Zaustavimo se, u ovom tekstu, tek na jednoj misli o onom velikom MOŽDA, onom UZALUD i onom MOGAO BIH srpskog pesništva. Naravno da na ovom mestu ne želimo da otvaramo lingvističku hermeneutiku ove rečce/priloga/modalnog glagola, ovih malih reči koje obeležavaju tri velike etape u modernizaciji srpskog pesništva: Dis, Miljković i Vojislav Karanović kao MOŽDA, UZALUD i MOGAO BIH.
Znakovnost kulturnog sistema i kulturna kodifikacija obeležavaju upornu, vek dugu kulturnu stratifikaciju prve dve navedene reči, videći ih kao prelomna mesta u modernizaciji srpskog pesništva i njegovom modernističkom poetičkom osvešćenju.
Kao da su dva pesnika, Dis i Miljković, zajedno sa kulturom pre izabrali nas nego mi njih, i kao da nam, gradeći poetiku srpske kulture, oni omogućavaju da ih vidimo, da vidimo ono što pre nismo, na šta će se, danas, još više nam šireći zenice, nadovezati Vojislav Karanović. Kulturnim očima proširenih zenica, koje sažimaju različite jezičke, misaone i kulturne tangente, mi gledamo svet, a jedna od prvih stvari koju sa našim pesnicima vidimo jeste kriza.
Bića, vremena, subjekta, pogleda, znanja, govora, teksta, što nas podseća da drugo ime za modernitet i jeste kriza. Ono što je kod Laze Kostića bilo ontološki postavljeno u čvrste koordinate, sad je u krizi koju Dis dijagnostifikuje, a od koje će Miljković dalekosežno oboleti. Uz poklonjenje senima Skerlića, na sedamdesetu godišnjicu njegove smrti, bolest kao mesto zdravlja i emancipacije, još jedno je lepo, revolucionarno i svakog divljenja dostojno modernističko otkriće. A u jednom trenutku shvatiti da smo na smrt oboleli, znači raskinuti sa svetom moćnih subjekata romantizma, što je prvo i posebno mesto pozitivnog iskliznuća i samoosvešćenja pesništva koje će ulančavati dijahronijske niti srpske poezije dvadesetog veka.
Veličanstven trenutak. Na Kostićevom tragu, oboleli od orfejskog sindroma, Dis i Miljković grade metapesme, koje sobom ispituju izvore pesništva, a susresti se sa „Možda spava“ i „Uzalud je budim“, ili pre toga sa „Santa Maria della Salute“ znači, postavljajući pitanje sudbine pevanja i orfejskog gubitka bića poezije, susresti se sa jednom imanentno pesničkom hermeneutikom ishodišta samog pesništva. Jer Orfej je izgubio biće pesništva, iza čega ostaju fragmenti njegove tužbalice kao fragmenti njegovog raskomadanog tela. A pesma postaje sve: i poetika pesništva i sopstvena poetika, i heremenutika pesništva i bića ovoga sveta, i mrtva draga i izgubljeni jezik, i smrt i život, i san i buđenje i spoznaja, i simbolički registar i mišljenje i ništa… Jer Kostićeva mrtva draga jeste pesma, ona je i ime za pesmu, za pevanje, poetiku, san, onostrano… I, jer od Kostića do Miljkovića, dodajmo do Karanovića, srpsko pesništvo ispituje ovaj orfejski udes, prestup pevanja i veru pesnika kao zalog pesništva. I, jer rast u modernitetu, kao i u arhajskom identitetu, jeste rast u krizi, rast krize, jeste rast i u poetičkoj samosvesti kao krizi, ali u oba slučaja, kao na mitološkom ishodištu pevanja ili u Deridinoj ontološkoj diseminaciji pisma i bića, jedan rast u gubljenju, jednovekovno pevanje o izgubljenom: dragoj, subjektu, pesmi, transcendenciji, survavanju u simulakrum pevanja, lepoti.
Ovim ćemo se i baviti: poezijom koja opeva smisao gubitka pesme, što je predmet pevanja svake velike poezije.
