Proleće (2)
V
Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.
VI
Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.
Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?
Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji… Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!
VII
Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.
Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.
Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja.
Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija… Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak!
Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!
VIII
Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.
IX
Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.
X
Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa.
Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega: Bog je neizbrojiv…
XI
Tu je mesto za izlaganje kratke paralele između Aleksandra Velikog i moje sobe. Aleksandar Veliki je bio osetljiv na mirise zemalja. Njegove nozdrve su predosećale nečuvene mogućnosti. On je bio jedan od onih, nad čijim je licem Bog prešao svojom rukom u snu, tako da znaju ono što ne znaju, postaju puni pretpostavki i podozrenja, a kroz spuštene kapke prolaze im refleksi dalekih svetova. Ipak božje aluzije je shvatio doslovno. Kao čovek od čina, što znači plitkog duha, protumačio je sebi svoju misiju kao poslaništvo osvajača sveta. Njegove grudi je ispunjavala ona ista nezasitost, kao i moje, ti isti uzdasi su ih nadimali ulazeći u njegovu dušu, horizont za horizontom, predeo za predelom. Nije imao nikoga ko bi ispravio njegove greške. Čak ni Aristotel ga nije razumeo. Tako je umro razočaran, iako je osvojio ceo svet, posumnjavši u Boga, koji se stalno sklanjao od njega, i njegova čuda. Njegov portret je krasio monete i marke svih zemalja. Za kaznu je postao Franc Jozef svoga vremena.
XII
Hteo bih da čitaocu dam bar približnu predstavu o tome, šta je tada bila ta knjiga, u čijim listovima su se preliminirale i uređivale poslednje stvari tog proleća. Neizrecivi, uznemirujući vetar je išao sjajnim špalirom tih maraka, iskićenom ulicom grbova i zastava, usrdno razvijajući grbove i ambleme, koji su se talasali u zadihanoj tišini, u senci oblaka koji su preteći izrasli na horizontu. Zatim su se iznenada javljali prvi heroldi na pustoj ulici, u svečanoj odeći, s crvenim trakama na ramenima, sjajni od znoja, bespomoćni, puni misije i zauzetosti. Ćutke su davali znakove, uzbuđeni do dna srca i puni svečane ozbiljnosti, i ulica je već počinjala tamneti od demonstracije što se približavala, u svim sporednim ulicama se smračivalo u topotu hiljada nogu koje su se približavale. Bila je to ogromna manifestacija država, univerzalni Prvi maj monstr-defile svetova. Svet je manifestovao hiljadama kao na zakletvu dignutih ruku zastava i barjaka, manifestovao je hiljadama glasova, da nije za Franca Jozefa I, nego za nekoga mnogo, mnogo većeg. Iznad sviju se talasala svetlo crvena boja, skoro ružičasta, neizreciva, oslobađajuća boja entuzijazma. Iz San Dominga, iz San Salvadora, iz Floride stizale su zadihane i vrele delegacije, cele u odelima malinove boje i pozdravljale polucilindrima trešnjeve boje, ispod kojih su izletali bučni čvorci, po dva, po tri. Sjajni vetar je izoštravao u srećnim preletima blesak truba, meko i nemoćno otresao ivice instrumenata, koji su na svim obalama ronili tihe metlice elektriciteta. I pored gužve, i pored defilea hiljada, sve je teklo u redu, ogromna revija se razvijala po planu i u tišini. Ima trenutaka kad zastave sa balkona koje se strasno i vredno talasaju, lepršajući u proređenom vazduhu u povraćanju amarantove boje, u strasnoj tihoj lupi, u uzaludnim poletima oduševljenja – staju nepokretno, kao u prozivku, i cela ulica postaje crvena, svela i puna neme uzbune, dok se u potamneloj daljini pažljivo odbrojavaju potmuli pozdravi kanonade, četrdeset i devet eksplozija, u sve tamnijem vazduhu.
Zatim se horizont naglo prevlači oblacima kao pred proleće u buru, samo svetlo blešte instrumenti orkestra i u tišini se čuje rika neba koje tamni, šum dalekih prostranstava, dok iz obližnjih vrtova dopire miris divlje trešnje u skoncentrisanim tovarima i rastovaruje se bespomoćno u neizrecivom rasprostiranju.
XIII
Jednoga dana pred kraj aprila bilo je sivo i toplo pre podne, ljudi su išli gledajući pred sebe u zemlju, uvek u onaj kvadratni metar vlažne zemlje pred sobom, i nisu osećali da sa strane prolaze pored drveća parka, crno razgranatog, koje je na raznim mestima pucalo u slatke, gnojne rane.
