Iako je po našem mišljenju teško zamisliti bilo koju oblast nauke, pa i filozofije, ο umetnosti da ne govorimo, u kojima snažna ličnost stvaraoca, pronalazača ili tvorca nekog novog sistema nije ostavila u svome delu, pronalasku ili sistemu i sasvim lični pečat, neku vrstu manje ili više primetnog otiska svoje ličnosti, kada se raspravljaju otkrića i načini kako se do ovih došlo u oblasti psihijatrije i psihologije, čini nam se da je zaorana brazda ličnosti u delu značajnog čoveka ovde još dublja. U svakom slučaju ovo naše razmišljanje u priličnoj meri može biti primenjeno na ličnost i delo Sigmunda Frojda, Alfreda Adlera i Karl Gustava Junga. Mi možemo, doduše, na različite načine procenjivati vrednost, tačnost i trajnost otkrića u psihoanalizi, individualnoj psihologiji ili analitičkoj psihologiji, već prema našem stavu u odnosu na subjektvno i objektivno uopšte, zatim našem odnosu prema nauci i njenim metodološkim zahtevima i kriterijima egzaktnosti naučnog rada. Trebalo bi ipak skrenuti pažnju onima koji bi bili skloni da suviše strogo procenjuju objektivnu važnost i naučnu opravdanost otkrića upravo u psihološkim disciplinama da ne zaborave na predmet istraživanja psihologa i psihoanalitičara. U pitanju je čovek i to još njegov psihički život, a u tome životu prvenstveno njegov nesvesni deo za koga se sa mnogo prava danas smatra da zauzima prostranije mesto od svesnog dela u celini psihe.
Možda je učenje Karl Gustava Junga jedno od najsubjektivnijih učenja u dinamičkoj psihologiji našeg veka. Sledeći njegovu sopstvenu tipologiju ličnosti, možda bismo najpre mogli Junga da svrstamo u grupu iracionalnih tipova. Iracionalnog u Jungu ima, zaista, napretek i umnogome od našeg stava prema racionalnom i iracionalnom u nama samima zavisi kako ćemo se odnositi prema Jungu i njegovoj analitičkoj ili kompleksnoj psihologiji. Kada se bavimo Jungom, moramo biti naročito oprezni i budni. Može nam se desiti da poneti nekim njegovim intuitivnim pogotkom do koga smo i sami, došli ili ga naslutili izučavajući iracionalne delove svoje ličnosti nekritički prihvatimo i ostale, mnogobrojne, nesumnjivo interesantne, ali često i problematične Jungove ideje. I obratno. Već na početku odbijeni nekom Jungovom nejasnom definicijom, preuranjenim poređenjem neke, na izgled, empirijske psihološke činjenice, sa nekim simbolom u mitu ili religiji, ili jednostavno, pošto nemamo dovoljan ili nikakav odnos prema iracionalnom u sebi, olako i brzo proglasimo Junga nenaučnim zanesenjakom, ili još gore, mističnim mračnjakom, pa da opet nekritički (kao i u prvom primeru) prođemo pored Junga slepi i gluvi za neke boje i tonove koje je bilo vredno, čak neophodno videti i čuti.
Jungovu psihološku zgradu nije teško kritikovatL
Ono što je mnogo teže jeste odlučiti da li su temelji ove zgrade čvrsti i solidni, a podignuti spratovi sumnjive trajnosti, ili je slučaj upravo obratan. Ovo isto teško pitanje možemo uostalom postaviti i za psihološko zdanje Sigmunda Frojda. Edvard Glover (Edward Glover), na primer, u svojoj poznatoj knjizi Frojd ili Jung, odbacuje same temelje Jungove zgrade smatrajući da sve ono što je Jung govorio ο arhetipovima i kolektivno nesvesnom predstavlja čistu projekciju u nesvesno Jungovih sopstvenih fantazama, karakterističnih za rani infantilni stadijum individualnog razvoja. U njima nije teško sagledati, prema Gloveru, afektivne pulzije obnovljenog i modernizovanog animizma koji povlači za sobom ovakve projekcije. Ostavićemo ovo pitanje otvoreno i prepustiti da ga rešava sam svaki onaj koji se najpre ozbiljno i temeljno upoznao sa oba psihološka pravca.
Prvi utisak, i to negativan, kada završimo proučavanje nekih osnova psihološkog učenja Karl Gustava Junga, jeste hermetička zatvorenost njegovog sistema.
