Anksioznost
Funkcija psihičkih i telesnih odbrana, o kojima sam govorio u prethodnom delu, je da zaštiti čoveka od anksioznosti. Najozbiljnija anksioznost je povezana sa poremećajima u funkcionisanju srca. Već sam pominjao da svaka nepravilnost srčanog ritma ima taj efekat.
Ali, takođe je tačno da će svako ometanje procesa disanja proizvesti anksioznost. Svako ko je posmatrao može proceniti intenzitet anksioznosti nastale zbog teškoća u disanju. U širem smislu, možemo pretpostaviti da će svaka situacija koja ometa rad vitalnih funkcija organizma proizvesti anksioznost. Teško se može reći da je disanje manje važno za život organizma nego cirkulacija.
Veza između teškoća u disanju i anksioznosti je bila poznata i Frojdu. U mojoj poslednjoj knjizi, Depresija i telo, citiram zapažanja Ernesta Džonsa (Jones), Frojdovog biografa, koja pokazuje da je Frojd bio toga svestan. “U pismu godinu dana kasnije, on (Frojd) takođe primećuje da je anksioznost kao rezultat ometanja disanja — aktivnosti koja nije imala psihičku proradu — mogla biti izraz neke nagomilane tenzije.” Prevedeno sa tehničkog jezika psihoanalize, to znači da bi nagomilavanje napetosti proizvelo ometanje disanja i izazvalo anksioznost. Na nesreću, ni Frojd ni tradicionalna psihoanaliza se nisu rukovodili tom idejom, što bi, da jesu, otvorilo put biološkom razumevanju poremećaja ličnosti. Ta veza, koju je Rajh samostalno otkrio i ispitao, postala je osnova njegovog terapeutskog pristupa i vodila je ka bioenergetici.
Drugu ideju o prirodi anksioznosti dao je Rolo Mej (Rollo May), koji je našao poreklo nemačke reči „anksioznost”, Angst, što znači „gušiti u tesnacu”. Tesnac se može odnositi, na primer, na porođajni kanal kroz koji je svako od nas prošao na svom putu ka nezavisnom postojanju. To prolaženje može biti praćeno anksioznošću, pošto to za organizam predstavlja prelaženje na samostalno disanje. Svaka teškoća koju organizam sisara može imati u započinjanju samostalnog disanja bila bi pretnja životu i proizvela bi fiziološko stanje anksioznosti. Ali, tesnac se takođe može odnositi na vrat, uzan prolaz između glave i ostatka tela, kroz koji prolazi vazduh do pluća a krv protiče u glavu.
Gušenje u tom području je takođe direktna pretnja životu i dovela bi do anksioznosti.
Imao sam prilike da posmatram dramatičan događaj spontanog gušenja i da vidim intenzitet anksioznosti koji to proizvodi. To se desilo tokom prve seanse sa jednom pacijentkinjom. Ležala je preko stolca za disanje i pokušavala da diše dublje i punije. Iznenada, uspravila se potpuno upaničena, rekavši prigušenim glasom „Ne mogu da dišem. Ne mogu da dišem”. Uveravao sam je da će biti sve u redu i za manje od jednog minuta prolomilo se duboko, snažno jecanje. Cim je počela da plače, disanje joj je postalo ponovo lako. Bilo mi je jasno šta se desilo. Ne sluteći emocionalno rasterećenje, ona je relaksirala grudni koš i otvorila grlo, a kao rezultat toga došlo je do izbijanja snažnog impulsa za plakanje. Taj impuls je proizašao iz duboke tuge zatvorene u njenim grudima. Reagovala je, nesvesno pokušavajući da priguši impuls, a umesto toga je ugušila svoje disanje.
U prvoj glavi sam pomenuo kako sam pod sličnim uslovima tokom terapije sa Rajhom oslobodio vrisak iz svoga grla. Da sam tada pokušavao da sprečim vrisak, siguran sam da bih počeo da se gušim i da bi to dovelo do ozbiljne anksioznosti. Nakon rasterećenja plakanjem, koje je trajalo neko vreme, disanje moje pacijentkinje je postalo dublje i slobodnije nego pre toga.
Viđam mnogo pacijenata koji se guše od osećanja koja izbijaju kada otvore grlo i kada im disanje postane dublje. Gušenje je uvek praćeno anksioznošću. Ova zapažanja potkrepljuju Mejovu definiciju anksioznosti i takođe pokazuju mehanizam kojim napetost u vratu i grlu ometa disanje, što dovodi do stvaranja anksioznosti.
