(…) Iza Šulca nije ostalo ništa. Ništa od stvari. Međutim, postoji ili je do nedavno postojala kuća u kojoj je stanovao u Drohobiču u Florijanjskoj ulici, sada Bednarskoj. I, može se pronaći ugao Čackog i Mickjevičeve, gde je ubijen 19. novembra 1942, za vreme “akcije”. U ono vreme to se dogodilo usred geta, kraj koga se nalazio Judenrat. Na fotografiji iz dvadesetih godina, na istom uglu nalazila se galanterijska radnja, a odmah pored nje restoran Marila. Sliku Šulcove kuće i fotografiju od pre pedesetak godina Ježi Ficovski je stavio na kraj svoje poslednje knjige o Šulcu, Okolina prodavnica cimetaste boje.
Posle Regiona velike jeresi i Knjige pisama, kao i posle Pisama, fragmenata, uspomena na pisca, ovo je četvrta knjiga otkopavanja tragova. “Otkopavanje” tu nije metafora; to što Ficovski uporno, već skoro četrdeset godina traži Šulcova pisma, jedino se može uporediti sa sejanjem peska koje arheolozi vrše na ruševinama Vavilona, u pustinji Negev ili grobnicama Maja, da bi ponovo našli ostatke vaza, ponekad minđušu ili samo kosti umrlih. “U leto 1966. započeo sam istraživanja; grupa radnika arheološkog muzeja u Lođu lopatama je prekopala u mom prisustvu dvorište – piše Ficovski u Okolini prodavnica cimetaste boje – koje se u pismima Marije Hazen zove ‘vrt’, u kome više nema nijednog drveta. Pisma Bruna Šulca nisu nađena.”
Marija Hazen, koja je pre rata živela u Lođu, bila je pijanistkinja. Za Šulca je vezivalo, kako je pisala Ficovskom, “neobično, dugo i intenzivno prijateljstvo”. J., Šulcova verenica, čije ime nikada nije objavljeno, napuštajući Janov kod Lavova, sva Brunova pisma “vezala je u jedan paket i sakrila ga na krovu roditeljske kuće. Saznavši od repatrijanata da je ta kuća preživela sve ratne operacije, uputio sam se tamo 1965. godine, da bih na krovu našao skriveni paket…” Međutim, kuće više nije bilo. Posle rata spalili su je benderovci. Najličnija i najbrojnija, jer ih je bilo preko dvesta, zbirka Šulcovih pisama izgorela je.
Šulc mora da je pisao veoma intenzivna pisma Debori Fogel, autoru jedine, zaboravljene knjige Bagremovi cvetaju, kad su “od njih postepeno – kako je priznao – nastajale Prodavnice cimetaste boje.” Debora Fogel je sa mužem, majkom i četvorogodišnjim sinom ubijena u velikoj akciji “likvidacije” lavovskih Jevreja. Godine 1945. inženjer Šrajer, bivši piščev učenik, našao je na krovu njihove kuće nekoliko stranica Deborinih pisama Brunu. U tu kuću kasnije je stigao i Ficovski da bi saznao da je prethodne godine “podrum pun hartijetina”, koje su ostale od prethodnih stanara, za vreme prazničnog spremanja spaljen.
Anu Plockjer, poslednju lirsku prijateljicu i ženu u koju je Šulc bio zagledan, ubile su ukrajinske bande u Borislavu. Pisma njoj pronašao je njihov zajednički prijatelj, Marjan Jahimovič, razbacana po podu opustošenog stana. “Tužno mi je da pomislim da u Mazepinoj 30 – gde je stanovala Ana u Borislavu – gde sam tliko lepih stvari doživeo, više nikog neće biti i da je sve to legenda. Ne znam zbog čega imam osećanje krivice prema samom sebi, kao da nešto zbog vlastite krivice gubim.” Bilo je to poslednje pronađeno Šulcovo pismo Ani. Datum pisma, 19. XI 1941, prethodi tačno godinu dana datumu ubistva pisma Sanatorijuma kod peščanika u obližnjem Drohobiču.
