Van Gogovo pismo bratu Teu
Hag, 7. januar 1881.
Evo ponovo sam u periodu borbe i obeshrabrenja, strpljenja i nestrpljenja, nade i očajanja. Ali potrebno je da ga junački prebrodim i uskoro ću imati bolju koncepciju akvarela.
Više volim da šest meseci ne ručam i tako uštedim, nego da povremeno dobijem od Tersteha deset guldena uz njegove zamerke.
Baš bih voleo da znam šta bi slikari rekli za njegov argument da “treba raditi manje po modelu, jer je jeftinije”, s obzirom da se, nakon dugog traganja, mogu naći i modeli koji nisu mnogos skupi.
Raditi bez modela je pravo mučenje za slikara likova, naročito u početku.
P.S. Teo, ovo je gotovo čudesno!”
Prvo me obaveštavaju da treba da odem po tvoje pismo. Nakon toga K.M. naručuje od mene dvanaest malih crteža perom, vedute Haga, od kojih su neki već nacrtani (Pademus – Gest – Vlersteg su bili gotovi) za 2,50 guldena po komadu, što je cena koju sam ja odredio, uz obećanje da će, ako mu se ovi crteži dopadnu, naručiti još dvanaest, ali da će on odrediti cenu, veću od moje. Treće, evo gde srećem Mova koji se srećno oslobodio svoje velike slike i obećava mi da će me posetiti. Dakle; “krenulo je, ide, biće još bolje!”
I još jedna stvar koja me je pogodila i to duboko pogodila : rekao sam modelu da ne treba danas da dođe – nisam rekao zašto – ali sirota žena je ipak došla i ja sam se pobunio. “Da, ali ja nisam došla da poziram, došla sam da vidim da li imate šta da jedete”, a donela mi je porciju boranije i krompira. Ipak postoje stvari zbog kojih vredi živeti.
Evo nekoliko reči koje su me jako pogodile i dirnule kod Sansjeovog Milea, to su Mileove reči:
“Umetnost je borba – u umetnost treba uložiti sebe u potpunosti”.
Treba raditi i više nego naporno: više bih voleo da ništa ne kažem, nego da se slabo izrazim.”
Tek sam juče pročitao ove poslednje Mileove reči, ali sam ranije osećao to isto i zbog toga imam nekad potrebu da se izražavam grubom stolarskom olovkom i perom radije nego tankom četkicom.
“Čuvaj se, Tersteh! Čuvaj se! Grdno grešiš!”
