Vaclav Nižinski – Dnevnik [Gradac – Alef 25]

Ovaj dnevnik, pisan na ruskom jeziku, otkrila je Romola Nižinski u junu 1934. godine i prvi put ga kao knjigu objavila na engleskom jeziku 1936. godine. Dnevnik čine tri dela: Život, Smrt, i Osećanja sa Epilogom. Ova knjiga je osobeni spoj potresnih i intimnih ispovesti, opisa svakodnevnog života, sećanja na detinjstvo i dane školovanja i godine rada u trupi „Ruski balet“ Đagiljeva. U njoj se prepliću opisi neobičnih doživljaja, halucinacija, najuzvišenije propovedi i iskazi čudne poetske lepote. U svom Dnevniku on je izložio svoju filozofiju života, filozofiju ljubavi prema celom čovečanstvu, filozofiju koja propoveda blagost, siromaštvo i odricanje od nasilja i mržnje. Ta knjiga je neobična poruka ljudima, u kojoj Nižinski objašnjava svoje poglede na umetnost, život, smrt, Boga. Ima nečeg martirskog, patetičnog i žalobnog u tonu Dnevnika. Ta intonacija, taj čudački i neponovljivi profetski ton podseća na dela drugih „tamnih“ i „ukletih“ genija, kakvi su bili Helderlin, Niče, Van Gog ili Arto. I glas Nižinskog i njihovi glasovi dolazili su iz dubina psiha rastrzanih i mučenih duševnim bolestima. I njihovo i njegovo pisanje i stvaranje bili su pokušaji katabaze u mračne predele podsvesti. Možda uzaludni pokušaji. Ali, pokušaji koji su za sobom ostavili one skoro savršene, čarobne Helderlinove himne, zavodljivo Ničeovo delo Ecce homo, Van Gogove slike i divna pisma bratu Teu, Artoove tekstove poput onog Van Gog samoubijen društvom i, napokon, ovaj Dnevnik „Boga igre“ Vaclava Nižinskog.

Izvod iz djela

Malo razmišljam i zato razumem sve što osećam.
Osećam telom, a ne intelektom. Ja sam telo. Ja sam osećanje.

Protivnik sam svih lekova. Ne želim da ih ljudi uzimaju.
Lek je izmišljena stvar. Znam ljude koji su se navikli da ga uzimaju. Ljudi misle da je on nešto neophodno. Lek je koristan samo kao pomoć, ali samo Priroda je ta koja može da daje i vraća zdravlje. Čak ni Tolstoj nije voleo lekove. Prihvatam ga kad je neophodan. Već sam rekao da
je on beskoristan. Rekao sam istinu, jer je to tako.

Ona misli da je ljubav u poklonima. Mislim da poklon nije izraz ljubavi. To je jedan običaj. Poklone bi trebalo davati siromašnim ljudima, a ne onima koji su imućni.

Siromašan čovek ne odlazi u dobrotvorne ustanove, jer se stidi da ga pogrešno ne shvate.
Sirotinja voli da poklone dobija na jednostavan način.
Ja dajem vrlo jednostavno, bez pravljenja gužve.

Kada dajem poklon, ne govorim o Hristu. Bežim od siromašnih kad hoće da mi zahvale.
Mrzim zahvalnost. Ne dajem poklone zbog zahvalnosti. Ljudi misle da je Bog onde gde su tehnička otkrića najviše napredovala. Bog je tamo već bio kad nije bilo mašina.
Čelik je potrebna stvar, ali je takođe i grozna stvar.
Avion je grozna stvar. Leteo sam jednim avionom i u njemu plakao. Ne znam zašto, ali osećao sam da avioni uništavaju ptice. Sve ptice odleću, čim se pojavi avion.

U Petersburgu sam išao u dve škole, gde su me dosta učili. Ne treba mi univerzitetsko obrazovanje, kao što mi nije bilo potrebno da mnogo znam.
Ne volim univerzitete jer se na njima traći vreme na politiku.
Politika je smrt. Politiku su izmislile vlade. Ljudi su izgubili svoju osobenost i jedni druge ne mogu da razumeju i zato su se podelili po partijama.

Ja sam Tolstojevo drvo. Ja sam Tolstojevo korenje – Tolstoj je moj.
Ja sam njegov. Tolstoj je živeo u isto vreme kad i ja. Voleo sam ga, ali ga nisam shvatao– Tolstoj je veliki, a ja sam se plašio onoga što je veliko. Novine nisu razumele Tolstoja; u jednom nedeljniku
od njega su napravili gorostasa kad je umro, ali samo zato što su živeli da omalovaže cara. Car je čovek kao i mi i zato nisam želeo njegovusmrt. Žao mi je cara.

Ne volim astronomiju, jer astronomija nam ne objašnjava Boga.
Astronomija nas uči o geografiji zvezda.
Ne sviđa mi se geografija, budući da ne volim granice.
Za mene je zemlja jedna jedina država. Zemlja je glava Boga.

