Jedan od mnogih datuma,
koji mi više ništa ne govore.
Dokle sam tog dana išla,
šta sam radila – ne znam.
Da je u blizini izvršen zločin
– ne bih imala alibi.
Sunce je sijalo i zašlo
za mene neopaženo.
zemlja se okrenula
bez opaske u notesu.
Lakše bi mi bilo da mislim,
da sam na kratko umrla,
nego da ništa ne pamtim,
iako sam neprekidno živela.
Uostalom nisam bila duh,
disala sam, jela,
pravila korake,
koji su se čuli,
tragovi mojih prstiju
morali su ostati na kvakama.
Odražavala sam se u ogledalu.
Nosila sam nešto u nekoj boji.
Sigurno me nekoliko ljudi videlo.
Možda sam tog dana
našla ranije izgubljenu stvar.
Možda sam izgubila kasnije nađenu.
Ispunjavali me osećaji i utisci.
danas sve to
kao tačkice u zagradi.
Gde sam se zavukla,
gde sklonila-
čak nije rđav štos
samoj sebi skloniti se sa očiju.
Pretresam pamćenje-
možda će se nešto u njegovom granju
pre više godina uspavano
s bukom podići.
Neće.
Sigurno je da previše zahtevam,
makar jedan jedini sekund.
Vislava Šimborska