Zato ćemo se samo na tren zadržati na Kostićevom bacanju unapred, jednom obećanju i jednom dolasku smrti i onog posle smrti, jednom predavanju smrti sa kojom dolazi ono erotičnije i luđe od onog sada. U momentu gubitka pesme ili sjedinjenja sa njom, Kostić nam i otkriva i skriva sve, i želi nemoguće pesme da bi uopšte bila pesma. I nemogući zagrljaj na kraju tek je želja, jer znakovi i identiteti samo posreduju a ne poseduju onu nesvodivu drugost, oni nam ne mogu omogućiti punoću zagrljaja, oni su kao i pesma, deridijanski, tek trag, kako i sama pesma svedoči: „pesme su moje,/tih sastanaka večiti trag.“ („Santa Maria della Salute“) Pesma je beleg, trag, kojim se odsutno biće pesništva upisuje u pesmu sopstvenim samoprikrivanjem; pesme su tragovi, ožiljci, fragmenti, delići tih susretanja, a sastanci su delovi sintakse pesme. Ako su mesta susreta drage i subjekta SNOVI, pa samim tim pesma nastaje kao trag, seme, plod, u snu, onda na javi ostaje žalost i krah. Pesma se tako objavljuje kao rascep, kao trag ili pukotina onostranog koje se takođe strukturira u tragovima, pukotinama, kao što su snovi tragovi pesama, a pesme procepi susreta.
Otvarajući ovako snažno pitanje onoga što će biti izgubljeno, ali objavljeno kao trag tih susreta, otvarajući i pitanje nepremostive pukotine pesništva i bića, Kostić će nam darovati opsesiju koja će trajati ceo vek. A Miljković će pola veka kasnije dobaciti Kostiću: „Da li ćemo je naći u povratku noći / (…) u povratku sna i gora?“ („Laza Kostić“) Ono što je Laza video da jeste i da će se desiti kao (ne)moguće, Miljković više ne vidi. Nema više ni sna ni noći, kao da Miljković dodaje, otvarajuću u svojoj simboličkoj refleksiji smisao Lazinog gubitka kao smisao pevanja, spo- znajući da je svaka pesma u nestanku, kao i da tek ono odsutno pesme govori jezikom pesme, jer svako prisustvo bi je umrtvilo. Kostićeva pesma jeste poraz poezije i zato poezija, a to je ono što, kaže Miljković, „slepe oči slute“, ono što je Kostić opisao kao „to tek proroci slute“. A ovo, mitopoetsko oslepljenje očiju otvara prostor drugom obliku saznanja, koje će tek kod Disa dobiti svoju epohalnu formu.
Smisao Kostićevog saznanja – „kroz nju sad vidim, od nje sve znam“ („Santa Maria della Salute“) – dakle pesme, drage, potvrđuje da saznati i pevati znači videti, da, dakle, diskurs pesništva i kulture gledaju za čoveka. Diskurs poezije daje mogućnost da se vidi poezija. A kakav je to diskurs? On vodi neviđenom i negledanom, tek slućenom. Jer, ukoliko ga razumemo kroz ono buduće, onda mora da ima „oči“ Vladislava Petkovića Disa, jer i Disov subjekt vidi zahvaljujući dragoj: „Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad!“ („Možda spava“).
Remboovski, tek kada je viđen, on može videti: tek kada je nestane, pesma može progovoriti. Tek kada vidi „očima zvezda“, on više ništa ne zna i počinje spoznaja. A kakav je to pogled, ako nije pogled poezije same.
