Pesma strpljenja
Na divan tren pomislih da ćeš poludeti
i okončati groznicu uma,
ali u ruci ti Hristov trn,
pa se nasmejah i pritisnuh topao novčić
na zrele ti grudi:
i tada se jasno setih tvojih ludih pisama
i kako si mi isplela inicijale u grlo.
Moji me prijatelji upozoriše
da si pročitala stari skelet okeana,
kažu da ušivaš vodene zvuke
u druga usta, u druge spomenike.
„Ne putuj bez srebrnog metka,“ opominju me.
„Drži kolac u džepu.“
I nasmeših se tom pogrešnom tumačenju
tvojih sumanutih pisama
i mog ukrašenog grla.
Ah, njemu ću reći da te pažljivo voli,
da te poštuje školjkama i šarenim bocama,
da ti lice od peska zaštiti,
a vremenom sprženu bubu od tvoje ljudske ruke sačuva,
da te nauči novim pričama o munjama,
i da te ponekad pusti da po obali trčiš bosa.
I kad se igla beskrvno nasmeši u njegovom obrazu,
videće koliko je lepo
kada te voli ludakinja.
Ne radujem se vremenu
kada će okean otkriti i zarđati tvoje lice
kao što je to uradio svim svetskim svetionicima
koji su svoje zlato i kamen izložili vodenom pokolju,
jer tada će i tvoja pisma rđati s okeanskom logikom
a moji nokti neće biti dovoljni
da mi poderu šavove na grlu.
Leonard Koen
Prevela sa engleskog Milena Borić
