U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali jugoslovenski avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisalo i o najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi mogao barem poljuljati blesavu opoziciju pisac – kritičar, po kojoj je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja a kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritik, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih opažanja o djelima, čiju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedrama koji već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih, a onaj koji bi bacao pred njih neka od ovih sugestivnih primječanija jednak je onome koji je onomad prosipao biserje pred svinje
Piše: Stanislav Vinaver
Crnjanski svakako spada među najdarovitije naše mlade književnike. On ima zamisao, ima svoj način izlaganja, ima svoje shvatanje, ima nerava, temperamenta i fantazije. Od naših starijih pripovedača, koji bi se po kulturnosti mogli uporediti s njim, samo je Isidora Sekulić, no njoj nedostaje temperamenat i mašta, te su njene stvari stilski savršene, ali se iščitaju sa najvećom ravnodušnošću, kao školski zadaci, čija je sva zanimljivost u slučajnostima stila.
Crnjanski nasleđuje Boru Stankovića, najizrazitijega predstavnika svoje vrste po čulnosti, po osećanju za detalje života, po nečem mučnom, tegobnom i rasplinutom.
I ovaj kulturni, daroviti pisac, koji je dao nekoliko izrazitih pesama, jedan interesantan roman, veći broj prikaza, originalnih i jakih, — u našoj štampi i u našim časopisima doživeo je najoštrije napade, najneopravdanija sumnjičenja, najuobraženije zamerke.
Pre svega, kod nas postoji običaj koga se predržavaju svi pigmeji koji rade po suterenima literature — da se mrzi, strasno mrzi svaki onaj koji piše sa talentom. Pigmeji su to dobili od onih mandarina i mumijea »na vrhovima« koji mrze, ne samo sve talentovane književnike, no i književnost uopšte, ali to ne smeju da priznaju javno. Tako se, kod raznih poluknjiževnih kepeca, u kritikama po novinama, spaja želja za imitovanjem »-onih viših«, sa mržnjom na literaturu i umetnost.
Zbilja napadati i to bez plemenitoga gnjeva, koji izvinjuje, svakoga, ko iole ima talenta u književnosti, znači, možda nesvesno, mrziti samu književnost. Ni za trenutak ne treba sumnjati da razni r.p.n. i ostali »illustres inconnus« u svojoj želji da napadaju, stvarno su vođeni mržnjom na književnost, što se kod nas manifestuje u tom obliku.
Zatim dolazi nesposobnost. Ljudi zatvoreni za estetiku sa osam brava i s devetom dubrovačkom, smatraju da i oni treba da kažu koju reč; to su jadni ljudi, više za žaljenje — i mi bismo prolivali suze saučešća nad njihovom ograničenošću, da oni ne pričinjavaju tako veliku štetu delu umetničkog obrazovanja nacije. Ti zaostali i zabravljeni dućančići sa starim gvožđem, otvaraju se i imaju da snabdu našu omladinu novim idejama, mesto kojih im daju po koji prelomljen zavrtanj i kakvu zarđalu starudiju.
Najzad, dolazi i organsko nerazumevanje — kod ljudi, koji su toliko izrađeni u jednom pravcu, da im svaki drugi pravac izgleda lažan. U ovu grupu spada naš dragi i nama svima bliski — pa ipak daleki — Sima Pandurović. Blizak nam je, jer smo mi počeli onde, gde je on zastao, blizak nam je, jer se često srećemo na istim stazama i danas. A dalek nam je, jer je on pronašao svoju formulu, i kao alhemičar, on se stalno stara da iz nje izvuče sve nedogledne njene pesničke posledice, u srednjevekovnoj veri, da je kamen poezije samo u njoj.
Sima Pandurović, jedan od poslednjih umetnika našega vremena, koji veruje u Apsolutno došao je do zaključka, da samo »ravnoteža« može biti predmet pesničke obrade. Kod njega je to jedna bolna ravnoteža: ne samo misli i osećanja, i sama se slova bune protivu nje — pa ipak on ih nagoni u okvir jednoga sistema, To je možda i jedan metafizički razlog »pesimizma« Pandurovićevog. Pesimizam Pandurovića jeste poraz haosa, kome su navukli luđačku košulju reda i harmonije. Sve sirovo, sve kontradiktorno, sve nelogično, — odbacuje se — a sva ja draž mnogih osećanja našega vremena u iracionalnom, u nelogičnom i u nesvodljivom. Sima Pandurović sve svodi na mogućnost jedne zajedničke mere — i pošto je ona nasilje — dolazi do očajnoga pesimizma, do pesimizma najstrašnijeg, pesimizma algebarskoga. On više veruje redu, koji je okvir stvarnosti, no samoj stvarnosti, koju on ne ume ni zamisliti bez okvira. Zato Sima Pandurović oštro ocenjuje Crnjanskoga, pesnika haosa i materije, koja je svugde razlivena, i koja sva oseća ili sva ne oseća — a ne samo neki viši centri, poredani u nekim duhovitim organskim uzorima.
