1.

Iako verujem u Tšisku, odmah na početku želim da izjavim da nisam pesimista. Baš naprotiv, imam smisao za radosti života i trudim se da ih realizujem koliko god mi to okolnosti dozvoljavaju. Na primer, juče je našu bolnicu posetila delegacija iz Bratislave, asistenti i docenti Medicinskog fakulteta koji su bili zainteresovani za neke novine koje je na mom odeljenju sproveo moj šef. U delegaciji je bila i jedna asistentkinja, veoma lepa žena vitkih nogu, baš vitkih kakve volim. Pošto mi je toga dana od samog jutra sve išlo na ruku (bile su to doduše sitnice, ali ja im pridajem veliki značaj: kada sam prilazio stanici tramvaj je upravo pristizao, sestre na mom odeljenju nisu histerisale, a hrana u menzi je bila jestiva), obuzelo me je samopouzdanje; čim se prilika ukazala, tu ženu sam odmah pogledao pogledom u kojem je bila obavezna doza drskosti (makar i simulirane), bez koje, kako se kaže, ne možeš da imponuješ ženama. A kada smo se nekako slučajno našli na sekundu sami u mojoj inspekcijskoj sobi, pozvao sam je na sastanak sledeći dan šaljivom samouverenošću koja je isključivala bilo kakvo odbijanje.

Ova mala avantura (tačnije rečeno: obećanje avanture) ispunila me je osećanjem radosti koje me je držalo sve do narednog dana, odnosno ovoga jutra. Veoma sam se radovao večernjem susretu, jer Slovakinje volim i dajem im prednost u odnosu na Čehinje, iz nekoliko razloga. Pre svega, jer su elegantnije, potom, jer su manje emancipovane i konačno, u momentu ljubavne ekstaze uzvikuju „joj“.

Na svom električnom štednjaku starog neženje skuvao sam obavezan jutarnji čaj, uz njega sam pojeo zemičku i požurio sam na tramvaj. I opet – tramvaj je stajao na stanici, kondukter me nije grdio što u momentu nisam našao sitninu, a onda mi se konačno, i u trafici pored bolnice, gde sam pošao da kupim cigarete, prodavac osmehnuo. Zato sam srećan ustrčao uz stepenice, ušao u sobu na mom odeljenju i bezbrižno obukao beli mantil.

Kroz vrata je provirila sestra Alžbjeta i rekla: „Gospodine doktore, nazad na hodniku vas čeka neki gospodin.“

Izašao sam na hodnik i pogledao okolo. Tu sam ga ugledao. Ispružio je ruke, a ja sam osetio kao da želi da me zagrli sama Nesreća.

2.

Ko me ne poznaje i ne zna da sam racionalan i skeptik do srži, posumnjao bi da sam sujeveran. Ja, naime, verujem da će me svaki put kada sretnem Tšisku, ceo dan pratiti nesreća – ili barem (da se jednostavno izrazim) maler, neprijatnosti i neuspeh. Znam da to zvuči sujeverno, ali šta da radim kad iza tog sujeverja stoji dugogodišnje iskustvo? I kakvo je to, zapravo, sujeverje – kada je odnos između Tšiske i mojih neuspeha direktno statistički proveravan i proveren?

Ne može se, svakako, negirati da taj odnos (ma kako realan), u sebi ima nečeg iracionalnog i jedva da se može objasniti. Poznajem samo jedno, kakvo-takvo, logično tumačenje: Tšiski su očigledno suđaje još u kolevci darovale toliko životne nesreće, da kapacitet njegovog vlastitog života ni blizu nije dovoljan da se ona potroši, pa je Tšiska onda uokolo isijava. Siromah; rodio se u porodici sitnog preduzimača koji je, doduše, ubrzo posle njegovog rođenja umro (uvalivši time porodicu u velike egzistencijalne neprilike), mada je povrh toga ipak stigao da na budući život svog sina nanese tamnu senku klasnog porekla. Kada je Tšiska studirao medicinski fakultet (godinu dana kasnije od mene), desilo mu se nekim nesrećnim slučajem da se tokom studentskih svečanosti (zvanih majales – majske svečanosti) našao u blizini grupice koja je uzvikivala vesele parole koje su se odmah potom pokazale politički veoma kažnjive, tako da je Tšiska (iako sâm svakako nije ništa uzvikivao, jer se to suprotstavljalo njegovoj blagoj prirodi) bio obeležen, i za upozorenje – izbačen sa fakulteta. Sazvežđe kadrovskih mrlja uzdiglo se na nebu njegovog života i neumoljivo je sijalo.

Kada su me kasnije u životu snalazile jednako slične nepravde (potkazivanje i obeležavanje), često bih se setio njega sa setnom simpatijom, pa sam čak sebi prebacivao da ga izbegavam. Ali bilo je dovoljno da ga već sledećeg dana sretnem, pa bih odmah sva prebacivanja odbacio: u menzi sam tog dana naravno, umesto mesa dobio žilavu komadinu, na mom odeljenju se pogoršalo stanje jednom pacijentu, a gospođica sa kojom sam te večeri imao randevu, izvinila mi se jer je dobila kijavicu.

3.

„Prijatelju, ti si moj spas! Moraš da mi pomogneš!“ vikao je Tšiska i stezao mi ruku.

„Šta ti je?“ pitao sam teskobnim glasom.

Šmrknuo je svojim velikim nosom: „Imam kijavicu. Napada me grip“.

„Pa to nije valjda neka katastrofa?“, odgovorio sam mu.

„To je katastrofa jer za tri dana treba da se ženim, ne mogu valjda da tada imam crveni nos“.

„Pa kad se već ženiš, to onda stvarno jeste katastrofa. Daću ti kalcijumovu injekciju“, rekao sam mu i poveo ga u svoju sobu. „Alžbjeta“, pozvao sam sestru, „dajte ovde gospodinu kolegi kalcijum u venu“. A Tšiski sam rekao: „Alžbjeta bode mnogo blaže nego ja!“

Ovo je bilo protiv propisa, injekcije u vene smeo je da daje samo lekar, ali šta da se radi; tokom svog dugogodišnjeg poznanstva sa Tšiskom, naučio sam da vodim računa o odgovarajućim odbrambenim pravilima: najpre sam se trudio da Tšisku uopšte ne sretnem; pod dva (ukoliko bi susret bio neizbežan) da barem izbegnem nepotreban fizički kontakt; pod tri, da tokom vremena kada sam sa njim u istoj prostoriji, ukoliko je moguće, između mene i njega uvek bude nekakav neprobojni materijal. Priznajem da sam pribegavao komičnim ekstremnim situacijama kada sam čađavio lice komadom novina ili nekakvog lifleta kako bih se odbranio od Tšiskinog uticaja koji, kao naivan materijalista, nisam umeo drugačije da objasnim nego kao nekakvo zračenje.

Tšiska je potom predano seo na stolicu koju mu je Alžbjeta primakla, i tako sedeći nevešto je skinuo sako i podvrnuo rukav košulje do lakta, otkrivši mršavu, žilavu (i prilično maljavu) podlakticu. Uvek me je obuzimala neka tugaljivost pri pogledu na njegovu i najmanju nagost. Već je njegova uboga ćela (ta besramnost lobanje) u meni izazivala osećaj izvesnog mučnog stida, takvog koji čoveka obuzima pri pogledu na bilo kakvu ogoljenu nesavršenost, na primer na nagost starih i obogaljenih ljudi. Brzo sam zato skrenuo pogled i šmugnuo iza paravana gde je bio umivaonik; pustio sam vodu, i veoma polako, prao svoje savršeno čiste ruke.

U tom momentu se u prostoriji čuo Alžbjetin glas: „Da ne zaboravim. Treba da vam prenesem da u pola pet danas imate onu majsku komisiju.“

Bilo mi je kao da me je neko ošamario. „Kako to u pola pet? Zar uvek to treba da saznam u poslednjem trenutku?“

Shvatio sam da su već bilo kakve mere predostrožnosti bile suvišne. Tšiska je već bio ispunio svoju današnju misiju.

4.

Našao sam se, naime, u nerešivoj dilemi. U pola pet sam imao dogovoren sudar sa lepom Slovakinjom, a u isto vreme majsku komisiju u bolnici.

Da odustanem od sudara mi se nije htelo – ali jednako nisam mogao da ne odem na komisiju. Ta dobrovoljna komisija, kao što je opšte poznato, trebalo bi da u svim radnim organizacijama u našoj zemlji pripremi proslavu Prvog maja; trebalo je, dakle, da obezbedimo ukrašavanje bolnice plakatima, parolama, zastavama i cvećem, da pacijentima obezbedimo prenos radio reportaže sa svečanosti i konačno, da organizujemo dvoje agitatora koji bi pozvali personal bolnice na paradu.

Moje članstvo u ovoj važnoj komisiji za mene je imalo naročiti značaj pokajanja; ili da se modernije izrazim: značenje popravnog ispita koji mi uostalom nije bio dozvoljen samo tako, bez ičega, i čije odobrenje bih jedva dobio bez protekcijskog zauzimanja svog šefa, primarijusa naše interne službe.

Moj položaj u bolnici, naime, nije baš tako sjajan. Baš naprotiv: loš je koliko se samo može zamisliti. Već mi se duže vreme čini da se njišem na tankoj niti. Sve je to zamesio nesrećni pacijent Ržežabek kojem sam uz sav napor inteligencije, snage i lekova, uspeo da vratim zdravlje. Dotičnom Ržežabeku nije ništa bolje palo na pamet, nego da mi odmah prvi dan po izlasku iz bolnice, kao izraz zahvalnosti, pošalje veliku korpu sa vinom, čokoladom, mađarskom salamom, šunkom i sardinama. U bolnicu je korpu doneo zaposleni u Prodavnici hrane, i naravno da je to odmah čitava bolnica saznala. Samo ja nisam znao da to svi znaju, i uradio sam ono što sam najgluplje mogao da uradim. Umesto da sadržaj korpe razdelim kolegama i (uglavnom) sestrama (što bi me moglo još koliko toliko spasiti), pokušao sam očajno da korpu sakrijem (zbog vlastite časti, ne zbog sebičluka ili iz straha), i tokom tri dana sam odnosio kući boce i konzerve u aktovci. Naravno da je ovo odmah saznala glavna sestra sa hirurgije i da je uvrstila Ržeržabekovu korpu u dnevni red prvog sastanka bolničkog saveta – čija je bila predsednica. Navodno, bilo je potrebno temeljno pretresti moralni profil lekara: borimo se protiv korupcije, a korupcija se sve više širi; sada je, tobože, svima jasno zašto sam Ržežabeku posvetio tako preveliku pažnju; neophodno je pritom, upitati našeg primarijusa (glavna sestra je sa njim vodila davnašnji rat), kako takve odnose može da trpi na svom odeljenju.