U momentu buđenja – kao definitivno savršenom momentu rađanja moderniteta, jer modernitet je sav u pokretu jave, budnosti, bdenja, osvetljenih noći, ponoćnih sunca, sav u ozarenju zorom, moć svetlosti – Dis će sebe zateći u onom velikom, maglovitom i senovitom MOŽDA. Ništa od izvesnosti spoznaje, od sigurnosti sna, od tragova pesme, od viđenja ili vidovitosti. Momenat buđenja jeste i momenat gubitka sna, i to kao mesta odsustva i susreta, i mesta traga pesme. Ako više nema sna, nema ni poezije. Zato je modernizam na delikatnom zadatku. Lišen romantičarskih snova, on mora da detektuje sebe kao bolesnog od nesanice. U orfički posthadskom kosmosu, u momentu u kojem je prošao Kostićevu romantičarsku apokalipsu koja sa sobom nije donela kosmičko i ontološko razrešenje sudbine subjekta i drage, već ga otvorila imanentnoj krizi, subjekat Disove poezije se budi u svetu u kojem sve postaje neizvesno. U pukotini bića i pesništva, u koju se propada u iskonsko pesničko, ovo MOŽDA stanje, prvi stepen modernističke virtuelizacije srpske poezije, bodlerovski parališe memoriju i hvata fantom ili pukotinu sadašnjosti. Jer, za Bodlera, modernost jeste prolazno, izmičuće, i zato i jeste i fantom, utvara… Budimo se, dakle, sa Disom u svetu utvara i duhova, apokaliptičnom svetu koji je Laza hteo da pohodi i da u njemu sretne svoju dragu, a dočekale su ga sablasti moderniteta, i to, rekao mu je Miljković: „u pustinji što u praznoj svetlosti raste.“ („Laza Kostić“)
Fragmentarizacija Disovog sveta, njegovo komadanje, svedoči o definitivno necelovitoj slici sveta koju objedinjuje njen gubitak i slutnja izgubljenog. Ono što su Kostićevi proroci radili, slutili, sada modernistički subjekt radi: sluti „jer to jedino zna“ („Možda spava“). Jer u svetu duhova i fantoma stvari se jasno ne samoobjavljuju. „Zaboravio sam, zaboravio, ne sećam se više“ – ovaj Disov prezent menja kulturne i ontološke kategorije. Zaboraviti ono prošlo, kao i slutiti ono sadašnje, samo je metaforičko dvostruki rad dva fantoma, dvostruka tropika. Dva fantoma metafore, kao obeležje modernizma i odmah toliko fantoma, toliko tropa: fantom poezije, mrtve drage, spoznaje, fantom sadašnjosti, fantom modernističke reprezentacije, ono veliko, sablasno MOŽDA. Jer sve će MOŽDA doći posle ovoga sna ili ove pesme ili ove jave kao sna, ili ove sadašnjosti koja vraća prošlost u život ukidajući je i obrnuto. Jer sve je trop, ponovna prezentacija sadašnjosti i prisustva, tačnije odsustva, reprezentacija, utvara: kako je moguće da posle ovoga sna (jave, pesme) dođe ona koja je zauvek ostala u snu. Evo nas u momentu upisivanja istosti u razliku, poststrukturalističke tropografske ponovljivosti, čudesnom mestu modernosti, bodlerovskog splina i virtuelnog zrna hašiša. Jer to sada jutra u kojem je izgubljeno sve, čuva to sada kao gubitak, to jutro kao krah, kao trop koji ga poništava i drži, fantom metafore u kojoj se ovo sada osmišljava. Jer možda će doći, možda će doći posle ovoga sna ta pesma koja je zauvek izgubljena, ta metafora stvarnosti, sna, pesništva, drage, te obećane a zauvek izgubljene sreće. Jer on više nema ni dragu, ni njen ne zna glas, on nema više ništa. Iz praz- nine izgubljenog, naime, posmatramo kako se rađa modern srpsko pesništvo i modernistička ontologija pesništva.