Sličan tip mišićnih napetosti smešten u dijafragmi i u predelu struka može ozbiljno da ometa disanje, ograničavajući pokrete dijafragme. To je potpunije dokumentovano radiološkim studijama. Dijafragma je glavni respiratorni mišić i njena akcija je veoma podložna emocionalnim stresovima. Na situaciju straha dijafragma reaguje grčenjem. Ako zgrčenost postane hronična, stvorena je predispozicija za anksioznost. Tu anksioznost sam nazvao anksioznost padanja i o njoj ću više govoriti kasnije.
Dijafragma je smeštena tačno iznad drugog prolaza ili tesnaca — struka. Taj prolaz povezuje grudi sa stomakom i karlicom. Impulsi prolaze kroz taj tesnac u donji deo tela. Bilo koja prepreka u tom polju prigušuje proticanje krvi i osećanja ka genitalnom aparatu i nogama, stvarajući anksioznost, stvaranjem straha od padanja sa posledicom zadržavanja daha.
Pitanje koje se postavlja jeste: koji impulsi su prigušeni u struku? Odgovor je, naravno, seksualni impulsi.
Deca uče da kontrolišu svoje seksualne impulse uvlačeći stomak i podižući dijafragmu. Viktorijanske žene su postizale isti cilj oblačeći korsete koji su stezali struk i ometali pokretanje dijafragme. Prema tome, seksualna anksioznost je tesno povezana sa ometanjem disanja ili recima Rolo Meja „gušenjem u tesnacu”.
Osnovna rajhovska pretpostavka je bila da je seksualna anksioznost prisutna kod svih neurotskih problema.
Mi smo u bioenergetici videli da se ta pretpostavka potvrđuje u slučaju za slučajem. U ovo doba seksualnog napretka ne dolazi mnogo pacijenata da se žali na seksualnu anksioznost. Međutim, seksualni poremećaji su česta tegoba. Ono što leži iza tih problema je duboka anksioznost, koje nismo svesni sve dok se napetost u predelu struka ne smanji. Slično tome, mnogi pacijenti nisu svesni anksioznosti disanja. Pacijentkinja koju sam ranije opisao nije bila svesna anksioznosti u vezi disanja. Bila je u stanju da je sprečava da izađe na površinu ne otvarajući dovoljno svoje grlo i ne dišući potpuno. Na isti način se ljudi mogu braniti od seksualne anksioznosti, ne dopuštajući seksualnim osećanjima da preplave karlicu. Stežući struk, oni mogu držati osećanje ljubavi u srcu podalje od bilo kakve direktne veze sa uzbuđenjem u genitalnom aparatu.
Njihova seksualna osećanja postaju ograničena na genitalije. To odvajanje onda biva racionalizovano tvrdnjom da seks i treba da bude odvojen od ljubavi.
Ponekad se dešava da se jaka seksualna osećanja, koja su potekla od srca, razviju spontano, dok su odbrane izgleda ostale netaknute. To se može desiti i u terapiji i van nje. U prvoj glavi sam pomenuo da pod neuobičajenim uslovima čovek može „izaći iz svoje kože”.
Taj proboj energije i osećanja stvara transcendentalni doživljaj. Odbrane se privremeno predaju, dopuštajući seksualnim osećanjima da slobodno protiču i da dovedu do punog orgastičkog rasterećenja sa intenzivnjim zadovoljstvom. U mnogim slučajevima, međutim, čovek pokušava da priguši ta osećanja, pošto nije u stanju da napusti svoje odbrane. Ako se to desi, on ili ona razvija jaku anksioznost, koju je Rajh nazvao anksioznost orgazma.
Započeo sam ovo poglavlje, rekavši da odbrane služe da zaštite osobu od anksioznosti. Zatim sam govorio o prirodi anksioznosti i odnosu anksioznosti sa opažanjem nekih poremećaja normalnog funkcionisanja tela; teškoćama disanja zbog „gušenja u tesnacu” i strahom od padanja. Međutim, videli smo konačno da u odsustvu odbrana, ili kada one popuste, nema anksioznosti, ima samo zadovoljstva. Moramo, prema tome, zaključiti da je prisustvo odbrana ono što predodređuje osobu za anksioznost, ili, drugim recima, ono što stvara uslove za anksioznost.
Kako odbrane operišu na ta dva očigledno kontradiktorna načina, braneći od anksioznosti i u isto vreme gradeći osnovu za nju? Da bi se dao odgovor, mora se shvatiti da se odbrambeni položaj ne razvija da bi čuvao osobu od anksioznosti — to jest, njene svakodnevne funkcije — već pre da bi je zaštitio od povreda, bilo od napada ili odbacivanja. Ako je osoba bila predmet ponovljenih napada, ona će u budućnosti upraviti odbrane prema njima. Isto to čine države sa vojnom organizacijom. Vremenom i na ličnom i na nacionalnom nivou, održavanje odbrana postaje deo života.