I tako su mog šefa pozvali u odbor. Šef me je branio i pozivao se na moje lekarske uspehe. Ali to je samo bila voda na vodenicu naših protivnika, jer su oni na to odgovorili, da se ja tobože svom lekarskom pozivu tako grozničavo posvećujem, samo da bih od pacijenata iznudio razne kompenzacije; time je pak, sve uočljivije kako ja zanemarujem svoj javni doprinos, ne idem na sastanke i nemam nikakve funkcije u masovnim organizacijama; to baš i ne čudi, funkcionerski poslovi se obavljaju za džabe, i stoga me ne privlače; kada bi se za njih dobijala korpa puna namirnica, pohrlio bih prvi da se prijavim. Šef je tada predložio da mi dodele nekakvu funkciju i da provere kako ću se pokazati. I tako sam postao član majske komisije; primarijus mi je to s ponosom saopštio, kao da mu je pošlo za rukom da za mene dobije od pape pravo na vanrednu kupovinu indulgencija.

5.

Stajao sam zamišljeno iza paravana nad umivaonikom, kada sam čuo Tšiskin glas iz sobe: „Jednako sam hteo, prijatelju, da s tobom malo više porazgovaram. Vidiš, kod mene je baš loše. Ne znam ko bi mogao bolje da mi pomogneo od tebe…“

Izašao sam iza paravana i (odmahnuvši rukom na sve sigurnosne mere) zagledao sam se u Tšisku (upravo je zakopčavao rukav košulje); imao sam želju da ga zadavim.

Ali Tšiska je ka meni okrenuo svoje plave oči (široko otvorene kao nebeski zagrljaj) i pričao mi je o tome da živi sa Andulom (svojom budućom suprugom) i sa njenim detetom (koje Andula ima iz prvog braka) u jednoj garsonjeri, i da nemaju nadu za stan, iako je na putu nova beba (kako je izgovorio sa sramežljivim ponosom). Ali to nije ono najgore. Kada se beba bude rodila Andula će morati da se odseli, a on ne zna kako će to sâm da izvede, naročito pošto u njegovom preduzeću imaju resistematizaciju i postoji opasnost da će izgubiti radno mesto. Ja sam, tobože, lečio njegovog upravnika, da li bih mogao da se za njega zauzmem?

Još uvek je sedeo na stoličici u košulji bez sakoa, dugačak, nosat i nezgrapan, crne kose koja mu je rasla oko visoke, šiljaste ćele; posmatrao sam njegov dugačak uzdignut ptičji nos, i odjednom sam shvatio da to nije nos kao sastavni deo lica, već da je to nasađen nos (spolja nasađen), nos kao obeležje, nos kao značenje vrednosti, nos koji Tšiska mora da nosi kroz svet kao što je mistr Jan Hus morao da nosi podrugljivu krunu na glavi ili Don Kihot posudu za brijanje.

Shvatio sam da Tšiska ne odgovara za svoj nos jednako kao što ne odgovara za svoju čudnu misiju. Živi tu na svetu svojom dobroćudnom ljubavlju za prijatelje i uopšte ne sluti da je zloupotrebljen; zloupotrebljen mitološkim silama koje ga koriste kao svog izaslanika, kao svog vesnika (mitološkog vesnika) da raznosi maler i neuspeh onima kojima je iskreno odan. Shvatio sam da imam pravo da Tšisku izbegavam, ali ništa me ne opravdava da prema njemu budem zao.

„Ne boj se, učiniću za tebe šta budem mogao; ipak znaš…“ rekao sam Tšiski mekim glasom, i u sebi sam obećao da ću svoje obećanje ispuniti.

Tšiska mi se na to zahvalio bespomoćnim osmehom punim ljubavi.

6.

Nisam sitničar. Sitne neprijatnosti koje mi je tokom prepodneva na put naneo Tšiskin fluid (Alžbjeta je bila lošeg raspoloženja i dvaput se na mene izvikala, pacijentu Kadlečki je zagonetno porasla temperatura, na sakou mi je otpalo dugme) prihvatio sam sa zadovoljstvom koje u čoveku probudi valjano ispunjenje predskazanja. Ono što je stvarno bilo ozbiljno, bilo je moje sudelovanje na popodnevnoj majskoj komisiji. Pre podne ni na šta drugo nisam ni mislio. Ali, da li je moj mozak loše radio, ili je moja situacija bila zaista bezizlazna. Kako da se opravdam?

Smislio sam tri tipa izgovora:

1. Bolest. Ali znate kako je baš lekaru teško da ima izgovor zbog bolesti (u bolnici među lekarima i sestrama)?

2. Porodične obaveze. Ali kakve? Hteo sam da objavim da mi je umro stric Vojtjeh, ali onda sam odmah shvatio da glavnoj sestri nimalo ne bi bilo nedolično da pozove pogrebni zavod.

3. Reći istinu; ganuti iskrenošću; obećati da ću na sledećem sastanku sve nadoknaditi. Samo što bi moje izvinjenje, u kome bih priznao svoju naklonost ka Slovakinji, naišlo na nerazumevanje, a mojim bi neprijateljima (po potrebi agresivno puritanskim) pružilo nove argumente protiv mene.

Ali zar ja, tridesetogodišnji muškarac, lekar koji je spasao već mnogim ljudima zdravlje, nemam pravo na svoje popodne, na svoje veče, na svoju avanturu, na svoj vlastiti život? U sebi sam razvijao ovu odbranu svoje slobode, ali ubrzo sam čuo (jednako u sebi) drugi (ništa manje patetičan) glas koji je govorio o tome, da za Prvi maj cela bolnica treba da svetli radosnim bojama kako bi pacijenti koji nemaju sreće da idu u paradi, osetili barem posredstvom panoa, parola i papirnih ukrasa, delić prvomajskog oduševljenja. Da li onda smatram – pitao me je taj glas značajno – svoje lično zadovoljstvo važnijim od zadovoljstva stotine bolesnih?

Pokušao sam onda da zamislim kako disciplinovano idem na sastanak majske komisije; ali u tom momentu sam video duge Slovakinjine noge i osetio sam da sam izgubljen; da sam protiv imperativa njene privlačnosti jednako bespomoćan kao protiv imperativa sastanka. Ta dilema se nada mnom zatvorila kao klopka.

7.

Ručak u kantini iznad svih očekivanja (ukoliko zanemarim zagoreli luk) nije bio tako loš. Preko puta mene je sedeo moj primarijus. Kao i obično bio je dobro raspoložen; hvalio je bratislavsku delegaciju, poverio mi je šta su slovačke kolege rekle o našim rezultatima, i izjavio je (pola u šali, pola u ganuću) da nijedan primarijus nema tako sjajne saradnike kao on, i da je to ključ svih uspeha.

Na to sam mu odgovorio, ako i mene tu ubraja, da onda preteruje: stvarno mu više priređujem briga nego što mu pomažem.

„Ma svašta,“ odgovorio je, „čitava ta neprilika sa korpom će se sleći; samo sada morate da činite dobra dela i da se uključite. Neću valjda da izgubim najbolje ljude radi budalaštine.“

Bio sam iznenađen kako me je baš danas snašao ovaj prijatan razgovor, i palo mi je na pamet da kao što protiv svakog otrova postoji protivotrov, onda sigurno i protiv Tšiskinog fluida postoji antifluid, a da je njegov izvor možda upravo moćna ličnost našeg primarijusa.

„Dakle onda, kako ćemo danas da igramo?“ pitao me je, i ja sam odmah znao da govori o fudbalu. Šef je voleo čudan fudbal; kažem čudan, jer on na fudbalu valjda nikad nije ni bio; pratio ga je jedino u novinskim reportažama i putem radio i televizijskih prenosa. Ovo posredovanje pak nije oduzimalo intenzitet doživljaja, baš suprotno: što je primarijusovo interesovanje bilo apstraktnije, toliko je bilo bogatije za razrađenu teoriju (o fudbalskoj taktici, o sastavu nacionalnog tima, o nacionalnom stilu igre i slično).

Nejasno sam naslućivao da se danas igra nekakva međunarodna utakmica. Zato sam na šefovo pitanje odgovorio jednako samo pitanjem: „Kakav je sastav?“

„Bezveze“, rekao je šef; opsovao je trenera i vođenje fudbalske reprezentacije i izjavio, da ništa više ne bi voleo nego da Čehoslovačka izgubi. „Samo, u besu sam razlupao radio, i ne znam gde ću da slušam prenos. Morao bih kod nekog u posetu.“

Znao sam da slušanje fudbalskih i hokejaških prenosa (zajedno sa foteljom, pisaćim stolom, akvarijumom i suprugom) čini idiličan svet šefovog doma i da fudbal (ili hokej) istrgnut iz ovako finog okruženja gubi za šefa draž i smisao. Zato sam rekao: „Kod kuće imam tranzistor. Mogu da vam ga pozajmim.“

Šef je zablisato: „Šta, zar vi nećete to da pratite?“

Zavrteo sam glavom. „A gde vam je tranzistor?“

„Kod kuće“.

„Onda, znate šta. Odvešću vas kući u četiri, pa ćete mi ga dati,“ reče šef, a da nije ni slutio da je umesto mene rešio moju dilemu.

8.

Povezanost između šefove želje i moje dileme se na prvi pogled može učiniti nerazumljiva. Za objašenjenje je dovoljno da nešto matematički ukratko razmotrimo:

Naša bolnica se nalazi u predgrađu (označimo ga slovom A). Moj stan je u drugom delu predgrađa (označimo ga slovom B). Randevu imam negde u centru Praga na Vaclavskom trgu. Majsku komisiju u bolnici. U četiri sata će me primarijus odvesti do predgrađa B. Može se pretpostaviti da ćemo tamo stići u četiri i petnaest. Šefu ću dati tranzistor, on će potom nastaviti kući, a ja ću od tog momenta moći da računam samo na tramvaj. Put od predgrađa B do Vaclavskog trga tramvajem traje oko četvrt sata. Put od predgrađa B do predgrađa A (odnosno kroz ceo Prag) tramvajem traje pedesetak minuta. Ukoliko onda izađem iz predgrađa B u četiri i petnaest, sa Slovakinjom ću se naći taman oko pola pet, dok ću na sastanak majske komisije kasniti najmanje trideset pet minuta, što i nije baš manji prestup nego da uopšte ne dođem.

