Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.
Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al’ svuda se kreću senke mrtvih vremena,
Umrli mir.
Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrštene ruke
I život nag.
U samoći nam stanuje, k’o u ćutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.
U igri, u pupoljcima tražimo besno
Izraza, sna;
Plačemo mrtviam što je u paklu tesno,
Kad nema dna.
Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob,
Ni svoje dane, što gore k’o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.
Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.
Vladislav Petković Dis
