Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasprostanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.
Josif Brodski
Pisac je usamljeni putnik,1985.
(odlomak iz eseja)