Ako bih hteo da na majsku komisiju stignem na vreme, morao bih da odbijem svog šefa (čoveka koji je toliko toga dobrog za mene učinio!), što se žestoko kosi sa mojim predstavama o međuljudskim odnosima. Sa druge strane, ova moralna dužnost nije ni u kakvom sporu sa mojim randevuom na Vaclavskom trgu.

9.

U početku se sve odvijalo prema proračunu. Izašli smo iz bolnice u četiri sata. Tokom puta sam se dotakao nekih tema: izneo sam svoje mišljenje o terapeutskoj metodi primarijusovog kolege kardiologa Bunjičeka, izrazio sam negodovanje u vezi sa programima čehoslovačkog radija i osudio sam sastav nacionalnog fudbalskog tima.

Primarijus se takođe dotakao nekih tema: i sâm je izneo negativno mišljenje o programima čehoslovačke televizije, ocrnio je sastav nacionalnog tima i konačno, dvaput mi ponovio da brižljivo izvršavam svoju funkciju u majskoj komisiji.

Nakon ovako provedenih petnaest minuta, našli smo se ispred moje kuće. U tom momentu mi se u mislima pojavila slika od koje sam se preznojao: video sam svežanj ključeva sa jednim maleckim (prokletim) ključem zaturenim u fioci stola u inspekcijskoj sobi u bolnici. Posegao sam rukom u džep i stvarno – bio je prazan.

„Onda, jelʼ biste mogli da mi donesete taj tranzistor?“ ponutkao me je šef kada se začudio zašto se ne pomeram s mesta.

„Ne mogu,“ rekao sam i objasnio mu da sam u bolnici zaboravio ključeve.

Šef je onda izjavio da mu se ne ide nazad, i da će s tim u vezi morati (hteo-ne hteo) da nekome pođe u posetu. Pružio mi je ruku i rekao:

„Pa ništa, barem sam vas dovezao kući“.

Otišao je i ostavio me da stojim ispred zaključanog stana.

10.

Koliko li sam samo puta rekao da je pametnije, da onog dana kada sretnem Tšisku, uopšte ne bijem unapred izgubljenu bitku, već da se radije zavučem u kuću, legnem u krevet i čitam krimiće. Bilo bi stvarno neverovatno da se poda mnom krevet sruši, ili da u korice krimića u štampariji greškom povežu referate sa stručne konferencije. Samo što mi je beg kući u ovom momentu bio onemogućen. Bio sam iskrcan ispred svog stana i nisam mogao da uđem unutra. Nije mi preostalo ništa nego da se potčinim Tšiski i pođem (uz tužnu gordost prognanika) sve do kraja svog usuda.

Pošao sam na tramvajsku stanicu. Tramvaj koji je išao na Vaclavski trg stigao je uz pet minuta kašnjenja. Bio je prepun, tako da sam morao da se uhvatim za držač i oduprem nogama na ivicu stepeništa. Kondukterka se na mene izvikala i htela je da me izbaci napolje. Tri stranice sam se branio. Na četvrtoj me je nazvala nevaspitanim čovekom, pa sam kapitulirao. Izašao sam, i odmah se na isti način obesio u prikolici vozila. Gore na Vaclavskom trgu, na stanici je izašlo mnogo ljudi. Da bih im oslobodio prolaz, sa stepeništa sam morao i ja da siđem. Ali, u međuvremenu se na platformi sakupilo još dosta putnika, tako da kada je tramvaj kretao, za mene nije preostao ni delić na stepeništu, pa sam posle bezuspešnog pokušaja da se nekako uhvatim, ostao da stojim na stanici.

Sat na suprotnoj strani ulice pokazivao je pola pet. Do pasaža Alfa, gde sam imao randevu sa Slovakinjom, odavde je peške trajalo pet minuta. Odozgo nikakav tramvaj nije dolazio. Počeo je da me obuzima nemir. Stoga sam pošao nadole, sa leve strane široke ulice zvane Vaclavski trg; išao sam brzo sredinom trotoara i besneo u sebi na ljude što se tu roje u tako gustim grupama i što idu polako, te čovek koji žuri mora da ih zaobilazi u veoma širokom luku.

A onda sam je (oko dvadesetak metara ispred sebe) video; nikako Slovakinju – već nekog drugog:

Išla je kao i ja – sredinom širokog trotoara, išla je odozdo meni u susret. Pojedinosti (njenog odela i njenih crta) su mi se urezale maglovito, jer je sablast njene cele pojave progutala bilo kakav detalj. Ureazalo mi se samo ono suštinsko: bila je to starija gospođa, pomalo zgurena u braon kaputu, a na glavi je imala šešir koji je verovatno bio star i pohaban, ali na njoj je ipak delovao kao obeležje nekakvog dostojanstva. I u čitavom njenom hodu bilo je nečega što se uporno trudilo da bude dostojanstveno; išla je sredinom trotoara, išla je polako (jer je možda pomalo hramala), ali je i povrh toga išla takvim hodom, kao da za njom korača nevidljiva gomila vojske koju ona predvodi.

U ruci je imala štap. Ne znam baš dobro kakav je to bio štap. Valjda je na kraju imao gumeni vršak i bio je u vezi sa njenim lošim hodom. Ali možda to uopšte nije bio štap, već nekakva kratka motka ili tesno savijen kišobran. Stvarno nisam bio sposoban da uočavam detalje, pošto sam bio obuzet sablasnim izrazom te žene koja me je – i to me je uplašilo! – uporno gledala i približavala mi se tako, kao da je htela da me svojim štapom (svojim žezlom) udari. Udaljenost između nas se smanjivala uz mučnu nezaustavljivost i ja sam raspoznavao sve uočljivije, da ta povijena žena stvarno mene gleda, i da je najviše zbog mene uzbuđena. Kada smo se približili na dva koraka, energično je zamahnula štapom; najpre mi se učinilo da želi da me udari, ali štap je oko mene opisao samo mali krug, uopšte me nije dotakao i svojim krajem se usmerio ka asfaltu. Žena je rekla: „Ide se desnom stranom!“

Morao sam brzo da odskočim kako se sa njom ne bih sudario. Starica nije čak ni usporila svoj korak, nije se ni osvrnula i udaljavala se dalje uzbrdo po Vaclavskom trgu.

11.

Shvatio sam da me je okupirala mitologija. Ne zbog toga što starica nije pripadala ovom svetu. Ma to je samo neka stara ozlojađena udovica, bolno nezadovoljna svetom u kome je ostala sama. Kao u svim ženama i u njoj se prepoznaje delić Mesije: kad već nije bila u stanju da spasi svog pokojnika, barem da spasi svet. Danju izlazi na ulice, drži se tačno zamišljene središnje putanje trotoara, i strogo prati da li ljudi idu kuda bi trebalo. Zadovoljna je kada dve suprotne struje teku jedna uz drugu, jedva se dodirujući, ali u njoj se budi gnev protiv svakog ko narušava ovaj veliki ulični poredak.

Iako je malo udarena, to je svakako potpuno obična i stvarna žena. A ipak je ujedno (skrivenim planom) i mitološka čuvarka Poretka (meni tako duboko mrske sile). Ona je dvodoma kao i čitav ovaj svet koji nam je nametnut svojim pojavnim licem, dok svoje drugo lice, puno tajnih značenja, od nas skriva.

Kada sam shvatio da me posle mitološkog vesnika sada posećuje (u istom danu) ovaj sledeći emisar, shvatio sam da nemam razlog ni za kakvu nadu.

Srećom – učinilo mi se – da se ni o čemu nije radilo. Nikada se, naime, nije desilo da u danima kada bih sreo Tšisku, dama sa kojom je trebalo da se nađem, uistinu i dođe. Nastavio sam onda dalje putem, samo zbog toga da bih mogao da se uverim (pošto dan kada sretnem Tšisku nije dan iznenađenja, već dan potvrde) da su u pitanju mitološke sile i da me ispred Alfe niko zapravo ne čeka.

Međutim, desilo se nešto još više uznemirujuće: iako sam kasnio skoro deset minuta, Slovakinja je stajala kod pasaža.

12.

Zaustavio sam se. Nisam bio u stanju da joj priđem. Savladao me je strah. Stajao sam tako da me ne vidi, dok sam ja (skriven iza gomile pešaka) nju dobro mogao da posmatram.

Već je bila nestrpljiva, okretala se desno, levo, ali na takav način da ne bi bilo previše uočljivo da je neko ostavlja da ga čeka. Potvrdio sam jučerašnji utisak: bila je lepa, imala je vitke noge, dug ponosni vrat, uzdignut, fino povijen nos i veoma svetlu kosu. Bila je zavodljiva. Već sam hteo da ka njoj potrčim, kad sam u tom času odjednom shvatio: ona je zavodljiva, da; ona je zavodljiva kao što je klopka zavodljiva.

Još mi se nije desilo da u danu kad sretnem Tšisku, započnem nešto novo. Ako bi sad to trebalo da se desi, kakva li će se nevolja skrivati u tom poznanstvu? Čak su mi i one žene koje sam upoznao bez Tšiskinog predznaka, donele više nevolje nego zadovoljstva. Ladno su mi pretile trudnoćom, udate pretnjom neljubaznih muževa, a najviše sam se plašio zaljubljenih žena: njihovih neuračunljivih postupaka, bezobzirnosti posvećene osećanjima. Ah da, doživeo sam već dosta muka, ali šta su sve one naspram onog šta za mene sprema ova žena koju je Tšiska poslao?