Sima Pandurović poziva Crnjanskog da svoje stihove: »oplevi od korova futurističke retorike«, kao i da postigne »visoku ravnotežu duha«. Mi priznajemo »visoku ravnotežu duha«, kao jedan veliki problem nekih individualnosti, ali ne kao opšti problem svake jedinke. Tu je osnovni nesporazum. Za prirodu, kao Geteove, sve su velike i značajne borbe baš na tom polju, i u toj oblasti — ali je to problem Geteove prirode ili Geteovskih priroda, — a vaseljena sadrži još toliko problema i oblici se bore ne samo i ne uvek za svoj dinamički smisao. Priroda kao Geteova, iznalaženjem jednoga stalnoga svoga centra, postigne rešenje svih svojih zagonetnosti — no ima priroda sa mnogo centara, ili sa iluzijom centra, ili sa zagonetnošću nečega sporednoga u sebi. Jer nije zagonetno uvek samo ono osnovno. Ono je često aksioma, postulat, a često nešto nerealno, daleko od dodira svake stvarnosti.
Sima Pandurović shvatio je evoluciju duha, kao proces traženja i nalaženja jedne ideje vodilje, jednoga određenoga zakona, jedne određene težnje, kao traženje i nalaženje smisla celine — kao da svaka celina mora imati svoj osobeni i jedinstveni smisao, nešto kao simbolički brojevi kod Pitagore: kao da je svako biće predstavljeno brojem koji je njegova poslednja, najskrivenija tajna …
Zato Sima Pandurović osuđuje Crnjanskoga, na nova lutanja »plevenja« — zato, u nadi da će Crnjanski naći sam sebe. Sima Pandurović još uvek misli da je glavno naći samoga sebe, i da se to, nekim intelektualnim naporom, može izvesti. Pandurović veruje, gotovo kao Aristotel, da je sva mnogoobraznost našeg unutarnjeg života ipak razvijanje mogućnosti jedne jedine entelehije. Pandurović traži entelehiju i goni i sve nas, da razmršavanjem svega složenoga u nama, dođemo do toga osnovnoga . . .
Dok Pandurović, samim tim što je takav, traži od Crnjanskog, da ne bude Crnjanski već Crnjanski-Pandurović, dotle bledi kritičari, čije je ime legion traže od Crnjanskog da ne bude ono što je, već da bude — ne znaju reći šta.
Glavno je, da oni ne žele da Crnjanski bude Crnjanski, jer to znači biti nešto a oni nisu kadri da shvate — nešto! I oni se bune protivu toga da sme biti nešto, oni se bune protivu egzistencije, kao takve, oni, kao neke ličnosti iz Gogolja: ličnosti stvarne i opet nepostojeće. Jedan od tih nepoznatih pisaca, g. I. Dimitrijević (u »Misli«) traži:
1) da Crnjanski bude »iznad svoga predmeta« (zašto ne ispod?)
2) da Crnjanski bude »samo hroničar« (zašto ne »samo subjektivan?«)
3) da »oblagorodi svoj izraz« (kao da svi moraju biti blagorodni«, — šta je uostalom »blagorodnost« uzvikuje Smerdjakov.)
4) da »Mutni Simvoli« ne budu isuviše mutni (onda bi bili prozračni.)
5) da nam Crnjanski da slike ne preterane, već takve u koje bi on, g. Dimitrijević mogao verovati (kao da se u sliku mora verovati, i kao da je slikarstvo — teologija.)
6) da piše »hladnokrvno« (onda su vrhunac umetnosti — ribe)
7) da Crnjanski treba da »glača« svoj talenat, da bi dobio »prirodan sjaj« (zašto svaki kamen mora sijati, i još prirodno — kao da je briljantnost i uglađenost osnovni zahtev literature);
Jednom reči traži od Crnjanskog da ne bude Crnjanski.
I tako kritičari redom.
U »Jugoslovenskoj Njivi-« g. Tomislav Prpić žali se:
1) Da etički razvijenog muškarca knjige g. Crnjanskog neće »razdražiti« (g. Prpić uopšte voli ovako otmene izraze);
2) Da Crnjanski nije dovoljno pobožan, kad to postigne, stvoriće »delo«;
3) Da u knjizi nema kontinuiteta, ali zato ima diskonti-nuiteta)
4) Da su »mutni simvoli i samome autoru mutni« (da su autoru jasni, on bi ih predstavio jasnima)
5) Da knjiga g. Crnjanskoga »nije nimalo jasna« (pa šta? uostalom ni to nije tačno).
Ovako bi se moglo još gomilati.
1) U knjizi g. Crnjanskog nema — astronomije:
2) Knjiga g. Crnjanskog ne iznosi nam zašto je Buda otišao u pustinju;
3) G. Crnjanski nigde ne spominje Šekspirovog Otela;
4) G. Crnjanski, kad piše u prozi ne piše stihom, i
obratno;
5, 6, 7, 8 . . . 100) G. Crnjanski nema onoga, čega
nema .. .
Gospoda kritičari nikako da vide šta Crnjanski ima, kako ga ima, kakav je, šta predstavlja, hoće li štogod, kako vidi svet, kako shvata događaje, kako oseća život? Gospoda kritičari, izgleda, prepričavaju sami sebe. No kad to čini Sima Pandurović, on ima šta i da prepriča.
A kad to čine naši člankopisci, jedino je što su sposobni reći: pisac nema to, nema to i nema to …
Međutim i tu je čak, vrlo opasno verovati im na golu reč.
Stanislav Vinaver
(Tekst prvobitno objavljen u časopisu Progres, 31. 8. 1920. godine; izvor: E-novine)