Kod Disa, zaborav pesme se konstituiše kao mesto rađanja pesme, a taj zaborav pesme, ta praznina, jeste jedino mesto koga se subjekt seća. Sećanje na zaborav, definišimo pesmu tako, i zaborav pesme kao mesto njenog rađanja, sve to u jedno jutro. A posle tog jutra, u Disovom „da je čujem uzalud sam danas kušao“, veliko UZALUD Branka Miljkovića. Kada dobaci Disu: „Ruko ispružena prema drugoj obali kloni, / Ako smo pali bili smo padu skloni / Ovde je noć što se životu opire“ („Dis“), Miljković želi samo da obeleži ovaj posledisovski trenutak izgubljenosti. Miljkovićeva pesma je svesna totalnog modernističkog gubitka, onog ništa pevanja i bića iz kojega mora progovoriti. I maestro to izvodi maestralno. „Ako je ovde noć“ i malarmeovski „veliki san“, i ako je ovde „svaka pesma prazna i zvezdana“ („Svest o pesmi“), i ako je ona, pesma, „sve što mi osta od nepovratnog dana, / Praznina što peva i mir moj rumeni“ („Svest o pesmi“), Miljković će sebe retorski zapitati Disovim pitanjem u disovski intoniranom stihu: „Kuda da odem posle ovoga sna?“ („crni jamb sna“). Ako je za Disa možda bilo nade da će doći posle ovoga sna, Miljković je svestan epohalnosti gubitka predmeta pesme i pevanja, i on sebe pronalazi u pitanju kuda da krene posle ovoga Disa, u pitanju u kojem je već pohranjen odgovor. Nikuda, naravno, jer su i poezija i mrtva draga suviše budni ili suviše mrtvi, jer svaki napor i misija – „Probuditi te moram Euridiko mrtva“ („Triptihon za Euridiku“) – svaka volja i svaka ideja dolaze do sopstvenog UZALUD. Jer i taj san, „moje tamno podne, sen“ („crni jamb sna“), ničeansko sunce u zenitu ali iznutra senovito, tamno podne i „budni mrak“, dozivaće visokosimbolističku i visokoničeansku logiku života, jezika, smisla, „jedan put tužan“ („crni jamb sna“). Iako će već sledećeg momenta pesnik vapiti „Nikad da se završi taj kameni san“ („Triptihon za Euridiku“), on će tako samo saopštiti Disu istinu o snu bez kraja koju je Dis već znao. Posle sna nema buđenja, samo onirički delirijum jave ili buđenje snova, putovanje koje se „neće otrovom završiti. / Neki će svemir ponovo da nas stvori“ („Sunce“)… Ali UZALUD, kao što i do sada sve beše UZALUD. Ako je Disov zaborav pripadao onom sada jutra i buđenja, Miljkovićeva moć zaborava rađa nemoguću poetiku onog uzaludnog buđenja. Jer, biće spava i biće je budno, a tako se ono (kao ni ona), ne može probuditi.
I zato Miljković navodi razloge zašto je budi, a retorika ove razložnosti gubi se u momentu kada ona „sigurno“ kaže: „Neka me traži i vidi da me nema!“ („Uzalud je budim“) ili, parafrazirajmo, „Neka me budi i vidi da sam budna“, i u jednom ubrzanju i kadenci onog UZALUD bez daha odjekne još jedan stih: „jer će se probuditi drukčija i nova“ („Uzalud je budim“) i to kao znak da se nikada probuditi neće.
Tragizam i neponovljivost poezije Branka Miljkovića, i modernističko osvešćenje srpskoga pesništva, događa se baš ovde: u jednom poetičkom UZALUD traganja koje nema svoje ishodište, jednom beskrajnom lutanju koje nas vodi poststrukturalističkoj svesti o uvek novom i drukčijem, o jednoj diseminaciji i diferanciji, i povratku u drugo koje je kao takvo već izgubljeno. Otvarajući horizont u kojem se objavljuje ono drugo bića, i obrnuto, onu igru samoobjavljivanja bića u praznini sopstvene drugosti, Miljković će do krajnjih dimenzija sliti i zadržati u neskladu i tenziji ove polove, diferencije, „kontradikcije“, „tužan zaokret“ („Orfej u podzemlju“). Jezik kao maska kroz koju odsutno dobija usne, fantom odsutnosti kroz koji govori prošlo i buduće i sadašnje. Zato Miljković ide dalje, pa zaborav vidi kao mesto zaborava sadašnjosti, jedan prekid sa vremenom i prekid sa izmicanjem – ono što je Niče želeo da vidi. Jer u heraklitovski shvaćenu reku ne može se ući dva puta na isto mesto, ali u ničeansko-miljkovićevsku reku ne može se ući uopšte: iako stalno obnavlja simbole i znakove, ona ne ostavlja ni jedno mesto kao isto. Zrela poezija, zreli modernizam, zrelost mita, totalno podne i totalna noć, apsolutni simbolički promašaj „verbalne jave“, miris malarmeovske praznine kao Miljkovićev jezik što miriše prazninom cveta, i poezija koja je kao i biće, kao i Miljkovićeva Euridika, „Prezrela svaki oblik pojavljivanja“ („Triptihon za Euridiku“), a koja, opet, samo u toj pesmi i postoji: „Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko.“ („Triptihon za Euridiku“) A ta pesma je onaj veliki, izgubljeni san…