Slovakinja nije više izdržala da stoji u mestu; napravila je par koraka, zaustavila se kod izloga i pretvarala da posmatra robu. Nisam odoleo da u tom momentu ne kažem kako joj otpozadi noge izgledaju baš dobro. Ali čak ni te noge nisu uspele da prekinu tok mojih misli:

Najviše me je iznenadila sumnjiva požrtvovanost da me Slovakinja tu čeka petnaest minuta, pa mi je na pamet palo da i lakoća kojom sam je ubedio na sastanak, nije objašnjiva. Ipak nisam tolko uobražen da bih mislio kako je žena sa tako uzvišenim nosem i ponosnim vratom pala na nekakav moj šarm. Očigledno su na delu neki jači razlozi koji su je naveli da se interesuje za mene. Šta ako ju je neko postavio da iskoristi moje poznate slabosti koje imam prema ženama? Šta ako neko zna za naš sastanak? Šta ako se neko sprema da me iznenadi dok sam sa Slovakinjom? Šta ako je Slovakinja udata, a otkrivanje našeg sastanka izazove skandal? Šta ako neko želi da me tim skandalom obeleži? Ili – šta ćeš gore – da me prisili da stupim u službu onih koji inače rade na obeležavanju drugih, i da sâm tako moram da uhodim nevine ljude?…

Slovakinja se sada okrenula od izloga i ponovo se uokolo osvrnula (morao sam da ustuknem malo u stranu da me ne bi videla); onda je neupadljivo pogledala na sat; shvatio sam da više neće dugo čekati; da imam poslednju sekundu mogućnosti da otrčim do nje.

Ali propustio sam tu sekundu. Jednako diskretno, kao što je maločas pogledala na sat, sada se okrenula ka Musteku i polako i ležerno je odlazila nadole Vaclavskim trgom. Ponovo sam koraknuo ulevo i za sekundu udesno, kako bih još malo mogao da posmatram barem njen odlazak koji mi je ostavljao samo deliće njene figure: pokret ruku pri hodu, ružičastu boju njenog kaputa, onda još jednom zaljuljanu zlatnu glavu i dalje više ništa…

13.

Stajao sam na pešačkom ostrvu. Onda je stigao tramvaj koji ide do mog predgrađa. Ovog puta uopšte nije bio prepun. Ušao sam i sa čuđenjem video slobodno mesto; seo sam i hteo da se zaradujem povratku kući; samo što nikako nisam mogao da zaboravim Slovakinjine noge.

Počeo sam sebi da prebacujem kukavičluk i postavio sam sebi ova pitanja:

Da li bih se povukao pred Slovakinjom kada bih sa njom imao sastanak juče ili danas? (Svakako ne). Da li bi me sva ova razmišljanja što su me pre par sekundi opsedala, spopadala juče ili sutra? (Jedva). Da li je onda Slovakinja juče bila druga žena nego danas? (Nije). Zašto bi onda danas trebalo da je opasna po mene, a juče ili sutra da ne bude? (Ne znam). Da li onda Tšiska nesretno utiče na objektivne okolnosti moga života, ili pre na moj subjekt, na moje misli? (Čini se da pre utiče na moje misli). Nije li onda maločas bilo u moći mojih misli da se suprotstavim Tšiskinom uticaju, da se ne dam omesti i osvojim tu prelepu ženu koju bih juče bez razmišljanja osvojio, a koja se danas nepovratno izgubila u gužvi?

Po mojoj duši su hodale Slovakinjine vitke noge, a ja sam izašao iz tramvaja i ušao u svoju zgradu, popeo se na treći sprat do svoje garsonjere. Tek kod vrata sam se setio da sam ključeve zapravo zaboravio u bolnici. Sišao sam ponovo dole i čekao tramvaj. Nastavio sam da razmišljam u sebi:

Dobro. Tšiska je učinio da danas razmišljam drugačije nego što bih to činio juče ili sutra. Ali, ako razmišljam drugačije, da li to znači da razmišljam mnogo gore? Da li je moje stanovište o opasnosti Slovakinje bilo nelogično? (Ne, bilo je logično i zasnivalo se na mom iskustvu). Da li mi Tšiska donosi čeličenje misli ili pre prosvetljenje? Šta licu sveta u kome živim više odgovara, taj tekući, lakomisleni izgled kako ga inače doživljavam, ili ovaj današnji poseban izgled? Koji je od njih onaj pravi? Koji od njih je samo pojavni, a iz kojeg izbija suština?

14.

Tramvaj koji je išao ka bolnici se zaustavio. Bio je prepun. Progurao sam se do sredine vozila i desnom rukom uhvatio za kožni rukohvat; umorno sam oslonio glavu o tu ruku i gledao kroz prozor kako se lagano smenjuje zgrada za zgradom.

Znao sam da danas neću naći mir. Za pedeset minuta ću biti u bolnici, za sledećih pedeset ponovo kod kuće. Ali jedva da ću moći da legnem na kauč i čitam krimić. Moraću da razmišljam kako da opravdam današnje neprisustvovanje sastanku komisije. To neće biti lako, već sam danas promislio o svim mogućim izgovorima i nijedan nije vredeo ni za šta.

A da se radi samo o tome da nađem opravdanje pred drugovima iz komisije! Još gore je to što će glavna sestra sigurno odmah ujutru da sa zluradim zadovoljstvom saopšti našem primarijusu, da se sa mnom „stvarno ne može sarađivati“, i da bi primarijus stvarno „morao da razmisli o svojim lekarima“. Šta da kažem primarijusu?

Valjda da mu kažem da sam se razboleo, iako je bio sa mnom četvrt sata pre početka sastanka?

Da li treba da ga lažem kako je stric Vojtjeh bio sahranjen, iako smo u autu veselo razgovarali i ni o kakvoj sahrani nije bilo reči?

Ili bi trebalo da mu kažem da sam „prosto zaboravio“, iako mi je istog dana nekoliko puta ponovio da ne zaboravim na majsku komisiju?

Kako da mu to objasnim? Sada će se sigurno naljutiti i okrenuće mi leđa! A ja ionako visim na koncu i potrebna mi je njegova potpora! On je ipak moja jedina zaštita! Jedina zaštita!

U tom momentu je preda mnom ponovo iskrsnula Tšiskina pojava; video sam ga kako sedi na stolici sa zavrnutim rukavom do lakta, i odjednom mi je palo na pamet da je on nešto sasvim drugo od vesnika nesreće; tako sam ga nazvao kad sam ga posmatrao kratkovidim očima ovog varljivog sveta; ali ukoliko na stvari gledam prozorljivim očima, da li je to što nazivam nesrećom uistinu nesreća? Da li je ovo opkoljavanje u kome sam se baš sad našao nešto izuzetno u mom životu? Ne, ipak je situacija ovakvog opkoljavanja već odavno suštinska, nepromenljiva, prava situacija mog života. Ja sâm je većinom nisam svestan, ne primećujem je, jer je skrivena iza kulisa svakodnevne kolotečine; živim ne znajući ko sam, šta sam, gde sam, ali tamo, u toj okrenutoj strani sveta odakle pristižu mitološki emisari, tamo je već sve poznato i određeno. Ne, Tšiska nije vesnik nesreće, kako sam ga površno doživljavao, on je mitološki lučonoša, osvetljivač istine, vesnik stvari koje (u svojoj suštini i u svojoj istinitosti, u svojoj nužnosti) – jesu.

15.

U tramvaj su nahrupili novi ljudi čiji me je moćni talas pogurao ka unutrašnjosti vozila. Okrznuo sam pritom koleno čoveka koji je čitao, i koji je potom podigao pogled sa knjige i zastrašujuće me pogledao. Gužva me je pritiskala sa svih strana, tako da sam morao da ostanem da stojim baš ispred njega. Na glavi je imao tamnosivu brigadirsku kapu, bio je obučen u pohabanu (jednako tamnosivu) uniformu nejasne provenijencije; uniforma (praznih epoleta) mogla je da pripada čuvaru, vrataru, ali jednako i kondukteru ili železničaru, konačno i nekoj meni nepoznatoj instituciji. Čovek je još jednom podigao oči (zasenčene obodom brigadirske kape) sa knjige i pogledao gore ka meni.

Zamislio sam da bi sada ustao, pogledao me po treći put, i pred svima mi lupio šamar; potom bi seo i više ne bi podizao pogled sa knjige.

Šta bi zapravo u takvoj situaciji trebalo da uradim? Prvo mi je palo na pamet da bi trebalo da mu uzvratim šamar. Ali to bi bilo previše rizično; momak je bio u uniformi. Bio je javni radnik, a napad na javnog radnika se u našoj zemlji strogo kažnjavao. Znao sam da tom čoveku nikada ne bih uzvratio šamar.

Šta onda da radim? Da se pravim da se ništa nije desilo. Čak ni da ne trepnem, da ga ne pogledam, i da ukočenim pogledom gledam napolje kroz prozor. Da, takav fakirski mir bi bio veoma delotvoran. Ali šta ako bi čovek nastavio sa šamaranjem? Šta ako bi to trajalo toliko dugo da kod mene ipak izazove neku reakciju?

Da li bih na šamare trebalo da odgovorim rečima. Da nešto kažem. Ali šta? To bi moralo da bude nešto veoma duhovito, da ne bude uvreda uniformisane osobe, a ipak da mu se svi smeju, a ja tako izbegnem poniženje! Ali gde da se tako brzo setim pravih reči?

Intenzivno sam mozgao i tražio adekvatan odgovor na šamar; onda sam sa užasom shvatio kako se preznojavam i kako mi je mozak očajno prazan.

NAJBOLjA MEĐU SESTRICAMA

Moja priča počinje na operacionom stolu. Nije to baš prijatan početak, ali šta da se radi. Ni meni takođe nije bilo prijatno da ležim tamo vezan za ruke i noge, gore i dole prekriven čaršafom, otkriven samo negde nasred tela, izboden injekcijama, a posle isečen.

U početku valjda i nisam bio toliko deprimiran zbog bolova koliko zbog drugih okolnosti koje su učinile da se osećam poniženim. Ovde su me dovezli na smešnom pokretnom krevetu, dve sestrice su me nagog podigle na sto i privezale me za njega, dvoje studenata i jedna studentkinja medicine bili su tu baš na svom stažiranju i posmatrali su kako izgleda moja koža, moja krv, moje arterije i požuteli sloj sala. Bojao sam se da pogledam gore u divovsko osvetljenje u čijoj okrugloj površini se u čudnoj izobličenosti reflektovao prizor iz klanice. Imao sam gadljivi strah od svoje unutrašnjosti, od čitavog tog tajanstvenog sveta koji sam, ne poznajući ga, nosio u sebi, a koji sada nakon otvaranja hirurškim nožem, bestidno ispada. U tom momentu nisam bio ništa više od puke posude; duh se iz nje odselio i za sobom je kao jedinog zastupnika ostavio strah. Pri ovoj gorkoj intervenciji hirurg je pokušao da me animira, ali njegove reči su zvučale prazno.