Kinematografija se koristi za umnožavanje novca, a on se koristi za razvijanje kinematografske industrije. Jasno mi je da kinematografija donosi profit samo nekolicini ljudi, a pozorište
mnogima. Rad u pozorištu za mene je vrlo težak, ali više volim oskudicu nego da radim na filmu.

Znam da je teško osećati kad si sam. Ali, samo kad si sam, možeš da razumeš osećanja.

Išao sam za ljubavlju i utvrdio da je nema.

Naša trupa se zvala Ruski balet. Voleo sam Ruski balet. Dao sam mu svoje srce i dušu. Radio sam kao vo, a živeo kao mučenik.

Puno toga sam doživeo. Danas je sve bilo užasno. Plašim se ljudi – niti me osećaju, niti razumeju, žele da živim onako kako oni žive. Žele da igram veselu igru. Ne volim veselje, volim život.

Pismo Sergeju Pavloviču Đagiljevu

Čoveče,

Ne mogu vas nazvati po imenu, jer nemam imena za vas. Ne pišem vam nepromišljeno. Ne želim da mislite da sam nervozan, nisam. Sposoban sam da sasvim mirno pišem. I sviđa mi se da to činim, iako se ne izražavam lepim rečenicama. Nikada to nisam učio. I jedino želim da izrazim svoju misao.

Ne bojim se vas, dobro znam da me duboko u sebi ne mrzite. Volim vas kao što se voli svako ljudsko biće, ali ne želim da sarađujem sa vama. Ali, ima jedna stvar koju želim da znate, a to je da mnogo radim. Nisam mrtav. Još uvek sam živ. Bog živi u meni i ja živim u Njemu. Sve moje vreme ispunjeno je mojim igranjem i moj rad napreduje. Takođe, kad god mogu, pišem, ali ne lepe rečenice, koje vi toliko volite.

Vi organizujete baletske družine, a ja ih ne organizujem. Ne zanima me da osnivam baletske družine – zanimaju me ljudska bića.

Vi ste mrtvi, jer su vaši ciljevi smrt.

Ne nazivam vas svojim prijateljem, jer znam da ste mi ogorčeni neprijatelj, ali i pored toga, prema vama ne gajim loša osećanja. Neprijateljstvo izaziva smrt, a ja čeznem za životom… Vi ste zlobni. Ja imam duboku simpatiju i razumevanje za čovečanstvo. Isto je imao i Dostojevski. Bio je dobar čovek.

Rekli ste da sam budala, a ja mislim da ste to vi. Ne želim da se pred vama ponižavam, a vi volite ljude koji to čine. Ne želim vaš osmeh, on je smrt… Ja se više ne smejem, ne izazivam destrukciju. Ne pišem da bih vas zabavio, pišem da biste zaplakali.

Ja sam čovek koji je emotivan i racionalan. Vi ste racionalan, ali ste bez osećanja. Vaša raspoloženja su pogubna. Vi hoćete da me uništite, a ja želim da vas spasem. Ja vas volim, ali vi mene ne volite. Ja vam želim sve dobro, vi mi želite sve loše.

Poznajem sve vaše trikove. Nekada, kad sam bio sa vama, često sam se pretvarao da sam nervozan, ali ja nisam bio derište. Dublje sam razmišljao. Bog je bio blizu mene, ali vi ste životinja i ne znate šta je ljubav.

Ne mislite, ne slušajte. Ja nisam vaš, vi niste moji. Sad vas volim, uvek sam vas voleo. Ja sam vaš i svoj. Zaboravili ste šta je Bog, a bio sam zaboravio i ja, u prošlosti. Ali, našao sam Ga. VI ste taj koji želi smrt i destrukciju, premda se bojite smrti. Ja se ne plašim smrti. Smrt je neminovni događaj. Svi ćemo umreti, stoga sam uvek na to spreman. Volim ljubav, ali nisam meso i krv, ja sam duh, duša. Ja sam ljubav… Vi ne želite da me shvatite, da sa mnom budete u istinskom prijateljstvu. Želim vam sve najbolje.

Mnogo toga želim da vam razjasnim, ali više neću raditi sa vama, pošto imate potpuno različite ciljeve. Vi ste licemer, a ja neću da postanem licemer. Licemerje mogu da dopustim samo kad čovek tim sredstvom želi da postigne nešto dobro i plemenito.

Vi ste loš čovek, vi niste car, vladar. Vi niste moj Imperator. Vi ste zla osoba. Vi mi želite zlo ali ja vama to ne želim. Ja sam osetljivo biće i hoću da vam napišem pesmu što se peva uz kolevku… jednu uspavanku (prim. prev. nedostaju stihovi).

Spavajte mirno, spavajte, spavajte mirno.

Čovek Čoveku

Vaclav Nižinski

Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.

“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”

Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori:“Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”

Dnevnik – Vaclav Nižinski