Većina ljudi spontano živi fiktivnim, tuđim životom. Većina ljudi su drugi ljudi, kaže Oskar Vajld, i dobro govori. Jedni provode život u potrazi za nečim što ne žele; drugi se muče da pronađu nešto što žele, ali im ničemu ne služi; treći se, pak, izgube u ◊
Međutim, većina je srećna i uživa u životu bez ikakvog razloga.
Opšte uzev, čovek malo plače, a kada se na nešto i žali, to čini kroz književnost. Pesimizam nema neku veliku vrednost kao demokratska formula. Oni koji oplakuju zla ovog sveta usamljeni su – i oplakuju samo ono što se odnosi na njih. Kad jedan Leopardi ili jedan Antero nema nikoga ko bi ga voleo? Univerzum je nepravedan. Jedan Vinji misli da ga ne vole dovoljno? Život je tamnica. Jedan Šatobrijan sanja više nego što je moguće? Ljudski je život patnja. Jedan je Jov prekriven čirevima? Ceo je svet prekriven čirevima. Neko je nekom nesrećniku zgazio na žulj? Jao stopalima sunaca i zvezda.
Ravnodušno prema svemu tome, oplakujući samo ono najneophodnije i to najkraće što može – kada mu premine čedo, kojeg će se uskoro sećati samo za rođendane i godišnjice; kada izgubi novac pa plače dok ne pronađe drugi, ili se prilagodi gubitku – čovečanstvo i dalje vari i voli. Životna energija oporavlja se i obnavlja. Mrtvi ostaju zakopani. Izgubljeno ostaje izgubljeno.
Fernando Pesoa
Pingback: Фернандо Песоа: Већина људи спонтано живи фиктивним, туђим животом | Журнал