Operacija je nekako dugo trajala i ja sam počeo da osećam bol. Na momente sam zajaukao. Osećao sam koliko sam bio mokar od znoja, a iznad sebe sam odjednom video nagnuto lice devojke u belom mantilu; nije gledala u moj stomak kao dvojica njenih kolega, već u lice. „Nije to ništa, proći će,“ rekla je i obrisala mi čelo vlažnom belom tkaninom. Hteo sam da joj nešto kažem, hteo sam da nekako zabašurim svoje jauke, ali reči su se zapetljale i iz njih nije proizašlo ništa drugo do besmisao: „Ja sam posuda za otpad…“ Nasmejala se i rekla: „Ništa se zbog toga ne sekirajte, to smo svi mi“, i ponovo mi je obrisala čelo, a meni se u tom momentu učinilo – budući da me je bol već nosio do praga buncanja – da se u nekakvoj praznini nada mnom naginje žena, blještavo bela, bleda i prozračna, tako kako se prozračnim čine oni koji uopšte na sebe ne misle, i ovde su samo stoga kako bi suosećanjem preuzimali naše bolove. Upirao sam pogled ka njenim očima. Ne, držao sam se njenih očiju kao slamke spasa.

Ne bih vas više zadržavao kod tako neprijatne stvari kao što je operacija. O tome sam ipak morao da govorim, jer se događaj o kojem želim da pričam vrti oko one medicinarke što je posedovala prozračno lice sa prelepim crtama, a iznad svega jednostavnost i nežnost, i tugu, tugu koja nije rastuživala već se spuštala na moje misli kao melem. Kada sam ponovo ležao u svom krevetu, stalno sam je video pred sobom, iako su mi oči bile zatvorene a telo nepokretno, zamišljao sam njen glas koji mi je odjekivao u sećanju u najrazličitijim rečenicama.

A onda kada je došao da me pregleda hirurg koji mi je posvetio naročitu pažnju, budući da je voleo muziku, pitao sam ga ko je bila ta devojka koja je posmatrala moju operaciju. „Mislite na Kamilu?“ reče. „Ona je baš prijatna žena, supruga onog pesnika Vinklera, ako ste za njega čuli; takođe je medicinar, oboje su pred diplomiranjem.“

„Vinkler“, ponavljam, „ne, to ime nisam čuo“, a bio sam pomalo razočaran jer sam to ime od ranije ipak znao. Da bude jasno, nisam imao ništa protiv tog momka, i poznavao sam ga samo površno sa nekakvih večeri koje smo mi kompozitori organizovali zajedno sa ogrankom pisaca ili s kim već. Bio je to, takoreći, autor koji je tek započinjao, nije izdao nijednu knjigu, samo je objavio par pesmica u nekakvom almanahu mladih autora, i nešto se od njih recitovalo. Izazvao je uzbuđenje pesmom koja se nekako ovako završavala:

Iđaše po mostu i pomete korak

i tako se nađe nogama na nebu

Cipelom zapara nebeski svod

a velika rupa u plavetnom platnu

otkri božju zadnjicu.

Koliko mi je poznato, kulturni funkcioneri u mom gradu tada nikako nisu bili oduševljeni ovom pesničkom tvrdnjom, nisu u njoj videli pohvalan ateistički sarkazam, već su je pre doživeli kao huliganstvo i eksces koji zaslužuje osudu, zbog čega nisu osuđivali samo mladog pesnika, već čitavu njegovu generaciju. Ja sam prema njima, deset godina mlađim od mene, imao najbolji odnos, a na njihovu neuzdržanost i mangupluk nikada se nisam ljutio. A sada, kada mi je hirurg rekao da je blistavo bela devojka zapravo žena tog mladog pesnika, sve se promenilo. Govorio sam da su to razmaženi momci koji su sve dobili za džabe, odbojno očigledni, odbojno nepoverljivi, pljačkaši koji nam idu za petama kako bi jeftino pljačkali teritorije koje smo mi uz gubitke osvajali. I stoga još više osetih čežnju za tom prelepom i tužnom medicinarkom.

Zato sam se veoma obradovao kada se tri dana nakon operacije pojavila na vratima i pošla pravo ka mom krevetu. Spustila je dlan na moje čelo i rekla: „Imate temperaturu.“ Stvarno sam je imao, te sam joj rekao: „Bio sam tužan bez vas.“ Sela je potom na stolicu koja je bila pored kreveta i rekla mi da me zapravo odavno poznaje, i da je slušala moje kompozicije.

„Nemojte mi pričati o muzici!“ – uspravio sam se u krevetu i farisejski je prekinuo. Da farisejski; jer ja sam zapravo želeo da pričam o muzici, o muzici koju sam omrznuo i bez koje nisam mogao da živim. Bio sam tada, kako se kaže, u stvaralačkoj krizi i što je još gore – nisam se protiv toga borio, bio sam spreman da odustanem. Imao sam trideset tri godine. To je doba kada pesnici umiru. Kritično doba umetnika. Doba kada se talenat odozgo stečen, istroši. Doba u kojem mudro pogibe gospod Isus. Da, negde između tridesete i trideset pete nalazi se nevidiljiva tačka koja verovatno obeležava sredinu života. Kada tu tačku pređete, sve će se oko vas promeniti. To izgleda kao da ste se popeli na vrh brda. Život koji je pre toga bio skriven iza horizonta, koji je bio nesaglediv i tajanstven, od kojeg je svašta moglo da se očekuje, pojaviće se odjednom pred vama u svoj svojoj zapanjujućoj skromnosti. Sagledaćete kraj svojih snaga i mogućnosti, i odjednom će vam postati jasno šta ćete u životu još uspeti da uradite, a šta je ono što više nikada nećete. Proći će vas žmarci po leđima, jer ćete odjednom spoznati stvarnu dimenziju vlastitog života, nakon čega konstatujete da je to normalna ljudska dimenzija, mala i uboga, duboko ispod mere vaših snova. Obuzeće vas osećaj, da ukoliko pogledom doprete do kraja života, da ste time na neki način apsolvirali svoju prvu smrt, nekakvu predsmrt, ispit tog biti mrtav.

Kod mene je to već tako: moje trideset i tri godine su mi odjednom otvoreno saopštile moju gorku prosečnost. Šta? Sumnjate da sam lažno skroman? I gospođa Kamila je to posumnjala kada sam joj sve ovo grozničavo saopštio. Ali, nisam se pretvarao. Naravno da znam da sam uspešan kompozitor, da se moja dela izvode, da zarađujem novac i da me hvale. Znam da sam već dosta toga napisao; za nešto su me od toga i zamolili. Osim kvarteta i sonata, pisao sam i muziku za spartakijadu, muziku za filmove i pozorište, pripisali su to konačno mom poštenju i obzirnosti. Samo što sam se ja odjednom uplašio. Čime je to unutar mene skriveno to mnoštvo tonova? Kakvom je to zlatnom podlogom skriveno? Šta ako se odjednom otkrije da su sve to samo jako dobro izrađene lažne kovanice bez pokrića? Šta ako me optuže za falsifikovanje?

Shvatite, nisam diletant, ja poznajem svoj posao. Ali umeti nešto, ne znači mnogo ako je u pitanju umetnost. Znate, i cipela ispod proseka konačno nađe svoju zahvalnu nogu. Ali šta je sa prosečnom sonatom? Krajnje je nepotrebna. Da li onda možete da se priviknete na taj osećaj poniženja kada shvatite, da sve te note sa kojima ste se mučili, na svetu baš i ne bi morale da postoje? Da njima niste rekli ni za dlaku ništa novo, nego što su drugim notama već uspeli da kažu drugi? Da kada stignete do kraja života čitavo svoje slavno delo možete da spalite i pustite da gori kao hrpa novina, i niko na svetu neće imati razlog da vam to zabrani?

Sve to i još štošta drugo, izbacio sam iz sebe isprovociran bliskom Kamilinom prisutnošću. Kamila me je pažljivo slušala, nekoliko puta mi je upala u reč, a na kraju je ućutala i zagledala se dugo negde izvan mene:

„Mislim da bi za takvog umetnika mogla mnogo da učini žena koja bi ga volela. Možda se sve tako dešava zato što je takav umetnik previše sâm. Svaki bunar može da presuši, ali kada ih ima dva, onda su kao spojeni sudovi, jedan se uliva u drugi i praktično su neiscrpni.“

To što je Kamila govorila nije imalo valjanu logičku povezanost sa mojim razmišljanjima; ali tog momenta ja to nisam shvatao. Jednostavnost sa kojom je izgovarala te pomalo patetične rečenice, nečim me je omađijala, i ja sam je slušao kao da mi je saopštavala kakvu poslanicu. „Umetnici nekada greše u načinu života koji vode. To boemstvo, ekstravagancija, pijanke, potucanje od jedne žene do druge, sve to valjda ubrzava tu usahlost, zar ne? Zašto baš svi umetnici žive tako nezdravo, kada bi upravo oni trebalo da budu propovednici zdravlja… Razumete me?“ nastavila je.

Gledao sam njeno tužno lice, koncentrisao sam pažnju jer sam odjednom bio uveren da se i ona meni – skriveno i decentno – ispoveda; činilo mi se da iz nje progovara glas neutoljene čežnje, i da mi priča o tome šta je želela da ostvari sa mladim pesnikom, a šta se razbilo o njegovu nezrelost, o njegovo grčevito boemstvo. Bila mi je bliska. Osećao sam da je njen pogled, njeno svetlo lice, njen beli mantil, da je sve to uteha koja mi je potrebna. Verovao sam, ne – znao sam da će se naše čežnje u narednim danima negde susresti i spojiti. Nisam se suzdržao. Uzeo sam je za ruku. Rekao sam joj: „Ne znate koliko mi je drago što ste došli.“

„Buncate,“ rekla je.

„Dođite kod mene opet,“ zamolio sam je kad je uplašeno odlazila; ali, više nije došla.

