Bela Hamvaš
VELIKA RIZNICA PREDAKA
Preveo sa mađarskog Sava Babić
INDIJA
IZ KNJIGA TAJNIH UČENJA
Uvod
Svet će propasti! Od svih knjiga na zemlji odaberi stotinu najvećih kako bismo ih spasli za budućnost.
Odabrao sam.
U barku ne može stati sto. Odaberi deset, ostale izbaci.
Odabrao sam.
Odbaci još devet, jer samo jednu možemo da ponesemo.
Odabrao sam.
Koja je to knjiga?
Veda.
Zašto?
Lako bi bilo odgovoriti, pročitaj je. Ali su je mnogi pročitali, i nisu je razumeli. Lako bi bilo odgovoriti: shvati je. Ali mnogi celog života nisu ništa drugo radili i nisu izašli s njom na kraj. Objasniti? Sunce, zdravlje, svetlost se ne mogu objasniti. Postoji jedan svet i jedno Sunce – jedna Veda postoji, kao što je jedno Biće i jedan Bog.
Na početku 20. veka čovečanstvo Evrope je otkrilo svetsku stvar: pribavilo je saznanje o osnovnom stanju čovečanstva. Shvatilo je da, kao što se čovek u svim vremenima i epohama, u svim narodima i na svim kontinentima rađa s čulima, s dve ruke, dve noge, plućima, stomakom, srcem, skeletom, tako isto čovek u svim vremenima i podnebljima donosi sobom istovetno duhovno stanje.
Ovo osnovno stanje nije psihologija svojstava ni sklonosti, nego drevno znanje o elementarnoj stvarnosti koja živi podjednako u svakom čoveku: znanje o smislu života, o prirodi duše, o sudbini, o Bogu. Ovaj sistem istine nije ništa drugo do antropološko osnovno stanje bića i ono nije posledica čovekovog bića, nego uslov. Sistem drevnih istina ne razvija se iz čovekovog života, već čovekovo biće počiva na ovom sistemu drevnih istina. U 20. veku je otkriveno da je čovečanstvo u svim vremenima i pod svim podnebljima bilo, jeste i biće na istoj razini bića: ova razina je osnovni uslov čoveka, i ovaj osnovni uslov se ispoljava u osnovnom znanju o biću. To je takvo osnovno znanje koje čovek ne samo što zna, nego koje ne može da ne zna.
Takav sistem istine koji ne samo da ne treba učiti, nego koji se ne može zaboraviti.
To je nepobitan preduslov svakog drugog znanja, mišljenja, smisla koji se po sebi razumeju, s kojima je čovek rođen. Niko se ne čudi što je čovek na svim mestima i vremenima rođen u istovetnom biološkom obliku; naprotiv, ovaj fakat je predujam uslova našeg celokupnog ljudskog bića, osnova svakog istraživanja i mišljenja. Sada se ispostavilo da ovom biološkom obliku pripada isto takvo egzaktno saznatljivo duhovno osnovno stanje. U duhovnoj ravni biološkoj drevnoj osnovnoj strukturi života odgovara struktura drevnog osnovnog znanja. Čovekovoj fizičkoj, biološkoj, društvenoj bazi odgovara duhovna baza. Svakovrsni ljudski život izgrađen je na ovoj a priori duhovnoj bazi: nauka, umetnost, religija, društvo, poezija, moral. Na ovoj bazi se nalazio čovek pre dvadeset hiljada godina, na njoj je danas, u Evropi, Kini, Australiji, i na njoj će biti svuda i posle dvadeset hiljada godina.