A imati svest da si u pesmi, da si samo u pesmi i da biće kao takvo svoje lice ima tek u pesmi – ovaj hajdegerovski san postaje Miljkovićeva java. Užasna java savršene poezije. Jer to biće mora da se objavljuje samoprikrivajući se i samoukidajući se, da bi Ničeovo sunce u zenitu tako jasno i čisto zasijalo, u čijem sjaju bi sve stvari zadobile svoje blistavo mesto bez senke, bez metaforičke šminke, u kojem ipak, dobaciće mu Miljković, „rasprskavaju se zvazde kao metafore“ i „sunce je reč koja ne ume da sija“ („Balada“). Vrhunac, zenit modernizma i momenat njegovog obrušavanja jeste pukotina u podnevu i rečima. Momenat u kojem pesma shvata da „reč je suviše budna“ („Orfička pesma“) i da sve nastaje iza njenih leđa, u onoj nemogućoj seni, i „svet“ i cvet što cvetaju iza leđa jezika i subjekta… Momenat u kojem se spoznaje da „dok gubim svoju krv i moć zaborava / u večitom strahu da ne usni/ uzaludnost buđenja noć zagrobnu da usni“ („Elegija“), momenat je, dakle, totalne budnosti… Jer kada se više ne zaboravlja onda nema ni sećanja, i kada se ne sanja onda nema ni jave, i svuda se vidi samo postojanje i to kao raspadanje sveta na pokretne tačke, iako je pesnik svestan da „zaboravom svet sam sačuvao i čuvam“ („Svest o zaboravu“)… Mora se zaboravljati, ali taj zaborav mora da nas seća na ono sada pesme i pevanja, kako ne bismo izgubili sećanje na njih, a sećali smo se samo zaborava. Svest o vitalnosti zaborava i sećanja kao paradoksa stvaralaštva dovodi do praznine sadašnjosti u koju je smešteno i iz koje progovara sopstvenim zaboravom ono ništa sadašnjeg momenta. Samo ništa znaka, njegova praznina, jer kada vatra „svetli: to svetli njena praznina“ („Prošlost vatre“) i „stvaran je cvet čija odsutnost miriše“ („Ariljski anđeo“), i jer „miris je zgusnuta praznina u biću“ („Osećanje sveta“), koja se udaljava, izmiče, odlazi od sebe. I zato se ovakav svet i „prazna pesma“ može spoznati „praznom glavom, praznim srcem“. Praznina spoznaje peva i misli, ona je sve što ostaje „od nepovratnog dana“. Ako smo krenuli ka Miljkoviću iz pozicije izgubljenog sna, i zatekli ga u njemu, i proživeli sa njim veliko podne, sada smo u novom momentu: predvečerju modernizma.
I, zato, iznova, kuda da krenemo posle ovog sna, posle ovog dana, posle ove totalne budnosti u kojoj nam se, deridijanski ili delezovski, svet raspada na pokretne tačke. Ka jednom umnoženom MOGAO bih Vojislava Karanovića koje više ne može da uspostavi znakove i značenja, ka jednoj permanentnoj signifikaciji koja izmiče sebi samoj, ka postmodernističkoj srpskoj poeziji u kojoj više nema ni noći, jutra, podneva, predvečerja, jer su sve to samo znakovi razlike upisane u ontološkom pejzažu nepostojanja. Ka jednom MOGAO koje u sebi čuva i MOŽDA i UZALUD. Dobrodošli, dakle, u postmodernizam, krajnji fantom modernizma, u kojem nema ni grča ni strepnje, ni straha ni asketskog modernizma avangarde; dobrodošli u postmodernitam razigranog prekoračivanja i veselog nihiliranja, dinamičnih i preciznih poredaka, neograničenog tkanja tekstualnosti, jedan modernizam koji veruje u svoje odbacivanje reprezentacije i stvarnosti, u svoje poricanje subjekta i istorije subjekta: jedan postmodernizam potpuno uređen u svom odbacivanju prisustva i u svom beskrajnom veličanju nedostataka i odsustva, odgađanja i zauzdavanja koji ne izaziva strepnju, nego, kako bi rekao Rolan Bart, uživanje.
I odmah razrešimo jednu enigmu: kog to Miljkovića vidi Karanović. Zapravo, kako Karanović vidi sebe u Miljkoviću.