Iz bolnice su me ubrzo pustili kući. Stigao sam u svoju garsonjeru i osećao sam se kao da sam stigao u ukleti svet. Klavir koji je nekad bio večito otvoren i prekriven gomilama notnog papira bio je zatvoren, i umesto mušičavog nereda na njemu je sada stajala samo prašina. Utičnica telefona je bila isključena iz zida. Zvonce iznad vrata bilo je umotano u čarapu. Tako sam napustio svoju garsonjeru pre nego što sam otišao u bolnicu, i tako moja garsonjera izgleda skoro tri četvrtine godine. Zgadile su mi se žene koje su tokom dana zvale, a uveče pak dolazile. Zgadio mi se život uspešnog proizvođača nota. A note – note su mi izgledale kao kozji brabonjci. Već je tri četvrtine godine otkako sam odbio da budem obična koza. Prestao sam da pišem.

Nakon povratka iz bolnice još uvek sam bio na bolovanju. Osećao sam se neverovatno. Zamislite, najmanje deset godina nisam znao kako je to kad se ništa ne radi. Radim na radiju i svaki odmor sam u potpunosti posvećivao muzici. Već sam zaboravio kako to izgleda kad se slobodno predaš dokolici i ljuljuškaš se sladostrasno na njoj kao na kauču. Zaboravio sam kako miriše trava. Prvog dana otišao sam odmah u šumu iza grada i legao sam u njen gorak dah. Sa užasom sam shvatio da zemlja nije samo pojam iz pesama ili astrologije, već da je to ilovača prekrivena mahovinom i travom i korovom i sa hiljadu malenih buba i da izdiše miris kao sve što je živo.

Da li sam zaboravio na svoju svetlu devojku? Nisam je zaboravio – ali hteo sam da o njoj još malo sanjarim, pa tek onda da joj se javim i sa njom se nađem. Činilo mi se da mi nikako ne može umaći. Ako smem da kažem, prilično cinično: bio sam uveren da je u tom njenom lošem braku imam ostavljenu kao meso u frižideru.

Uostalom, neprestano sam je zamišljao pored sebe; sa njom sam išao na obalu reke Svratke da posmatram kako voda teče. Moj otac je bio ribar, i tu je običavao da sedi pod niskim granama žbunja na istrulelom stepeništu koje je vodilo do vode. Bio sam čudesno srećan što se tamo sve nalazilo kao i pre. Govorio sam neprisutnoj devojci: „Gle, čovek bi stalno samo prepravljao svet, pa ipak je uvek oduševljen kada pronađe nešto što je ostalo netaknuto.“

Jednom sam iz brnjenske četvrti Žabovžeski išao gore po šumskom putu do Kozjeg brda. Na jednom mestu šuma se proredila: zaustavio sam se tamo, i sa neprisutnom devojkom zagledao se dole ka dolini. Pokazivao sam joj seosku ulicu koja iz Žabovžesaka vodi do Komina; pokazivao sam joj crveni tramvaj koji u daljini ide preko livade, uz reku pod šumom, razigrano kao da vozi decu na izlet. Govorio sam joj da onaj ko uđe u taj tramvaj, može da se u njemu vozi isključivo i samo – nikuda, bez bilo kakvog cilja, jer ljudi jednako zbog ciljeva zaboravljaju jedni druge, dok sâm život postaje cilj a nikakva radost; konačno, pokazivao sam joj šume preko puta nas i njihov jarko zeleni zid, toliko strm da nije bilo teško da se u njemu zamisle maskirani prozori uz koje bi mogle da se postave merdevine, uz njih se popne i kroz te prozore prođe nekuda u drugačiji svet, negde izvan vlastite žurbe, nekuda gde čovek ima vremena da bude sâm sa sobom.

I dok sam joj tako pokazivao ovaj predeo oko Svratke, čuo sam u daljini poj u kojem je učestvovalo nekoliko visokih glasova. Najpre sam pomislio da su to deca na izletu, ali onda sam, u naročitoj razboritosti i prekidima tog pojanja, počeo da predosećam nešto drugo. Uostalom, kada su glasovi na trenutak utihli, jasno se čuo zvuk žetelačkog srpa. Pošao sam par koraka u pravcu pesme i iza drveta sam ugledao tri starice kako sede na granici busena trave. „Zapevaću vam sada nešto drugačije, devojke…“ rekla je jedna od njih i zapevala pesmu staru najmanje dvesta godina: „U Brnu na Štimberku stoji vrani konj…“ Pevala je to drugačijom melodijom od one koju sam poznavao iz pesmarice, melodijom osetno jednostavnijom, durski, mešala je reči i nije otpevala više od sredine treće strofe – ali ja sam stajao ushićen čuvši taj glas prastarog sela koji je ovde odjekivao skoro usred grada, stajao sam oduševljen trima staricama koje su sebe nazivale „devojkama“, jer uostalom, zašto se i ne bi tako nazivale, kad one u stvari još uvek i jesu devojke, iako ih je telo zateklo i opkolilo mlohavim tkivom. Tri zatečene devojke ovde su tako pevale, a ja sam ih pokazivao neprisutnoj devojci budući uveren, da je beskrajno važno osluškivati to pojanje zatečenih devojaka, slušati taj dvesta godina stari poj, jer čovek koji pronalazi, otkriva i napada svemir, kroz istoriju se – što dalje to brže – sve više survava u nepoznato. Da li bi onda mogao da na ovom vrtoglavom putu sâm sebi bude dovoljan, da li bi mogao da pobegne i izgubi se od samoga sebe, a šta ako onda sebe više ne bi mogao da pronađe? Šta ako se ja sâm više nikada ne pronađem?

Tog dana sam se vratio kući u naročitom raspoloženju. Činilo mi se da sam konačno sidrom napipao nekakvo dno; da sam konačno samog sebe susreo; da sam pronašao svojevrsnu davno izgubljenu jednostavnost bez koje se ne može živeti. Sva ova osećanja su se u meni nadvikivala i formirala naročiti sadržaj moje ljubavi. Da, zaljubio sam se; a ljubav nije samo osećanje; unutar tog osećanja kao u nekakvoj ljušturi postoji jezgro koje uvek ima različitu boju i različit miris, najčešće potpuno običan i svakodnevni, ali ponekad jednako naročit i jedinstven. Nisam mogao da rečima izrazim taj poseban i beskrajan sadržaj moje ljubavi prema Kamili, ali činilo mi se da sada sve zavisi od toga kako ću ga artikulisati i pozajmiti mu glas koji će trajati duže od prolaznosti mojih avantura.

Što da unedogled pričam: bio sam ispunjen muzikom. Seo sam za klavir i odsvirao kratak motiv koji mi je pao na pamet, ponovo sam ga odsvirao, pa još jednom, i još jednom, bio je dirljiv, jednostavan, mučan. Prepustio sam se da me opija na momenat, a onda sam počeo da grozničavo pišem, i to bez klavira na kome sam tek povremeno proveravao po koji zvuk pojedinog tonskog niza. Pisao sam do duboko u noć. Napisao sam dugački stav za klavir, znajući da je to drugi stav do sada nenapisane klavirske sonate čiji sam trodelni oblik ipak sada predosećao. Pisao sam nekoliko dana, takoreći nisam izlazio iz kuće, i kada sam na poslednju notu dopisao debelu liniju ustao sam, protegao se i osećao sam da ponovo vladam. Bilo je popodne, otvorio sam prozor i nagnuo se ka prljavom, pa ipak suncem svečano osvetljenom, dvorištu svoje zgrade.

Onda sam se setio: kada sam poslednji put nešto tako doživeo?… Da li sam tako što uopšte doživeo?… Da li sam nekada tako pisao?… Sa takvom groznicom?… Takvom sigurnošću da je to što pišem istina, i to takva istina koju sam mogao da izgovorim samo ja, i niko ni pre ni posle mene?

Onda sam kroz svoje sećanje brzo požurio unazad, prelistavao sam u svom duhu sve partiture i note, zaustavljao sam se kod ovog ili onog mesta i ponovo bih ga odbacio, pa bih tražio dalje, dok ponovo nisam stigao na početak. Čujte, sâm sam se užasnuo nad tom zaboravljenom uspomenom: tamo na početku mi se pojavila slika visoke, nogate, riđokose devojke i ja sam odjednom shvatio da je to sestra moje medicinarke, da su one sestre, sestre moje čežnje, sestre mog unutrašnjeg ja, onog najličnijeg ja koje nas predodređuje i pokreće, a istovremeno se pred nama kao ronilac skriva u naše vlastite dubine.

Video sam je jasno pred sobom: iždžikljala četrnaestogodišnjakinja, pegava i bleda, sa fantastičnim velikim očima. Odmah potom mi je u sećanju oživela čitava scena: prodavnica gde sam kao dečak odlazio majci po brašno i šećer, prodavnica sa izloženim paketićima, kutijama, flašama i konzervama od poda do plafona. Tu je potom maleni trgovac, ošišan na jež, oštrim glasom nešto viče pozadi iza pulta, odakle polako i bojažljivo izlazi ona na svojim krhkim nogama. Posmatram je, upijam se u njenu tugu. Ona staje na vrhove prstiju i izvlači sa jedne police paket. Trgovac joj onda pred celom radnjom udara šamar. A ona se okreće, predaje paketić nekoj dami koja stoji ispred pulta; predaje joj paketić i osmehuje se; da, osmehuje se moćno i na silu, ali njene pege mi u tom času izgledaju kao smeđe suze prikovane na licu. Stojim i posmatram je. Onda i ona mene pogleda svojim velikim smeđim očima, a ja u sebi osećam takav talas ljubavi koje mojih četrnaest godina ne mogu da podnesu, i zatvaram oči.

