Nije nebitno, ali je u svakom slučaju drugorazredno.
Čovek radi zato da bi obezbedio što više i što veće mogućnosti za život koji je stvarno život.
Umesto toga: sve što čini, čini zbog potrepština. Potrepština nije nebitna, ali je sporedna. Ona je samo uslov za život. Stvari. Uvek stvari. Tehnika. Smeštaj. Stvaranje okolnosti. Veruje se da život treba nešto, imanje, novac, zaposlenje, rang, odeća, kuća, slava, automobil, vlast, vila, kao da bez toga ne bi bilo života, i da se ne bi mogao započeti. Najpre se uvek treba obući. Kao da ne postoji čist trenutak kada čovek sedi ispod drveta, čak je suvišno i da povremeno stavlja trešnju u usta, ili da prinosi čašu vina, i nema ništa drugo izvan života, bez transmisije i smeše, bez žene i pesme kosa, i bez sećanja.
Nije doživljaj. Čak nije ni uživanje. Mislioci tvrde da kada je život istinski život, ispunjen samim sobom, na neki način postaje više od sebe samoga. Niko ne zna kako. Postoji i teorija koja kaže da ono što je više od života, što prožima život, viša je substitucija, i to je bivstvo. Nije naslada ni uživanje i nije radost i nije sreća. Jer je više, kap od onoga što postoji od večitih vremena.
Bez potrepština se ništa ne može postići, pa ipak nema veze između potrepština i života. Zato se kaže da čovek može da egzistira mnogo godina, a da ne živi ni jedan jedini minut. Neko može da stvori mnoštvo uslova, imanje, novac, vlast, slavu, rang, čak da ima ukus i znanje i sposobnost. Može da putuje, da čita, da ide na izložbe i koncerte. Užasan promet, ali se ništa ne događa. Sve ostaje na uslovima. Nema puta iz potrepština u život.
Lao Ce ima apsolutno stanovište. On kaže da čovek ne mora ni da korakne iz svoje sobe, a može da prokrstari celu zemlju, može je upoznati, sve može da vidi, sve da nauči, i sve da doživi. Lao Ce potrepštine smatra savršeno suvišnim, i odbacuje ih. Da bi čovek živeo punovrednim životom, stvari mu nisu nužne.
Ne brkati potrepštine sa životom! Ne biti uveren da pribavljanje potrepština već znači i donosi život. Potrepština nije nebitna, ali je sporedna. I put i most iz potrepština ne vodi u život.
Čovek može godinama da eksperimentiše, može da sluša razgovore, niko nikada ne govori ni o čemu drugom – samo o uslovima. Čak i ljubavnici jedva. Možda deca, ali retko. Uvek samo fudbal, moda i margarin. Raditi, uvek nešto raditi kako bi nečega bilo, i ne dolazi do reči ono što jeste. Na koncu se sve gubi u tome što se radi da se zaradi novac, veći stan i više nameštaja, veća udobnost i više zabave, i automobil, neka zavesa, luster, otputovati, i zadivljujuća prekomerna delatnost vodi ka sve većem i većem broju želja. Što je veći arsenal potrepština, sve više raste glad za životom, jer je sam život sve suvoparniji i čovek je sve žedniji. Zahtevi neprekidno rastu, svaki dan više najlona i vitamina, magnetofona, televizora i frižidera. Uvek je potrebno nešto bez čega se ne može ni početi.
Postojanje potrepština nije legalno. Bilo je vremena kada se svaka stvar posebno uvodila u život, i bila je ozakonjena time što je njeno mesto u životu jednom i zauvek označeno. Čovek je onda još bio gospodar stvari. To se zvalo kult. U kultu su sto, stolica, ćilim, krevet, potkovica, stremen, lonac služili čoveku, i bili su obavezni da mu služe. Sada život služi stvarima, čije je postojanje nelegalno.
Stotine i hiljade novih stvari, čak ako se i ne uzimaju, nameću se, bez dozvole i bez pitanja. Ovo ovde više i nije život, nego lutanje između stvari – kao što hindu kultura kaže: samsara, ne stvarno prisustvo, nego opsena.
Još ne tako davno umetnik je bio jedini koji nije živeo za stvari, i čiji rad nije bio u službi stvari.
Ali je potom i umetnički rad postao stvar, i umetnost potrepština. Ako bismo danas uklonili polovinu umetničkih dela, zaista nam ne bi nedostajala. Margarin i frižider. Rad nigde nije čist trenutak života.
Stvari, briga. Potrepštine su neophodne, jer čovek strepi; iz ove strepnje beži u rastrzanost (razonoda), što je samo drugi vid službe stvarima. Jedan milenijum se može zabavljati a da čovek istinski ne živi ni jedan jedini minut. Čisti trenutak je onaj koji stvari ne poremete. Kada je život neposredno život, i od koga se ne može odreći. Ništa ne želim da znam, samo što je važno.
Izvan onog jednog jedinog koraka koji čovek ume da načini od rođenja do smrti, i što nije ništa drugo do sazrevanje sirovog života (materia prima), ništa drugo nema ni smisla, ni vrednosti. Svako to zna. Korak se ne može meriti svetlosnim godinama, niti infinitezimalno, jer to nije daljina, nego preobražaj, ali nije transflguracija, već transubstancijacija. Spoljnih znakova nema. Ne uspeh, ne cilj, ne rezultat, ne biti pobednik, ne srećan, ne mudar. Ono što se zbilo u čovekovom životu ipak se nije dogodilo bez svedoka. Ima svoju publiku, jedno jedino biće, ali je i to dovoljno. Čovek nema sredstva kako bi samog sebe premerio. A sasvim pouzdano zna da neko negde i na neki način drži u evidenciji ono što je on učinio ili nije učinio, i to veoma egzaktno, i uz poznavanje svih skrivenih momenata.
Jedan jedini korak koji prevali čovek do preobražaja, o kojem od svih ljudskih nauka govori samo alhemija, maglovito i zamuckujući. Jedini prevaljeni korak, bilo u svetlosnim godinama, bilo infinitezimalno, u kojem, istina, cela težina bivstva pada na život, ali na neobičan način. Život ostaje život, prelazan i varav, i ništa drugo, samo život, ali je, s druge strane, istinski život, nije okolnost, nije uslov, nije ono što pruža i omogućava, nije stvar. Život je ono blistavo usijanje nebića koje čovek neprekidno konstatuje od trenutka kad se rodio, i kojem je bespomoćno privržen i po cenu gaženja i kaljenja i pomračenja, i kojem mora biti privržen, i ni za trenutak ne može od njega da odustane, čak ni da ga umanji. A život ipak nije dom, samo gostoprimstvo; dom je s druge strane. „Odbacivši klimave stvari, to jest proizvedene stvari, treba ostati nepokolebljiv.“
Bela Hamvaš