Međutim, postojanje odbrana održava i strah od napada, i tako čovek oseća da je opravdano da dalje jača odbrambene položaje. Ali, odbrane takođe zatvaraju čoveka, a konačni rezultat je da čovek postaje zatvorenik svoje sopstvene odbrambene strukture. Ako ne čini napor da izađe odatle, ostaće iza svojih zidova relativno oslobođen anksioznosti.
Opasnost se javlja — a anksioznost je signal za opasnost — samo kada čovek pokuša da se otvori, da izađe ili napusti svoje odbrane. Opasnost ne mora biti stvarna, i čovek može biti toga svestan. ali opasnost se oseća kao i da je stvarna. Svaki pacijent koji se otvori ili napusti odbrane primećuje: „osećam se ranjivo”. Naravno, on je ranjiv, svako je od nas ranjiv, to je priroda života, ali se mi ne osećamo ranjivo ukoliko se ne plašimo da će nas neko napasti. Svi smo mi smrtni, ali ne osećamo da ćemo umreti ukoliko primetimo da nešto ozbiljno nije u redu sa našim telom. U trenutku je u panici zatvara i pokušava da ponovo uspostavi odbrane, doživeće vrlo jaku anksioznost.
Pogledajmo sada taj proces bioenergetski. Glavni kanali komunikacije od srca prolaze kroz suženja u vratu i struku da bi dostigli periferne tačke kontakta sa svetom.
Ako su ti kanali otvoreni, osoba je otvorena i njeno srce je otvoreno prema svetu. Naše odbrane su podignute oko tih prolaza u tesnacu. Oni ne prekidaju komunikaciju i kontakt u potpunosti, jer bi to vodilo smrti. Dopuštaju samo ograničenu razmenu ili ograničen pristup. Dok je čovek u tim granicama, oslobođen je anksioznosti. Ali, to je ograničen i sputan stil; života. Svi mi hoćemo da budemo otvoreniji prema životu.
Ovde se bavimo nivoima ili intenzitetom osećanja.
Dokle god su osećanja koja otiču u okviru granica mišićnih napetosti, neće biti anksioznosti. Anksioznost će se razviti kada snažnije osećanje pokuša proboj i počne da se guši u panici. Panika čini da se osoba skoro potpuno zatvori, ugrožavajući život organizma.
U tom smislu, svaki uspešan terapeutski manevar prvobitno dovodi do osećanja anksioznosti. To objašnjava zašto se na razvoj anksioznosti u terapiji često gleda kao na pozitivan znak. Osoba je prisiljena da posmatra svoje odbrane objektivnije i olakšava proradu strahova na psihičkom i mišićnom nivou. Napredovanje u terapiji karakteriše povećanje osećanja, povećanje anksioznosti i, najzad, povećanje zadovoljstva.
Te ideje o prirodi anksioznosti mogu se prikazati na slici koja pokazuje proticanje osećanja od srca, kroz suženja, prema perifernim organima tela. Na sledećoj slici vidi se da proticanje osećanja ide paralelno sa proticanjem krvi, koje obezbeđuje kiseonik za održavanje života i hranu za sve ćelije tela.
Glavni organi glave su mozak, čulni receptori, nos i usta. Osim kod mozga, glavne funkcije tog dela tela su vezane za unošenje. Ruke to isto čine. Kiseonik, hrana i senzorna stimulacija ulaze kroz glavu. Donji deo stomaka i karlica su povezani sa otpuštanjem — odnosno eliminacijom i seksualnim pražnjenjem. U bioenergetici noge posmatramo kao organ otpuštanja energije, pošto one pokreću organizam i uzemljuju ga. Ta polarnost u telesnom funkcionisanju je osnova za pretpostavku da je deo tela na kome je glava uključen u proces koji vodi ka povećanom punjenju energijom ili uzbuđenjem, dok je drugi kraj, takozvani repni, uključen u proces koji vodi ka otpuštanju energije.Održavanje života ne zavisi samo od stalnog snabdevanja energijom (hranom, kiseonikom i stimulacijom) već i od otpuštanja odgovarajućeg iznosa energije.
Zdravlje je, naglasiću, stanje relativne ravnoteže sa izvesnom količinom viška energije za razvoj i reproduktivne funkcije. Nedovoljno unošenje vodi trošenju energetskih rezervi i usporava životne procese. Kada je, s druge strane, nivo otpuštanja neodgovarajući, prva posledica je stvaranje anksioznosti. To se ponekad dešava u terapiji kada se poveća energija organizma ili uzbuđenje, kao posledica dubokog disanja, i osoba ne može da se oslobodi tog uzbuđenja kroz emocionalno rasterećenje, zbog inhibicija samoispoljavanju. Osoba će postati nervozna i uznemirena, a to je stanje koje nestaje čim se postigne efikasno oslobađanje, bilo kroz plakanje bilo kroz bes. Suočena sa nesposobnošću da postigne takvo oslobađanje, osoba mora da prekine disanje.