U njegovom eseju o Miljkoviću ostaje podvučeno da pesnik Vatre i ništa „želi da istanji, i ukine granicu koja deli reči od onoga što znače“ (Karanović 2013: 36) i da Miljkovićeve pesme i danas mogu „našu dušu da osposobe za vrtoglav pogled u prazninu“ (Karanović 2013: 49). Baš to što tvrdi za Miljkovića, baš to želi i radi Vojislav Karanović, čija pesma može da promaši i sebe i svoj jezik, kao što to znak može da promaši značenje, a sintaksa rečenicu. Zapitan od svoje prve knjige nad poreklom pisanja i pesništva, nad „maglovitom slutnjom buduće pesme“ („Razjasnica: pesma THE SHIP – BROD“), ili one pesme koju je Dis zaboravio, a iz čijeg gubitka je Miljković progovorio, Karanović je vraća, doziva, ali njen povratak je samo trag njenog ponovnog gubitka, objava lukavstva pesme da zaobiđe tekst i da nestane.
Karanović je, jednostavno, svestan Miljkovićeve UZALUDNOSTI buđenja pesme i bića sveta, i on tek beleži ovu nemogućnost i to kao momenat definitivnog izmicanja sveta i predmeta pesništva, pesme i jezika. Ogromna neodređenosti, pol-valentna tropika samo se umnožava nad opustelim svetom i jezikom, „nenadano opustelom rekom“ („Brod“) ili tekstom bez reči, a pesma se pretvara u beskrajno kretanje u prostranstvima virtuelnosti jezika i virtuelnosti poetike. Unutar praznine značenja reči i predmetnosti koja iščezava, neprestano će se odvijati izmicanje svih poredaka stvarnosti. A ta praznina, to ništa je mnogo delikatnije do Miljkovićevog: ono je logična konsekvenca savremenog iskustva odsustva i izmicanja (jezika, značenja, postojanja, drugog, prisustva, itd), ono je zapravo, deridijanski, mogućnost logosa jer „jezik jeste proziran / ali ono što se kroz njega vidi / nevidljivo je“. Na toj „obali“ nepostojanja i skrivanja sve je neizvesno, u pokretu, lelujavo, trepereće, stalno u gubitku.
Jer „Stvaran je / tvoj nestanak, a ne ti“. A govor o iščezavanju stvari iz reči dovešće nas, u Karanovićevom radikalnom pesničkom iskustvu, koje govori „da obale nema kao što ni stiha nema“, i do iščezavanja samog jezika. Ono što koprena jezika skriva veliko je ništa. Ali i to ništa postoji samo dok postoji igra skrivanja, dok postoji mogućnost da igramo žmurke sa jezikom koji označava, okupira, opseda, uvek bez uspeha i uvek sa minimalnim uspehom, jer druge mogućnosti nema.
Ako je Miljković video jedan, podvrgnut ontološkim zakonima moderniteta, svet, promenljiv i reverzibilan u svojoj promenljivosti, postmodernistički tekstovi, pokušavajući da ustanove da li uopšte još postoje (i na koji način) subjekt i realnost, u centar stavljaju posredovanje njihovih nikada dovršenih identiteta, i to kao MOGAO bih, i kao ono Disovo MOŽDA… I zato, Karanović: „Možeš da kažeš: moja koža je slučajna / ili: moja pljuvačka je gorka / ili tek: boja moje krvi je ljubičasta“ („Obasjan zaspalim suncem“). I zato, i u pesmi „Glavobolja“: „Mogao bih / Reći nešto nedolično: / Kroz tamu treperi zlatno srce trske / Ili: sijalica zrela svetleća kruška.“ Ili u pesmi „Brod“: „Mogu da kažem: to je brod. / Mogu da kažem: brod plovi rekom. / Ili: odnesi me odavde. Mogu te smatrati / Za simbol, za metaforu, za treptaj / U mojoj svesti, ili u jeziku.“ Ova modalna, istovremeno rastavljajuća i spajajuća „ili-ili“ veza znakova i označenog, konstanta je Karanovićeve poetike. Nikada identifikovana u potpunosti, stvarnost pesme može da bude i da ne bude nešto i nekakva, razigrana i ukinuta. Tačnije, ona postoji tek tren, jer već sledećeg momenta na njenoj praznini može biti ispisan drugi znak. Samim tim i sve druge kategorije i ose sveta su pomerene: „Ako se pomeriš, ležaj će buknuti ljubičastim plamenom / Sa koje strane zida? / Sa koje strane bele hartije?“ („Obasjan zaspalim suncem“) Ako se kod Miljkovića znalo da je nešto gore, dole, iza leđa, kod Karanovića se više ne zna, pa zato sada dobijamo jedno postmodernističko disovsko MOŽDA: „Možda život napušta nas, / A ne mi njega. / Možda on odlazi negde drugde / A mi ostajemo gde smo. / Možda on nas gubi. / Možda postoje dve smrti.“ („Pitanje“).