Pojedine tačke duhovnog osnovnog stanja čovečanstva već su ranije naslućene i o njima su učinjene veoma bitne konstatacije. Karakteristično je da o univerzalnom značenju ovih konstatacija niko nije imao ni pojma. Rene Genon je svojim pronicljivim i širokim znanjima otkrio i odmerio situaciju. Genon je shvatio da ono što evropska filozofija, istraživanje drevnog doba, psihologija religije, etnologija, filologija, dubinska psihologija i mnogi drugi pravci traže gotovo stotinu godina, od Hegela naovamo, nije ništa drugo do univerzalno drevno znanje koje se rasprostire na celokupno čovečanstvo. U drevno doba, na istoku i do kraja srednjeg veka uglavnom u Evropi to znanje se svesno čuvalo, i generacije su ga predavale jedna drugoj. Zato Genon drevno znanje naziva baština. Na početku novog doba usledio je lom. Čovečanstvo je u Evropi zauzelo stav protiv baštine. Suprotstavljanje se naziva scijentifizmom.
Scijentifizam je za nekoliko stotina godina uspeo da skrene pažnju s drevnog znanja, ali kao posledica toga čovečanstvo Evrope je gurnuto u takvu krizu da je zapretila opasnost raspada zajedničkom biću, mišljenju, psihološkom i duhovnom načinu života. Na vrhuncu krize pak jedan deo mislilaca je tokom potrage za rešenjem našao put koji ponovo vodi do osnovnog stanja. Genon je primetio da je ono što je Evropejac našao saglasno s drevnim i istočnim osnovnim sistemom istine, i to je izrazio u nekoliko svojih temeljnih dela. Tako je Evropa dospela do saznanja o univerzalnom ljudskom osnovnom stanju.
Zašto je sve ovo trebalo pomenuti u vezi s Vedom? Ukratko zato što, mada je ostalo veoma mnogo dubokih i velikih spomenika univerzalne ljudske baštine, i ovi spomenici na temeljan način otkrivaju antropološki drevni uslov, međutim, potpuno jedinstven, uzajamno povezan sistem istina koji otvara najdublje stanje postoji samo jedan jedini, a taj jedan jedini drevni spomenik jeste Veda.
Veda nije filozofija, nije religija, nije mit, nije poezija. Veda nije ništa drugo do antropološki drevni uslov, duhovna osnovna struktura koja odgovara čovekovoj fizičko-biološko-društvenoj strukturi života. Veda je tlocrt drevne i večite duhovne situacije čoveka. Kao što je geografski globus precizna mapa Zemlje, Veda je egzaktni crtež situacionog plana ljudskog duha. Veda je obaveštenje koje govori o postojanju prvog čovečanstva, osnova ljudskog bića koje živi u svim vremenima zbivanja, i osnova je života čoveka koji će živeti u dalekoj budućnosti.
Veda je jedino znanje. Zato, ako se iz propasti sveta može spasti jedna jedina knjiga, ta knjiga može biti samo Veda.
Ništa toliko neće iznenaditi Evropljanina kao ovo što sada sledi. Naime, na glavno pitanje šta je to osnovno znanje, onaj antropološki drevni uslov koji je duhovna struktura svevremenog čovečanstva, odgovor glasi: čovekov sistem drevne istine jeste – metafizika. Ne: samo metafizika. I ne: neka metafizika. Metafizika, to jest jedina metafizika. Ona metafizika kojoj je svaka druga metafizika samo manje-više srećan pristup; možda maglovita kopija ove jedne jedine, eventualno njena bespomoćna imitacija. Ili pak: ne znajuć i za to da ova metafizika postoji, pipkanje u njenom smeru. Metafizika postoji
samo jedna. I ta jedna je Veda. Ova jedina je apsolutna i drevno znanje o svim onim pitanjima na kojima počiva čovekovo biće. Jedino konačno i verodostojno znanje o samom biću, o prirodi, o stvarnosti, o psihologiji, o sudbini.
Znanje o svemu što je za čoveka primarno važno: znanje o tome što čovek i onako zna, i ne može da ne zna, što ne treba da uči, jer i ne može da ga zaboravi.
Ovo znanje nije nakakva praksa, nije nekakva majstorija, nego samo znanje. To znanje je metafizika. Nije biološko, fizičko, nije hemijsko, nije matematič ko, nije društveno znanje, nego metafizika. Ova metafizika je duhovna baza egzistencije večitog čovečanstva, to je struktura drevnih istina.
