Piše: Žan Lakrijer
Putevi gnoze
Protiv koga voditi bitku i na koga jurišati kad nepravda ispunjava vazduh u našim plućima, prostor naših misli i mrtvilo zvezda?
Sioran, Kratak pregled raspadanja
SVETSKE LUTALICE
Vreme provode ne radeći ništa i spavajući.
Timotej, O mesalijanima
Počev od IV veka, istorija gnoze menja mesto, prirodu i smisao. Ne ispisuje se više u gradovima, nego, kao na početku, po drumovima Istoka. Napuštajući Egipat, da se raširi u Mesopotamiji, Jermeniji, Kapadokiji, Grčkoj, Bugarskoj i, kasnije, Bosni, gnoza zaogrće forme umnogome različite od onih po kojima su je dotad znali. Kao da su, u nekoj vrsti cikličnog povratka svojim izvornim težnjama, gnostici bežali iz gradova, da nastave svoja lutanja drumovima, ravnicama, planinama. Jer, sa nekoliko retkih izuzetaka, odsad ćemo tu sretati nove gnostičke zajednice. Zajednice koje načinom života, principima, tehnikama askeze ili raspusništva, čuvaju svoju autonomiju, svoju neobičnost, i koje će, svojim nastranostima ili nepokoravanjem, opet navući na sebe prokletstva i izopštenja od strane hrišćana. Taj nastavak početnog lutanja, to potucanje bez kraja i konca, to odbacivanje gradova i svakog stalnoga staništa, podudara se, uostalom, s jednom značajnom činjenicom: sama doktrina gubi koherentnost ili, bar, sistematski karakter, mitologija bledi, pa i sami gnostički spisi postaju sve ređi.
Ipak, tih je grupa bilo mnogo, i to aktivnih, i želeo bih da se zadržim na jednoj od njih, jednoj od najspektakularnijih, kojoj je ime bilo sekta mesalijana.
Njihovo pravo ime – pod tim podrazumevam ono kojim su sami sebe zvali – bilo je euhiti, to jest molitvari (mesalijani je sirijski prevod ovog poslednjeg termina). Njihova verovanja oživljavaju temeljne gnostičke teme – u pogledu sveta tmine i višeg sveta svetlosti – ali su bili okrenuti u jednom prilično osobenom smeru, pošto su se više pozivali na mističke izlive nego na zahteve razuma.
Za euhite, ovaj svet je delo Đavola, i sve je – materija, plot, ljudska duša – prožeto đavoljom supstancom. Dotle da je Đavo fizički i psihički prisutan u svakom čoveku, konsupstancijalno vezan za njegovu dušu. I istorija sveta – ta večna borba između svetlosti i tame – nalazi se u istoriji svakoga čoveka. Svakom ljudskom biću je zadatak da istera iz sebe demona koji u njemu parazitira, i to pomoću dosta neobičnih „šok” tehnika. Svaki čovek, pošto je od samog rođenja bačen u srce sveta podvrgnutog nasilju Đavola, da bi se izbavio, mora da mu suprotstavi istu takvu silu, da protiv Đavola vodi bespoštednu borbu. Samo se po sebi razume da, u takvoj perspektivi, ni askeza ni raspusnost ne mogu da budu dovoljni da se izvojuje pobeda protiv takvog neprijatelja, u isti mah moćnog i lukavog. Zato se one tehnike, ona oružja sa dve oštrice koja, među ostalima, imaju i tu nepogodnost da su spora i nesigurna: ono iscrpljivanje, ono svakodnevno grickanje zla i greha koje su propovedali egipatski gnostici – a koje je od fibionita iziskivalo bar trista šezdeset pet uzastopnih sjedinjenja – euhitima čine zastarelim, nedelotvomim sredstvima. Za njih, jedino sigurno oružje, i to trenutnog dejstva, jeste molitva. Ali, ne tradicionalna hrišćanska molitva. Euhiti su praktikovali neprekidnu molitvu, stalno izgovaranu, koja ih je bacala u neko posebno stanje, otvarala im dušu za ulazak Duha Svetoga i zauvek ih oslobađala demona. U pitanju je, dakle, posredstvom zazovne molitve, fizička i duhovna borba protiv uticaja demona koji se isteruje istinskim egzorcizmom. Euhiti su, u tu svrhu, izabrali očenaš, koji su izgovarali bez prestanka, dok im se ne zavrti u glavi, dok ne izgube svest, pomažući se plesom i svakojakim napicima. Tako su dolazili u stanje ekstaze i, može biti, grča, tokom koga se vršila „ablacija” demona. Zato su ih zvali i entuzijasti (termin za koji se zna da mu je etimološko značenje: posednuti Bogom) ili plesači.
