Prošle noći, likvidirao sam jednu od mojih brojnih ljubavnica, zdrobivši je skupocenim Čelini slanikom.
Učinio samo to ne samo zbog strogih moralnih načela kojima su me naučili još u detinjstvu – da žena koja se prepušta zadovoljstvima čula ne zaslužuje milost – već iz estetskih pobuda, a možda i da bih osetio jezu savršenog zločina.
Sačekao sam da se leš ohladi i da se krv zgruša, slušajući muziku engleskog baroka na kompakt disku, a zatim prešao na seciranje tela električnom testerom, nastojeći da poštujem neka osnovna pravila anatomije. Smatrao sam to dugom prema kulturi bez koje nema otmenosti ni društvenog konsenzusa. Spakovao sam delove tela u dva kožna kofera, obukao sivo odelo i uzeo spavaća kola do Pariza.
Pošto sam kondukteru dao pasoš i jednu verodostojnu carinsku deklaraciju koja se odnosila na ono malo stotina hiljada francuskih franaka koje sam nosio sa sobom, zaspao sam snom pravednika, jer ništa tako ne relaksira kao osećaj da ste obavili svoju dužnost. Ni carinici se nisu usudili da uznemire putnika koji je, kupujući singl kabinu u prvoj klasi, objavio ipso facto da pripada višoj klasi i da je van svake sumnje. Okolnost utoliko dragocenija ako se ima u vidu da sam, izbegavajući krizu apstinencije, imao kod sebe i neznatnu količinu morfijuma, osam ili devet grama kokaina i jedno Ticijanovo platno.
Neću vam reći kako sam se u Parizu rešio sirotih ostataka. Zamislite sami.
Dovoljno je otići u Bobur i ostaviti kofere na pokretnim stepenicama; niko se na njih neće osvrnuti godinama. Ili ih staviti u jednu od onih zaboravljenih kabina na Gar d Lion. Mehanizam za otvaranje pomoću lozinke toliko je komilikovan da tamo već ima na hiljade kofera ali nikome ne pada na pamet da ih proverava. Još je jednostavnije ako sednete na jedan od stočića kod „Dva opuška” i ostavite kofere ispred knjižare „Radost čitanja”. Za nekoliko minuta biće ukradeni, a onda neka lopov brine o njima. Ne poričem da sam zbog cele stvari bio napet, ali to je normalno stanje u završnici jedne savršene i umetnički složene operacije.
Po povratku u Italiju bio sam nervozan i odlučio da sebi priuštim odmor u Lokarnu. Zbog neobjašnjivog osećanja krivice i neosnovanog straha da bi neko mogao da me prepozna, odlučih da putujem drugom klasom, u džinsu i majici sa znakom krokodila.
Na granici su na mene nasrnuli revnosni carinici, pretresli su moj prtljag do najintimnijeg rublja i prigovorili mi što sam tajno izvezao u Švajcarsku jedan boks MS-a s filterom. Ispostavilo se i da mi je pasoš istekao pre petnaest dana. Na kraju su otkrili da sam u analnom otvoru sakrio 50 švajcarskih franaka sumnjivog porekla, za koje nisam imao potvrdu od banke.
Ispitivali su me pod lampom od hiljadu sveća, tukli me mokrim peškirom i privremeno stavili u samicu, na krevet s kaiševima za vezivanje.
Pade mi srećom na pamet da izjavim kako pripadam loži P2 od osnivanja, da sam iz ideoloških pobuda postavio neke bombe u brzim vozovima i da sebe smatram političkim zatvorenikom. Odmah su mi dali zasebnu sobu u zdravstvenom centru Grand hotela. Jedan dijetolog mi je savetovao da preskočim neke obroke da bih se vratio u formu, a moj psihijatar je pokrenuo postupak za domicilno izdržavanje kazne, zbog očigledne anoreksije. U međuvremenu sam napisao neka anonimna pisma sudijama okružnih sudova, insinuirajući da ih pišu jedan drugom, i prijavio majku Terezu iz Kalkute da je aktivno sarađivala sa Odredom Komunističkih Boraca.
Ako sve bude išlo kako treba, za nedelju dana sam kod kuće.
Umberto Eko
(1989.)