Poređenje dinamičkih procesa libida sa zatvorenim sistemom međusobno komunicirajućih cevi, pri čemu energija biva terana samoregulatornim »motorom«, često naglašavanje ovoga principa samoregulacije koji kao neki deus ex machina posreduje i neočekivano pomaže tamo gde se najmanje nadamo, isticanje sna kao nekog svog sopstvenog sveta sa sopstvenom realnošću, zagledanost u prošlost čoveka i čovečanstva, u svim ovim primerima Jung opisuje psihički život čoveka unutar jednog zatvorenog sistema u kome se sve dešava prema nekim prastarim zakonima i nekom dubokom smislu u koji treba jednostavno imati poverenja ili čak u njega verovati, jer to nepoznato u nama što vodi naš život »zna« sigurno bolje od nas zašto je to tako kako jeste. Glover je dobro primetio da Jung na osnovu izvesnih snova, vizija i mističkih iskustava stiče utisak da postoji neka vrsta svesti u nesvesnom, još jednog ega u tome nesvesnom.
Čitav proces individuacije i približavanje Sopstvenosti (Jastvu), posle mnogih saplitanja ili trajnog zaostajanja na granici nekog arhetipa koji nismo prepoznali, već smo postali njegova žrtva, Animusa i Anime, od kojih se uzaludno branimo i stalno ih projiciramo, Persone koja nas je progutala, jer se nismo na vreme od nje dovoljno udaljili, kao da se odigrava mimo svih spoljašnjih događaja u kome ratovi, revolucije, promene ekonomskog stanja i oblika vladanja, čak i susreti sa drugim ljudima imaju neko sporedno, manje vredno značenje sa slabim ehom i posledicama po razvoj individualne psihe. Ono što je individualno, što se dešava na poprištu ličnih bitaka, što se u tišini svoje meditacije dokonalo ili naslutilo, što se prosanjalo i fantaziralo ima za Junga odlučujuću važnost i vrednost i nesumnjivu prednost nad svim vrstama javnog života, masovnih medija i kolektivnih zbivanja. Proučavanje kolektivno nesvesnog za čoveka značajnije je, bar nam se tako često čini pročitavajući Junga, od individualno nesvesnog jer se tek u njemu nalaze praslike koje nas na nevidljiv način uplivišu i pokreću na akcije, a simboli i arhetipovi ovog kolektivnog nasleđa važniji su od običnih emocija, znakova i simptoma svakodnevnog života. Međutim, upravo prihvatanje arhetipova koji su za Junga isto tako značajni i trajni, kao i za Frojda Edipov kompleks, u naučnoj psihologiji je danas najteže.
Kada Jung »prvobitnu sliku« ili arhetip sa prirodno-naučno-kauzalnog stanovišta shvata kao mnemički talog, kao engram koji je nastao zgušnjavanjem bezbrojnih, jednog drugom sličnih zbivanja, onda se treba pozvati na Adolfa Portmana (Adolf Portmann), danas jednog od najpoznatijih biologa, koji u ideji ο arhetipovima vidi čistu spekulaciju koja je, po njegovim rečima, nastala iz potrebe da se zagonetne činjenice još danas shvate.
Prihvatanje postojanja arhetipova, bar u onoj formi kako to Jung predlaže, otežano je dalje još jednom njegovom rečenicom napisanom u radu Ο energetici duše.
Tamo stoji sledeće: »Iako se nasledna masa održava na fiziološkim tračnicama, ipak su ovakva prokrčivanja staze stvorili duhovni procesi u nizu predaka.« U ovoj rečenici nije toliko stavljen naglasak na »duhovne procese«, koliko na prikriveno Jungovo prisvajanje lamarkističkog učenja, kako je ovo dobro primetio Hajnrih Balmer (Heinrich Balmer) u svojoj knjizi Teorija arhetipova K. G. Junga.
Jung je bio svestan tako reći nepremostivih teškoća u pokušaju konačnog naučnog dokazivanja postojanja arhetipova. Pošto je u njih, međutim, neoborivo verovao, jer je do njih došao intuicijom, on se nije umarao da na uvek nov i drukčiji način formuliše pojam arhetipa.
Ovim je samo još više otežavao posao drugima koji su imali zadatak da ga interpretiraju, a koji često nisu znali šta da počnu sa, na primer, ovakvom njegovom formulacijom: »Kada je reč ο arhetipu, ne radi se, dakle, ο nasleđenoj predstavi, već ο nasleđenoj mogućnosti predstavljanja.«
Na kraj u, više nismo u stanju da odredimo da li je arhetip apstraktan ili konkretan, da li je prazan ili ispunjen nekim sadržajem, niti kako se to arhetipovi genski prenose pri čemu »predstavljaju forme apriorne psihičke urođenosti«.
Zadržali smo se duže na učenju ο arhetipovima, jer je ono, s jedne strane, možda najteže prihvatljivo, s druge strane arhetipovi predstavljaju za Junga osovinu njegovog učenja. Postoje, međutim, i neke druge Jungove postavke koje se mogu kritikovati, na primer njegovo shvatanje neuroza i psihoterapije.