Tome se, što je prvenstvena odlika euhita, dodaju i drugi zanimljivi aspekti. Opsednuti jedino time da sa demonom vode bespoštednu borbu, euhiti jedva da su brinuli o običnim stvarima. Odbijali su svaku vrstu rada – fizičkog ili intelektualnog – (zbog čega su ih ponekad zvali i lenjivcima) i preživljavali su isključivo od prosjačenja. Muškarci i žene živeli su zajedno, nasumce tumarajući drumovima (naročito u pokrajini Osroen, blizu Edese) kao skitnice, spavali pod otvorenim nebom i praktikovali slobodnu zajednicu žena i dobara. Odbacivali su svaku pokornost i svako potčinjavanje vlastima, kakve god bile – crkvene ili laičke – zbog čega su ih gledali ne samo kao skitnice i prosjake, nego isto tako, i naročito, kao nepokorne. Teško ih je bilo utoriti i preobratiti, ili bar neutralisati, zato što su, kad jednom isteraju demona, smatrali sebe Pneumaticima, nedostupnim bilo kakvoj prljavštini i bilo kakvim nagodbama sa satanskim svetom. Sve im je postajalo svejedno, a u svedočenjima hrišćanskih autora oseća se izvesna zbunjenost i ništa manje izvesna razdražljivost pred tim anarhistima gnoze koji prihvataju i čine koješta, priznajući sve što se od njih traži da priznaju. Hrišćanski biskup Timotej, koji je u VII veku napisao jedan rad o jeresima svoga vremena, beleži tako povodom euhita: ,,U leto, kad padne noć, spavaju pod vedrim nebom, muškarci i žene, u potpunom promiskuitetu, što, po njima, nema nikakvog značaja. Mogu da kušaju i najukusnija jela i da vode najraskošniji ili najrazvratniji život, jer sve to za njih nema nikakve važnosti.”
Ali, čestitog biskupa ponajviše šokira namemo nepokoran stav tih skitnica, njihovo drsko odbijanje da rade i njihova očigledna sklonost lenčarenju: „Oni podrazumevaju da jedu a da za to nikad ništa ne urade. Jedu, dakle, kad ogladne i piju kad ožedne, u bilo koje doba dana, ne hajući o propisanim postovima, a vreme provode ne radeći ništa i spavajući.”
Postojanje i ponašanje tih sekti, kojih je brojem bilo mnogo u nekim oblastima Orijenta, počev od V veka: recimo, nekoliko desetina hiljada vemika nisu pred svetovne vlasti postavljale samo problem održanja reda. Mnogo su puta crkvene vlasti pokušavale da ih raseju ili da ih prisile da se vrate u okrilje Crkve. Ali, euhiti su, da izigraju sve te pokušaje, bili razvili posebne tehnike koje bi potpuno smele hrišćanske islednike. Naime, nisu oklevali – onako kako je, mnogo ranije, Vasilid savetovao aleksandrijske gnostike – da se poslušno odreknu svega čega im je traženo da se odreknu, da prime krštenje, da se pričeste, pokaju, i čim ih posle pružanja takvih dokaza pokornosti ponovo puste na slobodu, odmah nastave sa skitničkim životom i sa svojim navikama. Timotej ne prestaje da se jada na takav stav, kome ne shvata prave motive i u kome vidi najveće od sveg licemerja, što opet objašnjava to da su euhite zvali i lažljivcima. Sveti Epifanije, koji im posvećuje nekoliko redaka – ali, koji priznaje da je unapred pobeđen njihovim čudnim držanjem – izjavljuje kako su imali običaj da sistematski odgovaraju da na sva pitanja koja im se postavljaju.
