mediokriteta. Dalje, genijalni ljudi se razlikuju i ne možete svakome pristupiti na isti način, dok Flečer ima jedan modus operandi, pojačan ili stišan u odnosu na to koliko je učenik potencijalno izvanredan. To je, valjda, da iskoristim termin trećeg profesora, valjan film… film koji na zanimljiv način ispriča priču i ostavi gledaocu da sam zaključi ispravnost ideologije koja se iza priče krije. I ne pokušava da prevari.
http://www.danas.rs/danasrs/kultura/umetnost_prevare.11.html?news_id=298134
