Ima toliko puteva kojima se može doći do senzacije nematerijalnosti, pa je utvrđivanje hijerarhije izuzetno teško, a možda i nemoguće. Jer svako ostvaruje senzaciju io svom temperamentu ili ovladavanjem, u određenom trenutku nad specifičnim elementima. Mislim, ipak, da je vatrsno pročišćenje najplodniji pokušaj da se postigne takva senzacija. Osećati u čitavom svom biću intenzivan oganj i usijanje, osećati kako u tebi bukte plamenovi kao u paklu, biti sav munja i blesak – eto šta znači vatreno pročišćsnje. Kao i u svakom kupatilu postiže se čistoća, očišćenje od elemeneta koje mogu da anuliraju i samo postojanje. Valovi toplote i plamenove koji se dižu ne uništavaju li srž postojanja, ne traže li život, ne svode li polet na čistu aspiraciju, otimajući joj njen imperijalistički karakter? Doživeti vatreno pročišćenje, osećati igru unutrašnjeg plamtećeg ognja, ne znači li to dotaći nematerijalnu čistotu u životu, nematerijalnost poput plesa plamenova? Oslobađanje od težine, od privlačnih sila koje vladaju u ovom vatrenom pročišćenju ne čine li one život iluzijom ili snom? Mada je i to premalo u odnosu na konačan utisak, jedan od najparadoksalnijih, kada se iz osećaja irealnosti sna stiže do osećaja pretvaranja u pepeo. Ne postoji unutrašnje vatreno pročišćenje čiji konačni ishod nije čudesno kovitlanje pretvaranja u pepeo, kada se doista može govoriti o nematerijalnosti. Kada su te unutrašnji plamenovi potpuno sagoreli, kada ne preostane ništa od tvog ličnog iskustva, kada je ostao samo pepeo – kakvu senzaciju života još možeš očekivati? Osećam ludačku slast beskrajne ironije kada pomislim da bi neko oduvao moj pepeo na sve četiri strane sveta i vetar ga frenetičnom brzinom rasturio, rasipajući me prostorom kao večni ukor ovom svetu.
Emil Sioran
Krik beznađa