I navodi jedan rečit primer mesalijanskog odgovora:
„Jeste li vi patrijarsi? – Da.
Jeste li proroci? – Da.
Jeste li anđeli? – Da.
Jeste li vi Isus Hrist? – Da.”
U takvim uslovima, nikakva istraga ni izopštenje nisu imali smisla. Šta god činili, izopštili ih, primorali ih da se pričeste, ishod je bio isti. Ali kako su, obuzeti nekakvom perverznom tvrdoglavošću, biskupi pošto-poto hteli da ih optužuju i osuđuju uz precizno i motivisano obrazloženje, da bi postigli cilj morali su i sami da pribegavaju licemerju i lažima. Timotej navodi, primera radi, da se biskup Edese, jednoga dana, kad su pred njega doveli trojicu tih čudaka, pretvarao da hoće da pređe u njihovu veru. Trojica euhita (definitivno ne onako prepredeni kako ih prikazuju hrišćani) upadnu u zamku i izlože svoja uverenja: čovek je posednut Đavolom i ništa, ni krštenje, ni pričešće, ni sakrament, ni crkva, ne mogu da ga izbave. Jedino neprestana molitva može da učini da u čoveka uđe Sveti Duh i da ga oslobodi njegovog demona. Ovaj put, Crkva je držala u ruci čvrste iskaze koje je požurila da osudi. Trojica čudaka behu izopšteni i vratiše se drumovima.
U ovoj priči ostaje jedna nedovoljno definisana tačka koja mi se čini zanimljiva: u čemu su se, zapravo, sastojale te molitve, ti egzorcistički plesovi koji su euhita oslobađali njegovog demona? Ti plesovi su se, očigledno, morali temeljiti na muzici. Napomenimo, tim povodom, da se jedna druga, starija jeres, montanizam, bila raširila u susednim oblastima, dva veka ranije. Bila je to mešavina mesijanstva, propovedi o približavanju kraja sveta i praksi ekstatičkog karaktera, sa ciljem da učeniku omoguće trenutno viđenje Parakleta. Dakle, ta se jeres razvila u Frigiji, oblasti od antičkih vremena poznatoj po svojoj pomamnoj muzici punoj emocija. Frigijska muzika – svirana duvačkim instrumentima – korišćena je za orgijske plesove, dionizijske kultove i Kibeline misterije. Euhiti su, možda, koristili slične instrumente i muziku koji su, u sadejstvu s napicima uzimanim pre molitve, izazivali pojavu transa i kolektivne posednutosti.
Što se prirode njihovog plesa tiče, Teodorit Kirski ga uzgred pominje i kaže „da su plesali smešne plesove koji su se sastojali od skokova, a da su se kao dečurlija hvalisali da preskaču demone” . Sve se završavalo „gnusnim bahanalijama u kojima su se mešali muškarci i žene” .
Nešto drugo, na šta ukazuju optužnice koje su – s velikom mukom – podizane protiv njih, čini mi se još značajnije. Isterivanje demona i prisustvo Duha Svetoga omogućavalo je euhitima da odmah stupe u svet svetlosti. Otvaralo im se veličanstvo Plirome, a „tvrdili su” , veli optužnica, „da vide Boga očima tela” . To je bila strašna izjava koja će, kasnije, terati vidioca pravo na lomaču. Jer, stanje ekstaze, bestrašća, apatheia, da upotrebimo taj posvećeni termin, to jest neosetljivost spram svih uticaja ovoga sveta i pristup višoj svesti, euhitima je trebala da prekorače, ili pokušaju da prekorače zabranjenu granicu koju su sve teologije postavile između nevidivog (ili božanskog) i vidivog (ili ljudskog).
„Ne poželi da vidiš očima tela” , veli Evagrije Pontski, otšelnik u pustinje egipatske, „ni Anđele, ni Moći, ni Hrista, da ne pomračiš umom.” Euhiti su se, izgleda, na to odvažili. Ni neurednost njihovog skitničkog života, ni njihova nepokornost bilo kakvim društvenim stegama, ni njihovi plesovi u transu nisu dostigli bezbožničku snagu te proste rečenice. Više od svega ostalog, ona ih je izbacila iz hrišćanskog sveta, pa i iz sveta čoveka.
