Piše: Vladimir Pištalo
A na šta ti ličiš?
Mnogi veruju da je sukob vrednosti između savremenog i tradicionalnog i dalje osnovni problem srpskog društva.
U čemu su se sukobili ?
U postupcima. U kućama. U predmetima. U navikama. U načinu mišljenja.
Početkom dvadesetog veka moja prababa Vasilija Krunić udala se za zeničkog hotelijera Ristu Vukovića. Njena rođena sestra udala se u selo Obalj.
Sestre su se neočekivano srele na vašaru.
Vasilija je bila kao osa stegnuta u krinolini. Njen šešir sa perjem je, bez sumnje, prvobitno lebdeo u izlogu neke zeničke prodavnice. Krinolina se mogla naručiti u katalogu bečke firme.
Sestra iz Oblja je bila u narodnoj nošnji.
Na čelu su joj bili dukati – simbol seoskog bogatstva.
Sestra sa dukatima se prekrstila:
– Na šta to ličiš Vasilija?
Sučeljena sa indijanskom sestrom, krinolina ju je upitala:
– A na šta ti ličiš?
Mnogo pre Biblije
Relame koje je sretala moja prababa Vasilija Vuković bile su slične onima koje je u istoj K und K monarhiji u detinjstvu gledao Bruno Šulc. Šulc je toplo opisao najstariju Knjigu, svu od reklama:
Negde u osvit detinjstva, u prvu zoru života, svetleo se horizont od njenog blagog svetla…
Tu prvu knjigu Šulc, (ili njegov alter ego, dečak Juzef) je nazvao Autentikumom. Autentikum je sadržavao znanje još neugašeno profesorskom dosadom. Skepsa je došla posle. Kad je poodrastao, dečak se prisetio prve Knjige, one u koju je verovao. Počeo je da zahteva od roditelja:
– Dajte mi je!
Otac mu je više puta nudio Bibliju.
Juzef bi na to planuo:
– Zašto mi daješ taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, nevešti falsifikat?
Otac je sa stidom obarao oči.
Konačno Juzef je našao Autentikum – Knjigu iz koje je Bog čitao u prvu zoru postojanja. Ona je sve vreme ležala u kuhinji. Prvi deo knjige služavka Adela je upotrebila za bezbrojne odlaske na pijacu. Ostale su afiše na kraju. Lično podozrevam da su u knjizi oduvek bile samo reklame – moderni mitovi. Ništa drugo nije ni bilo potrebno.
U Autentikumu se bile zabeležene povesti iz vremena kad su priče bile još zanimljive, kad su sve stvari imale samo dimenziju budućnosti. Šulcov Autentikum se poklapa sa duhom Zabavnikove rubrike „Verovali ili Ne?” koju sam čitao u detinjstvu i zapamtio za ceo život. U meni će zauvek živeti naslov:
Golim pesnicama na medveda! Vojvoda Georg II Snažni vladar Anhalta (Nemačka) 1509. godine na obali Elbe usmrtio je medveda jednim udarcem pesnice.
Ova sveta povest iz detinjstva po mom mišljenju je usko vezana sa ilustrovanim pričama koje je Šulc opisao u Autentikumu. Na jednoj od preostalih strana Knjige nalazio se crtež žene sa pletenicama do zemlje. Crtež je propratio najpotresniji komentar:
Ja, Ana Čilag, rođena u Karlovicama u Moravskoj, imala sam slabu kosu…
Zar se nismo svi smesta probudili i pitamo se: Kakvo je to čudo pred nama?
Šulc će nam objasniti:
Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na priču o Jovu. Ana Čilag je božjom voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradić sažaljevao ju je zbog te zaostalosti, koja joj je praštana s obzirom na njen primeran život… I eto kao rezultat vatrenih molitava prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave. Ani Čilag je ukazana milost, bog ju je poučio, dobila je znake i naučena je, napravila je lek, čudotvoran lek…
Bruno Šulc je među prvima uočio mitotvoračku ulogu reklame:
… Na sledećoj strani je bila prikazana Ana Čilag šest nedelja po objavljenju recepta, u društvu svoje braće, šogora i bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju nefalsifikovane, medveđe muškosti… Usrećivši rodni grad, želela je da usreći i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj božji dar, taj čudotvorni lek, čiju je tajnu znala samo ona.
Nastaviće se