Evo eksperimenta koji želi da na najkraći mogući način objasni metafiziku:
Zamislimo da se danas, ovde u Evropi okupe metafizičari na svetski kongres, održavaju brojne sednice, čitaju, raspravljaju i na kraju u jednoglasnoj odluci izraze rezultate kongresa: čulni svet je nepostojeća iluzija. Donesu odluku koja dolikuje da je donesu metafizičari svih vremena i svih naroda, jer je to odista stanovište metafizike. Iluzija je stolica na kojoj sede, svetiljka koja im svetli, prostorija u kojoj sede. Kada su doneli odluku, u zgradi bukne požar, i šta se zbiva? Metafizičari, suludo bežeći ispred nepostojeće vatre, iskaču kroz nepostojeće prozore na nepostojeću ulicu.
Primer ovoga paradoksa hoće da u korenu uhvati pitanje metafizike. Jer kada je reč o metafizici, u svakoj prilici je reč o istom. Čulni svet je iluzija.
To je kvintesencija učenja metafizike. Uzalud čovek veruje u običan život da objekti imaju svoju stvarnost; uzalud nauka veruje da se iskustvo usmerava na stvarne objekte. Čulni svet je iluzija. Ali kada dođe do stani-pani, metafizičar je prvi koji porekne ovo učenje. Eto paradoksa.
Kako se može razrešiti ova protivrečnost? Kako metafizika razrešava ovu protivrečnost?
Na sledeći način: nesumnjivo postoji jedna stvarnost. Različiti pogledi razlikuju se po tome šta smatraju jedinom stvarnošću. Svakodnevni život, materijalizam i racionalistička nauka izgrađena na njemu kaže da je jedina stvarnost materijalna priroda, objektivni svet; duh nije drugo do derivate ove materije. Postoji samo takozvani spoljni svet. To stanovište se naziva objektivnim realizmom. Nasuprot ovom shvatanju nalazi se metafizika koja kaže da je jedina stvarnost duhovni svet. Materija nije ništa drugo do projekcija ovoga duha. Ovo shvatanje se naziva subjektivnim idealizmom.
Ovde, međutim, treba dodati važnu primedbu. A primedba glasi: konkretni istraživački metodi nauke nikada nisu usmereni na stvarnost, nego svuda na prirodu. Ponavljam: ne na stvarnost, nego na prirodu. Priroda je onaj objekt koji je dostupan naučnim metodama. Nauka nema metod za istraživanje stvarnosti.
A stvarnost nije jednaka prirodi. Priroda je dati oblik stvarnosti u određenom prostoru i vremenu; a stvarnost je onaj pojam u koji ne samo da može da stane sada i ovde data i dostupna priroda. Stvarnost su ukupnost svih priroda i svih zamislivih priroda zajedno sa svim njenim suštinama, zbivanjima, pojavama.
Nauka stoji nasuprot ovde i sada datoj prirodi i zbog toga je temeljni pojam nauke: priroda. To je ono što ona istražuje, to je ono što ona sme i može da sme. To je par excellence objekat nauke. To je solidna i čvrsta osnova od koje ona ne može ni za korak da odstupi.
Metafizika se, međutim, ne bavi prirodom, nego stvarnošću: s nečim u čemu je priroda samo jedan elemenat. Za metafiziku postoji realitet i takvih činjenica koje nauka, u nedostatku jasnih objekata, ne može ni da takne. Nauka se bavi prirodom, odnosno objektima; a matafizika se bavi svim onim što spada u univerzalni krug stvarnosti, u tzv. krug bivstva.
Situacija je znači takva da nauka izvršava svoje specifične zadatke, može da otkriva i sistematizuje – u odnosu na prirodu. Ali istinski smisao svakog naučnog akta može se samo onda dostići ako se ovaj akt projektuje na razinu stvarnosti. A to pak znači: ako se smesti u perspektivu metafizike.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