Potom stižem kući i ne mislim ni o čemu već samo o njoj. To bledo lice, lice od sira i snega, sve to bedno i tužno, i taj njen mantil koji joj je mali, sve to postaje plen moje žalosne ljubavi u kojoj grcam nemajući za nju nikakvih reči, jer sa svojih četrnaest godina nemam nikakvog iskustva, pa stoga i nikakve reči, jedino mi preostaju nejasna osećanja sa kojima ne znam šta ću. Onda u tom predugačkom popodnevu punog mučnog zijanja uzimam u ruke notnu svesku. U to doba sam još uvek išao na časove harmonije, a u sveskama sam imao puno zadataka; učitelj mi je zadavao razne melodije koje je trebalo da kod kuće harmonizujem u četvoroglasu. Tog puta sam morao da harmonizujem pesmu Devojče, devojče, lastavica. Uopšte mi se nije radilo, ali te reči „devojče, devojče“ su me odjednom zainteresovale. U sebi sam se pak čitavo to popodne obraćao riđokosoj devojci, ne znajući pritom, šta bih joj rekao; hteo sam da je utešim, ali nisam znao kojim rečima. A sada sam ih znao – „devojče, devojče“. I tu se našao klavir. Počeo sam da harmonizujem ta četiri jednostavna takta, učinivši tako muziku tumačem između sebe i devojke. Znate tu pesmicu. Svakom ko bi je harmonizovao nametnuli bi mu se odmah ovakvi spojevi:

Ali ja nisam bio baš zadovoljan postojećom harmonizacijom, bila je previše jasna, prosta, sirova, a ja sam u reči pesme hteo da unesem nešto potpuno drugačije, svoju tugu i suosećanje i žal i ljubav i patnju i nežnost, a onda sam poučen sa nešto malo znanja o naizmeničnim akordima počeo da ispitujem najrazličitije varijante harmonizacije, sve dok konačno nisam imao osećaj da je ova obuhvatila baš sve što je bilo u meni, a što sam hteo da kažem:

Učitelj me je izgrdio kada sam mu na sledećem času pokazao urađen zadatak. Konstatovao je da su alternacije neprirodne i prebacio mi je korišćenje paralelnih oktava. Ali ja sam se zainatio i nisam ustuknuo. Da, sada to znam: tada sam postao kompozitor. Za mene tada muzika postaje nešto više od tehničkog zadatka ili skladištenje pozajmljenih izraza kojima sam se opijao prilikom dečijih bučnih klavirskih improvizacija. Za mene je muzika postala način da izrazim samog sebe. Onda sam po prvi put shvatio da je za harmonijsku vezu moguće boriti se. Da za melodiju ili harmoniju ne tražimo spojeve koji su lepi, već one koji su tačni.

Da, tako je to nekako bilo.

Sestrice jednostavnosti, moje fantazije, moje čudne ljubavi, kako je neshvatljiva vaša moć! Nisam to mogao da izdržim. Osećao sam da dalje nema smisla to odlagati. Podigao sam slušalicu i pozvao Medicinski fakultet. Saznao sam da gospođa Kamila više ne dolazi tamo. Na duže vreme je sa svojim suprugom otputovala u neki slovački grad na praksu.

Ukoliko mislite da je to nekava radost kada čujete svoju kompoziciju izvedenu po prvi put na novom koncertu, onda grešite. U polupraznoj sali sa vama sedi oko pedesetak ljudi od kojih trećinu čine zlonamerni ljudi iz branše, trećinu glupi snobovi, a trećinu slučajni čudaci. Onda vam vaša kompozicija izgleda kao pismo koje se izgubilo na pogrešnoj adresi.

Tako je to izgledalo kada je nakon tri meseca trebalo da se izvede moja sonata. Uz sve ovo, kada je sala utihla a prvi pijanista zakoračio na podijum, pomenutoj trostrukoj publici pridružila se brzim i bojažljivim korakom još jedna slušateljka: Kamila. Uopšte nisam sujeveran, ali ovakva neočekivana podudarnost između dugo očekivanog dolaska voljene žene i prvog izvođenja kompozicije koja je bila napisana o njoj, morala bi da vas fascinira i sugeriše vam iluziju o sudbinskoj namernosti. Poslušao sam ceo koncert zaneseno, a moja sonata mi se sviđala kao i dana kada sam je napisao. Da, rekao sam da će doći dan kada ću za sobom spaliti sve svoje note, ali ove ću ipak sačuvati.

Kada se koncert završio, izbegao sam sve poznanike i požurio sam ka njoj. Treba shvatiti da sam upravo nju tri meseca čekao, tri meseca sam o njoj sanjao, tri meseca sam zamišljao kako ćemo se slučajno sresti i kako, postavši prisni zbog čekanja, bez reči padamo jedno drugom u zagrljaj. Verujte mi da se ne sećam nijedne jedine reči koju smo razmenili; bio sam opijen. Stisnuo sam joj ruku. Lebdeo sam u njenim očima kao prvog dana kada sam pred njom ležao rasporen. I činilo mi se da je široko stepenište Doma umetnosti po kojima smo silazili dole, svadbeno stepenište. No ipak, kako sam tako sa njom po stepeništu silazio, odjednom sam se ukočio. Dole u predvorju šetao se pesnik. Kamila je iznenađeno pogledala zašto sam ostao da stojim nasred stepeništa. Pokazao sam joj pokretom glave nadole. Mirno je odgovorila: „Da, to je moj muž.“

Doživeo sam u životu situacije kada žena sa kojom varate njenog supruga, podlegne nesrećnoj zabludi poštenja i odluči da sve razreši otvoreno utroje. Buncao sam; san mi je sakrio stvarnost. Nagađao sam da baš u takvu situaciju dospevam, a tek kada sam video pesnikov iskren osmeh shvatio sam da su moji strahovi suvišni, pa nisam znao da li zbog toga treba da se radujem ili da žalim. „Strašno mi je žao“, izvinjavao se pesnik i zgnječio mi ruku, „što nisam čuo vašu kompoziciju. Sve do sada sam morao da budem u bolnici. Rekao sam ženi da bih veoma voleo da se sa vama sretnem.“

Ni sâm ne znam kako, ali nađoh se potom u njihovom stanu. Živeli su pod kirijom i imali su samo jednu sobicu skromno uređenu sa jednim krevetom, stolom i četiri stolice. Na stolu je stajala vaza sa velikim buketom belih ruža. Jedna ruža je bila izdvojena i ležala je na stolici koja je pokraj kreveta stajala umesto noćnog stočića. Iznad kreveta je visila uramljena velika Kamilina fotografija. Oko te fotografije su u zid bili zabodeni crveni papirni karanfili kakvi se prodaju na prvomajskoj paradi. To me je podsetilo na nekakvu naivu kojom se ukrašavaju seoske slike Bogorodice na mukama, i steglo mi se srce. Na zidu se još nalazila fotografija grčkog bacača diska iscepana iz nekog časopisa. Shvatio sam da sam izgubljen: bio je to stan savršenih ljubavnika.

Kad je Kamila na momenat otišla u kuhinju, pesnik je započeo gotovo bez uvoda: „Drago mi je da sa vama mogu da razgovaram. Vi ste kompozitor, a ja pokušavam da pišem pesme. Mogli bismo da razgovaramo o našim preokupacijama.“

„Ostavite vi naše preokupacije,“ rekao sam mu.

Ali pesnik je protestvovao gotovo tvrdoglavo: „Zar želite da razgovaramo o vremenu? Ne volim prazne večeri. Bilo bi poptuno suvišno što smo se onda uopšte susreli.“

Rekoh mu u sebi da naš susret uopšte nije suvišan jer je odjednom otkrio ponižavajuću definitivnu samoobmanu svega što je činilo omamljujuću sadržinu poslednjih meseci moga života.

– Mislim – reče pesnik kada je video da i dalje oklevam – da bi najpre trebalo da se predstavimo jedan drugome. Šta pod tim mislim: da se „predstavimo“. Prosto da vidimo na koji način nas dvojica razmišljamo. Kažite mi, zašto se vi lično bavite umetnošću?

Uopšte ne volim da pričam o tim velikim pitanjima; dovode me u nedoumicu, a te večeri su mi bila stoput odvratnija.

– Ili da vas pitam drugačije – rekao je pesnik. – Kakav smisao po vama ima umetnost u svetu?

Zagledao sam se u pesnika i odjednom sam u njegovom navaljivanju uočio senku otrcanog momka koji je loše poznavao češki jezik i koji je jednom davno došao da me nagovara na mazdaznansku veru.

Srećom, Kamila se vratila sa flašom šljivovice. Pesnik je morao da nalije čašice i sačeka dok ne progutam gutljaj. Onda me je nestrpljivo podstakao: – Pa kažite!

– A kako vi na to gledate? – ustuknuo sam.

– Pa pre svega moram da vam kažem – započeo je pesnik – da ja razlikujem dve stvari: poeziju i stihove. Stihovi za mene još uvek nisu poezija. Pesnika ne možemo da upoznamo kroz ono što piše, već prema onome kako živi. Poezija je život. Shvatite, ja mogu da stvaram poeziju, a da stihove uopšte ne pišem.

Zagledao se u mene šta ću na to da kažem, pa je nastavio: – Sada smo bili na praksi u Slovačkoj, ne možete ni da zamislite kako tamo još uvek žive Cigani. U kakvim straćarama! I koliko ih ima u jednoj prostoriji! Jednom su me pozvali u jednu takvu rupu, stara Ciganka je imala upalu pluća. Ušao sam unutra, tamo je toliko smrdelo, a najmanje devetoro Cigana se motalo oko kreveta. Znate šta sam prvo uradio? Zamolio sam ih za čašu vode. Kad su mi je dali, stavio sam je uz uzglavlje stare Ciganke i stavio u nju dve bele ruže. Tek onda sam je pregledao. Naravno da su Cigani zbog ovog bili potpuno zbunjeni. Shvatite zašto vam ovo pričam. Pesnik bi najpre trebalo da se ponaša kao pesnik!

– Zavidim vam na profesiji – skretao sam razgovor. – Koja je vaša specijalizacija?

– Hteo bih da specijaliziram hirurgiju – odgovorio je pesnik i nastavio: – Na medicinu sam zapravo krenuo protiv svoje volje, roditelji su me na to naterali, dok sam ja hteo da pišem stihove, zato sam učenje otaljavao. Sve dok nisam upoznao Kamilu… – okrenuo se zaljubljeno ka njoj, a ona je sagla glavu kao madona. – Kamila je, naime, potpuno drugačija nego što su druge medicinarke. Kamila je pošla na medicinu, jer voli ljude. Kamila je veći pesnik od svih pesnika. Razumite me, ja sam shvatio da je poezija u medicini!

Pesnik se uzbudio, ustao je sa stolice i počeo da hoda po sobi: – Potpuno ste u pravu kada kažete da je medicina veliki poziv! Samo što sam ja danas takvog mišljenja po kojem bi svaka ljudska delatnost trebalo da bude medicina!

Pogledao sam u Kamilu. Posmatrala je usplamtelog muža sa zanimanjem. Sipao sam sebi piće bez nuđenja.

A pesnik je nastavio: – Nemojte misliti da mi je u početku bilo sve jasno kao što je sada. Takođe sam najpre zamišljao da biti umetnik znači biti boem, ići u taverne, menjati devojke, pijančiti, ali reći ću vam, to je katastrofalna greška. Iz nečega što je bolesno, ipak ne može da nastane lepota! Jer je uslov lepote upravo zdravlje! Vidite, tog bacača diska na zidu nismo stavili tamo slučajno! U Grčkoj su se na Olimpijadi istovremeno takmičili sportisti i umetnici, jer su imali jedan cilj: da stvore zdravog čoveka!