A to MOŽDA zadržava POETIKU Vojislava Karanovića na granici između svetova i provalija, na granici koja i sama ne postoji nego je samo pukotina u poretku jezika. Zadržavajući subjekt u specifičnim i graničnim egzistencijalnim situacijama (buđenje, padanje u san, gubitak svesti, padanje avionom…), a reči u specifičnim graničnim semantičkim situacijama, to znači stalno gubiti jedan svet i nikada u potpunosti ne dosegnuti drugi, biti i ne-biti i u jednom i u drugom svetu, neprestano posmatrati vertikalno i horizontalno mimoilaženje znakova i pojava. Pukotina, granica između stvari i u samim stvarima je tako propusna, a tako oštra, nevidljiva i otporna, ontološki je ponor između fenomena i svetova ali i u njima, uporno izmicanje i prelivanje, odvajanje i spajanje. Zato ostaje hodati prazninom i tonuti u nju: ne u moru nego između dva morska talasa leži provalija gde se duša predaje ne Bogu nego ribama, jer zapisaće Karanović u pesmi „Dis“ „da čovek postoji na ivici / provalije / I da ne može da odstupi / Jer se ambis i iza njega nalazi“ („Dis“).
Za onoga čija je svest „Načinjena od zrnaca staklene prašine“ („Negativna sposobnost“), „zaborav je / Najsigurniji trezor“ („Poezija nastaje“). Zaborav nije više impuls životu i pesništvu, i on je stavljen u totalni kontekst izmicanja jer, reći će Karanović: „izmicanje je oblik postojanja“ („Pesma bez središta“). Nizovi i slojevi realnosti koji se odražavaju jedan u drugom, mogu da sadrže drugoga, ali su istovremeno odraženi u drugom kojem su izmakli.
Karanović nas tako drži u graničnoj situaciji u kojoj se oseća da će već u narednom trenutku spasti svi velovi, sva značenja i sve figure, i da će se izvršiti definitivno izmicanje – značenja će napustiti pesmu, a predmeti jezik. A opet, ako je stvarnost podvrgnuta samoskrivanju koje otkriva „ljupki pogled nepostojanja“ („(Ova postelja: maglena)“), samo ćemo se iznova vraćati izmicanju, Disovom „beganju“, Miljkovićevom „putu“, iza čega sada stoji već toliko narasla praznina da je više i ne vidimo, kao što se jezik toliko dematerijalizovao i desimbolizovao da ni njega više ne vidimo. Zato, posredstvom ovog velikog, jedan vek dugog pesničkog dijaloga i onih MOŽDA, UZALUD, i MOGAO BIH, srpsko pesništvo samo umnožava svoj simbolički kapital. I zato, i pored neprestanog hrljenja u izvesnost zagrljaja bića, uvek nas sačeka izvesnost onog velikog pesničkog ništa: posle Lazinog „U raj u raj, u njezin zagrljaj“, a preko Disovog „zaljubljeni, smrću zagrljeni“ i Miljkovićevog „prazne ruke, prazno srce“, sačekaće nas Karanovićev „zagrljaj/ U kome nema nikoga“ („Zagrljaj“).
Dragan R. Bošković
1 Rad je nastao u okviru istraživanja na projektu 178018: Društvene krize i savremena srpska književnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
LITERATURA
DIS, Vladislav Petković, Pesme, Novi Sad: Matica srpska, 1984.
Karanović, Vojislav, Dah stvari, Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav
Petković Dis“, 2005.
Karanović, Vojislav, Oslobađanje anđela, Kraljevo: Narodna Biblioteka
„Stefan Prvovenčani“, 2013.
Kostić, Laza, Pesme, Novi Sad: Matica srpska, 1993.
Miljković, Branko, Sabrane pesme, Niš: Prosveta, 2002.