Za mnoge ljude anksioznost je samo privremeno stanje izazvano situacijom koja previše uznemirava telo.
Ljudi teže da ostanu u stanju relativne ravnoteže energije. Na nesreću, energetski nivo tog stanja ravnoteže je relativno nizak, tako da se mnogi ljudi žale na hroničan umor. Povećanjem energije riziku je se da se izazove anksioznost, što prosečna osoba ne može da podnese bez neke vrste terapeutske podrške. Ta podrška pomaže osobi da razume svoju anksioznost i da je oslobodi uzbuđenja izražavajući osećanja. Kod ljudi čije je samoizražavanje nesputano, energetski nivo se može održavati na visokom nivou, što stvara vibrantno telo, živo i puno osećanja za život.
Takođe treba da se naglasi i sledeće. Život nije pasivna operacija. Organizam treba da se otvori i posegne za nečim što želi da dobije. To važi za kiseonik kao i za hranu. Kod deteta i funkcija disanja i funkcija jedenja koriste isti fiziološki mehanizam — usisavanje. Beba usisava vazduh u pluća na isti način na koji usisava mleko u usta i sistem za varenje. I zbog toga sto obe funkcije koriste zajednički mehanizam, poremećaj u jednoj od aktivnosti utiče i na drugu.
Pomislite šta se dešava sa detetom koje je prerano odbijeno od sise. Većina dece ne prihvata voljno gubitak prvog voljenog objekta. Ona plaču i traže dojku ustima i rukama. To je njihov način izražavanja ljubavi. Pošto su frustrirani u tom pokušaju, postaju nemirni, imaju grčeve i plaču od besa. Takvo detinje ponašanje obično izaziva majčinu ljutnju i dete ubrzo shvata da se mora uzdržati od te želje. Ono to radi gušeći impuls da traži i impuls da plače. Mišići vrata i grla postaju zgrčeni da bi sprečili otvaranje i sprečili prodiranje impulsa. To utiče i na disanje, jer zgrčeno grlo takođe sprečava prodiranje impulsa ka traženju i usisavanju vazduha. O bliskoj vezi poremećaja u dojenju i disanju diskutovalo se u knjizi Prava deteta od Margaret Rajbl (Ribble).
Koristio sam dojenje kao primer aktivnog procesa otvaranja i traženja da se nešto unese u telo. Otvaranje i traženje su pokreti širenja organizma prema izvoru energije ili zadovoljstva. O istoj akciji se radi bilo da dete želi majku, igračku ili, kasnije kada odraste, voljenu osobu. Nežan poljubac je slična akcija. Kada dete mora da sputa te akcije ono uspostavlja odbrane na psihičkom i fizičkom nivou, kako bi inhibiralo takve impulse. Vremenom te odbrane postaju strukturirane u telu u formi hroničnih mišićnih napetosti, a u psihi kao karakterološki stavovi. U isto vreme sećanja na to iskustvo su potisnuta i stvara se ego ideal koji održava osobu iznad želje za kontaktom, intimnošću, unošenjem nečega u sebe i ljubavlju.
U ovom primeru vidimo vezu između različitih nivoa ličnosti. Na površini — tj. na ego nivou — odbrana ima formu ego ideala koji kaže da „nije muški plakati” i negiranja — „ja to nikako neću”. Te odbrane su blisko vezane sa mišićnom tenzijom u grlu i rukama koji koče impuls da se otvori i posegne za onim što se želi. Na telesnom nivou pitanje nije u tome da li je muški plakati. Kada su tenzije snažne, osobi je skoro nemoguće da zaplače. Slične tenzije postoje u ramenima, što otežava posezanje rukama za onim što se želi . Na dubljem emocionalnom nivou ima potisnutih osećanja tuge, beznađa, besa i ljutnje, sa impulsima da se grize, sa strahom i čežnjom. Sve to mora da bude prorađeno pre nego što se srce te osobe može ponovo potpuno otvoriti.
Pa ipak, osoba nije mrtva; njeno srce čezne za ljubavlju, njena osećanja hoće da se izraze, telo želi da bude slobodno. Ali, ako napravi bilo koji snažan pokret u tom pravcu, odbrane guše impuls i guraju osobu u anksioznost. U većini slučajeva ta anksioznost je tako ozbiljna da se osoba povlači i zatvara, čak i kada to znači održavanje niskog energetskog nivoa, održavanje želja na minimumu i života u zastoju. Većina ljudi živi u strahu da bude potpuno živa.
Aleksandar Loven