Upleteno u crnu granatu mrežu drveća sivo, zagušljivo nebo ležalo je ljudima na vratu – iskrivljeno podignuto, bezoblično teško i ogromno kao perina. Ljudi su bauljali ispod njega na rukama i nogama, kao gundelji u toploj vlazi njuškajući osetljivim rožićima slatku glinu. Svet je ležao gluv, razvijao se i rastao negde u visini, negde od pozadi i u dubini – slatko nemoćan – i tekao. Na trenutke je usporavao i podsećao na nešto maglovito, granao se drvećem, pokrivao očima guste, sjajne mreže ptičjeg cvrkutanja, nabačene na taj sivi dan, i išao u dubinu, u podzemno vijuganje korenja, u slepo pulsiranje crva i gusenica, u gluvu zamračenost crnice i gline.
A ispod te bezoblične ogromnosti čučali su ljudi zaglušeni i bez misli u glavi, čučali s glavama u rukama, visili pogrbljeni na klupama parkova, s komadom novina na kolenima, sa kojih je tekst otekao u veliku, sivu besmislenost dana, visili su nezgrapno još u jučerašnjoj pozi i nesvesno se slinili.
Možda su ih zaglušivale te guste čegrtaljke cvrkutanja, te neumorne čaure maka koje su prosipale sivo olovo, koga je bio prepun vazduh. Išli su sanjivo pod olovnim gradom i razgovarali znacima u tom obilnom pljusku ili rezignirano ćutali.
Ali kad se oko jedanaest sati pre podne negde na nekoj tački prostranstva kroz veliko naduveno telo oblaka prokljuvilo sunce bledom klicom – tada su naglo u granatim koševima drveća gusto zasvetleli svi pupoljci i sivi veo cvrkutanja se lagano odelio bledozlaćanom mrežom od lica dana, koji je otvorio oči. To je bilo proleće.
Tada je iznenada, u jednom trenutku, malo ranije pusta aleja parka bila zasejana ljudima koji su se žurili na razne strane, kao da je bila čvorno mesto svih gradskih ulica, i procvetala ženskim haljinama. Neke od tih brzih i skladnih devojaka žure na posao, u radnje i kancelarije, druge na sastanke, ali nekoliko trenutaka, za vreme kojih prolaze kroz azurni koš aleje koji diše vlagom cvećarnice i poprskan je ptičjom pesmom – pripadaju toj aleji i tom satu, – i ne znajući to – statistkinje su te scene u pozorištu proleća, kao da su se rodile na šetalištu zajedno sa tim finim senkama grančica i listića, koji su pred očima pupeli na tamnozlatnoj pozadini vlažnog šljunka, i pretrče nekoliko zlatnih, vrelih i skupocenih pulseva, a onda iznenada poblede i osenče se, upiju se u pesak, kao oni prozračni filigrani, kad sunce uđe u zamišljenost oblaka.
Ali za jedan trenutak su ispunile aleje svojom svežom žurbom i iz šuštanja njihova rublja izgleda kao da teče taj bezimeni miris aleja. Ah, te lepršave i od štirka sveže košuljice izvedene u šetnju pod prozračnom senkom prolećnog hodnika, košuljice s mokrim mrljama pod pazuhom, koji se suše u ljubičicinim ćuhovima daljine. Ah, te mlade, ritmičke noge, ugrejane kretanjem, u novim šuštavim svilenim čarapama ispod kojih se kriju crveni listovi i bubuljice – zdrave, prolećne ekceme vrele krvi. Ah, ceo taj park je bestidno bubuljičav i sve drveće se osipa pupoljcima bubuljica, koje se rasprskavaju cvrkutom.
Zatim aleja opet postaje pusta i po zasvođenom šetalištu tiho škripuću žičanim paocima dečja kolica na vitkim oprugama. U malom lakiranom čuniću, utonulo u gredicu visokih, uštirkanih svilenih pervaza spava kao u buketu cveća nešto još nežnije od njih. Devojka, koja je lagano gurala kolica, s vremena na vreme se naginje nad njih, podiže na zadnje točkove, cvileći osovinama obruča, tu ljuljuškavu korpicu, rascvetalu belom svežinom, i mazno razduvava taj buket tila sve do slatkog, uspavanog jezgra, kroz čiji san, kao bajka putuje ta reka oblaka i svetlosti, dok kolica prolaze trake senki.
Zatim u podne još uvek se prepliće taj vrt napupeo svetlom i senkama, a kroz fina okca te mreže bez kraja se prosipa cvrkut ptica – sa grane na grančicu, biserno se roni kroz žičani kavez dana, ali žene, prolazeći ivicom staze, već su umorne i imaju kosu raspuštenu od migrene i lica izmučena prolećem, a onda aleja sasvim pusti, a kroz tišinu popodneva lagano prolazi miris restorana iz parkovskog paviljona.
Bruno Šulc
Nastaviće se
Preveo: Stojan Subotin