U svome oštrom suprotstavljanju Frojdu, čijeg se autoriteta i uticaja trebalo osloboditi po svaku cenu Jung je otišao daleko ne samo u zapostavljanju značaja seksualnog nagona, kao i Edipovog kompleksa, koji je još uvek za našu kulturu znatno aktuelan, već i u negiranju značaja uspomena iz detinjstva za sadašnju neurozu u toku psihoterapije. Teško je složiti se sa Jungom da je u psihoterapiji dovoljno zadržati se na aktuelnim konfliktima i svesnom menjanju pacijentovog stava prema njegovim infantilnim afektima. Ako možemo s pravom da kritikujemo nekog ortodoksnog psihoanalitačara koji drži svoga pacijenta dve i tri godine na kauču, prepuštajući ga slobodnim asocijacijama koje treba da otkriju traume iz ranog detinjstva, reduktivna terapeutska metoda Frojdova, naročito u njenoj današnjoj ublaženoj varijanti, bliža je empirijskoj analizi pacijentove neuroze od Jungove amplifikatorske metode. Diskutujući »na ravnoj nozi« sa pacijentom ο njegovim, pa i svojim snovima i mogućoj vezi snova sa simbolima u mitologiji i religiji, proširujući i na druge načine konflikte iz pacijentovog nesvesnog, jungovski terapeut dolazi u opasnost da razvodni konflikt kod svoga pacijenta, da zanemari moguću seksualnu pozadinu toga konflikta, jednom reči, nasuprot omađijavanju i pacijenta i lekara putem beskrajnih slobodnih asocijacija na frojdovskom kauču, u jungovskoj analizi tete a tfite postoji opasnost intelektualnog omađijavanja lepim razgovorima iz često bogate riznice intelektualnih znanja partnera. Jungu je stavljena i ozbiljna primedba da zbog sopstvenog entuzijastičkog verovanja u arhetipove i njihove raznovrsne oblike, kao što su na primer mandala, kvadrat ili krug, sugestivno deluje na svoje pacijente da i oni u svojim snovima počinju da »gaje« slične sadržaje.
Kakav je stav Jung imao prema političkim događajima svoga vremena i koliko je u njima sam sudelovao?
Nije nam poznato koliko je Jung temeljno proučavao političku ekonomiju, savremene teorije ο državi i marksizam i koliko je ovome pridavao značaj za celokupni savremeni život i budućnost čovečanstva. Iako prvenstveno psiholog i psihijatar u neutralnoj Švajcarskoj, Jung nije bio nezainteresovan za politička zbivanja u njegovom dobu (objavljen je intervju iz 1939. g. u kome je Jung izneo svoja razmišljanja ο diktatorima XX veka), mada možda ne u onoj meri zainteresovan kao što bismo to očekivali od nekoga koji je pisao ο životu i shvatanjima naroda sa gotovo četiri kontinenta.
Veran svome osnovnom stavu po kome se sve krupne promene u ljudskom društvu, kao što su one kada neko društvo iz osnova menja svoj politički stav, ili kada je jedno društvo u revoluciji, ili kada se pojavi neka nova religija, ne mogu objasniti samo nekim spoljašnjim razlogom, zvao se on ekonomski, socijalni ili istorijski, Jung u ovakvim pojavama traži pre svega psihološki koren njihovom manifestovanju. »Pomoću opštih socijalnih, političkih i religioznih uslova«, piše Jung, »uzbudi se kolektivno nesvesno i to u tom smislu što se svi oni faktori koji su potisnuti pomoću dominantnog gledanja na svet, odnosno životnog stava nekog naroda postepeno prikupe u kolektivno nesvesnom i na taj način ožive njegove sadržaje. Tada obično jedna individua ili više njih sa posebno jakom intuicijom opažaju ove promene u kolektivno nesvesnom i prevode ih u saopštljive ideje. Te ideje se brzo šire pošto je i kod drugih ljudi došlo do paralelnih promena u nesvesnom. Vlada opšta spremnost da se prihvate nove ideje, iako s druge strane protiv njih postoji žestok otpor.«
Na ovaj način Jung objašnjava nastanak boljševičke revolucije i pojavu Lenjina, a petnaestak godina kasnije dolazak nacizma i Hitlera u Nemačkoj. I jedna i druga država, po Jungu, bile su u svome kolektivno nesvesnom spremne da preobraze svoja politička shvatanja i prihvate dolazak novih vođa. Lenjin je, prema Jungu, srušio čitavu strukturu feudalnog i buržoaskog društva Rusije i zamenio je svojim stvaranjem. Lenjin je, jednom reči, bio za Junga stvaralac. Staljin, međutim, bio je konkvistador, on čak ni u destrukciji nije bio stvaralac.
Nastaviće se
Pingback: Vladeta Jerotić: Kritički osvrt na Jungovo učenje