Kamila je sedela preko puta mene sa svojim prozračnim melanholičnim licem, a ja sam odjednom shvatio da sam pogrešio u svojoj prvobitnoj proceni, i da to nije nikakva suosećajna melahnolija koja iz Kamile izbija, već mirno samopouzdanje i staložena vera u vlastitu istinu čija ukočenost na sebe navlači varljiv izgled tuge.

Pesnik je nastavio svoje strasno izlaganje sve dok na kraju nije pokušao da završi svoja razmišljanja o tome kako je cilj poezije, navodno, zdravlje; poezija bi trebalo da postane medicina duha i da s tim u vezi, mrzi svaku bolesnu, nezdravu umetnost.

Obuzeo me je bes. „Kao što ne postoji lep ili ružan rak, tako ne postoji zdrava ili nezdrava umetnost. Nemojte brkati pojmove iz jedne oblasti u drugu!“

Pesnik se nije dao uplašiti, nego baš suprotno, sav se ozario zbog debate, odgovorio mi je, ja opet njemu, počeli smo da se svađamo dok se pesnik nije ponovo vratio na početak razgovora i povikao: – Umetnost ipak mora da ima neki svoj smisao! Svoj cilj!

– Verovatno – rekoh.

– Pa onda kakav? Izjasnite se!

Slegnuo sam ramenima.

– Vi dakle pišete, a nemate pojma zbog čega? – napao me je pesnik: – Pa to ipak nije moguće! Onda biste bili običan prevarant. Svakako ste nešto želeli da kažete kada ste pisali tu sonatu! Želeli ste da njome ljudima saopštite nekakvu istinu!

Nasuo sam sebi još jednu čašicu i progutao gutljaj.

– Ili vam nije bilo stalo ni do kakve istine?

– Hteo sam da saopštim istinu; svakako nisam nameravao da lažem – odgovorio sam mu.

– Ali kakvu istinu? Šta ste hteli da kažete? Ja kad nešto pišem, to je onda zbog toga jer želim da ljude uverim u konkretnu istinu!

– Šta mislite pod rečju istina?

– Istinu! – povikao je pesnik.

– Aha, mislim da vas razumem – rekao sam mu: – Istina je za vas neka određena misao u koju ste a priori uvereni i koju želite da obnarodujete. Dovoljno je da se ona samo transkribuje notama ili rečima. Samo što onda vi niste više pesnik, već sveštenik.

ؘ– Sveštenik? – protestvovao je pesnik.

– Ili učitelj – rekao sam mu.

– Mislim da umetnik nikako ne bi trebalo da se stidi kada bi ga ljudi smatrali za svog učitelja – oglasila se sada Kamila svojim mudrim glasom, behu to njene prve reči tokom naše debate. – Moj otac je slučajno bio učitelj. Uvek sam mu zavidela koliko su ga njegovi učenici voleli, i kako su mu se dugi niz godina obraćali za savet. Znate, možda nas vi i ne razumete baš dobro. Ali, kada biste svaki dan išli po odeljenju kao mi i videli sve one nesretnike, ne bi vam bilo glupo to što Robert kaže da bi umetnost trebalo da deli zdravlje.

Pogodilo me je to što je Kamila istupila protiv mene, pa sam na njene reči odreagovao preosetljivo: – Što da teoretišemo. Čuli ste moju sonatu. Kako vam se čini? Da li je zdrava ili bolesna?

– Reći ću vam šta o tome mislim – odgovorila je Kamila, i ja sam sklopio oči da ne vidim to mirno, tužno lice koje me je svaki dan tri meseca verno pratilo. Govorila je polako i ozbiljno: – Mnogo volim muziku. Moj otac je kod kuće imao harmonijum, i kada bi seo da svira, za mene je to bio praznik. Verujem muzici. Često razmišljam o tome da bi kod nas ona trebalo da postane sastavni deo terapije. Kolege za to svakako nemaju sluha, jer ne shvataju koliki uticaj muzika ima na psihičko stanje čoveka. Znate, ja bih htela da pacijentima u određeni deo dana priređujem koncerte sa gramofonskih ploča koje bi lokalni razglas prenosio direktno u sobe. Uverena sam da muzika uzdiže, da leči, da pospešuje snagu. Puštala bih im Baha, Mocarta, Smetanu, Dvoržaka… Ali vašu muziku ne bih mogla da im pustim.

– Znači ta sonata vam se nije dopala? – upitao sam tiho.

– Zašto ste je napisali? Šta ste njome hteli da kažete? Koga ste njome hteli da obradujete? – Pitala je Kamila čije su reči zvučale kao smrtna presuda. – Nemojte se ljutiti što sam iskrena – rekla je odmah potom pošto je videla da ćutim.

Ništa nisam rekao i dolio sam još jednu čašicu šljivovice. U glavi i srcu mi je bila praznina. Ovaj gutljaj me je malo razdrmao, a onda je nastala tišina dok pesnik nije veselo rekao:

– Tako smo vas pokopali, a sad ću ja vama dati priliku da vi mene pokopate. Pa kad smo se već sastali, barem da se što bolje upoznamo. Sada pišem ciklus stihova, biće to dvanaest pesama i više ih nikada neću pisati, jer želim da u tim pesmama bude sve. Da se posle njih više ništa ne može reći.

– Mislite da se nešto takvo može napisati? – pitao sam i mehanički sipao novu čašicu.

– Može – rekao je pesnik i počeo da recituje.

Bio sam spreman da ga ne slušam. Iako je njegov govor bio naivan, u njemu se osećao elan i zanos svojstven dobu koje je, nažalost, već deset godina iza mene. Naivnost talentu ne smeta i ja sam se njegovog talenta u tom momentu pribojavao, bojao sam se da ću biti pobeđen i posramljen, da će mi jedan od onih momčića za koje sam nekad navijao zbog njihove neuzdržanosti i smelosti, sada prirediti gorku nadmoć svoje mladosti, ne samo u ljubavi, već i u umetnosti.

Međutim, već nakon prvih stihova sam izoštrio sluh jer sam neosporno prepoznao da je poezija koju slušam odviše mizerna. Prva pesma je bila o plesaču koji partnerku podiže „kao čašu vina“, a završavala se uveravanjem da je život divan. Druga je postepeno nabrajala mnogo sjajnih i veličanstvenih predmet, da bi se završila poentom da „ja najviše volim proste bele rade“. Treća je bila o uzaludnosti donžuanstva i o tome kako je pesnik u jednoj ženi pronašao sve: avanturu i mir. Jednostavno rečeno, najbanalnije moralističko stihoklepanije.

– Za sada imam samo ove – rekao je pesnik. – Kako vam se čine?

Nasuo sam novu čašu i zamislio se. Onda sam mu odgovorio: – Ali one vaše pesme koje ste objavili u almanahu, i koje su se recitovale na Filozofskom fakultetu, zvučale su sasvim drugačije.

– Stvarno? – upitao je pesnik zadovoljno.

– Svako od nas je nekada napravio neku grešku – nasmejala se snishodljivo mlada gospođa.

– Dečje bolesti – dodao je pesnik.

– Onda niste tako razmišljali kao sada.

Pesnik je oklevao. – Valjda nisam. Valjda sam onda sve samo naslućivao.

– Stvarno ste to naslućivali? – pitao sam nepoverljivo. – Ali šta je prouzrokovalo takvu promenu? – pitao sam dalje. – Između božje zadnjice, o kojoj ste onda pisali, i vaše sadašnje poezije – savršeno higijenske, ipak postoji nekakva granica. Ne prelaz, već provalija! Kažite, šta je prouzrokovalo takvu promenu!

Pesnik se malo snebivao, a onda je tajanstvenim osmehom pogledao svoju gospođu: – Je lʼ smem da kažem?

Kamila je čedno slegla ramenima.

– Mi to pišemo zajedno – rekao je pesnik.

Nisam mogao da shvatim: – Zajedno?

– Pa da! Zajedno! – Onda je počeo da priča s takvom ozbiljnošću da me je žacnuo: „Kada se dvoje ljudi voli – a Kamila i ja se volimo – onda sve rade zajedno: ne sme postojati ništa u čemu bi jedno od njih učestvovalo samo. Oni obrazuju, ne dva, već jedan život! Čujte, obrazuju! Ljubav je stvaranje! Mi želimo da proživimo život kao pesmu. A ti stihovi, morali bi biti samo cveće koje će izrasti iz našeg života.

– Znači, mislili ste samo slikovito kako pišete zajedno!

– Ma ne! Uopšte ne u prenesenom značenju, već doslovno! Na primer, ona pesma o ljubavi, o uzaludnom donžuanstvu, to je bila Kamilina ideja, ja sam to samo zapisao; i ona metafora o igračici što je kao čaša vina, to je Kamilina metafora; i ona o beloj radi, to je Kamila smislila, ona kaže da je bela rada najlepši cvet jer je najjednostavniji.

Oblio me je talas nežnosti i mira, bio sam pomalo pripit i odjednom sam osetio ljubav prema oba supružnika, prema ovim lošim pesnicima i savršenim ljubavnicima. Nasuo sam nam čašice, nutkao sam ih da piju, smejao se i nazdravljao im.

– Moja sestrice! Najbolja među sestricama! – progovorio sam svečano. – Naše srodstvo bilo je upredeno iz opsene, ali ja proglašavam da mi nisi ništa manje sestra nego što si bila. To slatko i nesretno predivo opsene, naime, tako verno pripada ljudskom životu, da nemamo pravo da ga ne priznamo. Najbolja među sestricama – podigao sam čašu uvis – volim te neprestano!

Iako me nisu razumeli, oboje supružnika se osmehivalo, opraštajući mi ovakvu prisnost. A ja sam bio nezaustavljiv: – Ti buditeljice muzike! Ti uspavanko pesnika! Ti krotiteljko boema! Ti varljiva melanholijo! Ti luda misionarko! Ti savršeni proroče!

Još dugo smo se radovali brbljajući i nadgovarajući se.

Kada sam polazio, pesnik mi je dao belu ružu i rekao da je ovo veče koje smo zajedno proveli, sama poezija.

Milan Kundera