Šulcovog groba nema. Ficovski slavi zadušnice na nepostojećem spomeniku. Međutim, da su pobijeni tamo i sahranjeni, spomenika odavno tamo ne bi bilo. U svom Žmutu Rimkjevič je izvlačio iz zaborava filomatske Johase, Rozalku, koja je u Tuhanovicama zakopčavala Marilinu belu haljinu, čak seosku devojku koja je prala pod na stanici kod Mickjeviča i kada je zadigla suknju, čudila se što je nije čak ni pogledao. U poređenju sa Žmutom Šulcov svet: porodica, prijatelji, žene, učenici – izgleda da su prekriveni debljim slojem peska. Šulcova biografija sastoji se od belih mrlja, kao slike od kojih su ostali samo ramovi. A ako su izbledele fotografije i sačuvane, na njima nema potpisa.
Na fotografiji od avgusta 1938, koja se nalazi u Knjizi pisama, Šulc kleči na travi u vrtu. Kraj njega dve nasmejane mlade žene. Iza njih sedi na naslonjači, raskopčane košulje, Marijan Jahimovič. Šulc je u beloj košulji i tamnoj kravati, kao i na svim drugim fotografijama. Jedna od onih mladih žena, u haljini na tačkice, otkrivenih kolena, je Ana Plockjer. Drugu, koja sedi pored Bruna, Ficovski zna samo po imenu. Gospođica Laura često se pominje u pismima Jahimoviču. Njene pesme ili prozu Bruno je preporučivao za objavljivanje. Čini se da su bili u prisnijim odnosima. Njeno ime je iznenada, 1979. godine, vraćeno iz zaborava u pismu koje je pisano poluruskim, polupoljski i došlo iz Gruzije. “Dobila sam od Vas pismo i fotografiju… Na slici pored Bruna Šulca nalazi se moja sestra, Laura Vircberg. Ne samo što sam odmah prepoznala sestru već i zlatnu narukvicu na njenoj levoj ruci koja predstavlja porodičnu uspomenu…” Laura Vircberg ubijena je za vreme likvidacije Jevreja u Drohobiču.
Bogohulna knjiga Šulcovih grafika, rađenih na “staklenim klišeima”, nastaje dvadesetih godina, pre nego što je bio nastavnik crtanja u Drohobiču i pre nego što je počeo da piše. Neke od tih grafika, za koje je Vitkjevič rekao “da su na granici genijalnosti” i upoređivao ih sa Gojinim Kapričosima, Ficovski je uneo u Knjigu pisama i Okolinu prodavnica cimetaste boje. Potpuna Knjiga pojavila se pre nekoliko godina na francuskom, dok je poljsko izdanje još uvek u pripremi. Predstavlja šokantan ciklus seksualnih opsesija i mitologije, u kojima je fetiš bogohulnika, mešanaca koji puze, uvek s Šulcovim licem, iskrivljenim u grimasu ushićenja i poniženja – visoko otkrivena crna čarapa, damska cipelica i korbač. Te scene mitskog kulta, stihije pola, najčešće su crtane u pozadini drohobičke većnice, uličica gradića i upaljenih gasnih fenjera. Preteća i raskošna Šulcova ženska božanstva crtana su nepogrešivom hladnom linijom, fascinirana poniženjem koje je istovremeno i najveća požuda, imaju lica i tela drohobičkih devojaka. Bogohulna knjiga kao i Sanatorijum kod peščanika i Prodavnice cimetaste boje su i knjige o pobijenima, trag koji je ostao. Često jedini.
“…u panorami senki bezimeni dobija ime. Među Šulcovim grafikama i crtežima prepoznajemo njega samog… Među predstavama despotskih i obnaženih žena su lica Drohobičanki koje je Šulc obožavao: Mili Lustig, koja sedi u kočijama ili hoda začaranim gradom Bogohulne knjige, Tinka Kipferberg, koja ne zaostaje za njom na pomenutim putevima, gospođica Kuza, Ukrajinka, prćastog nosa i uzbudljivo vulgarnog lica; Friderika Vegner, koja je imala najlepše noge u Drohobiču, zbog čega je bila posebno obožavana i prikazivana kao Undula, na bogohulnim slikama…”
U Prodavnicama cimetaste boje mitologija Oca, koja potiče još iz Starog zaveta, neraskidivo je, skoro telesno povezana s privatnom mitologijom i njenim opsesijama, često identična s Kafkinom, u kojoj je otac ptičjeg roda: paunovi, tetrebi i pelikani – vodi večnu borbu s plemenskom bubašvabom. Međutim, ta “mitska istorija izvesne porodice” – kako ju je Šulc nazvao u Prodavnicama cimetaste boje – prikazana je kroz realije svakodnevice i u tom spletu postoji još jedna sličnost između Šulca i Kafke. “U središtu radnje – piše on – vidimo ‘oca’, zagonetni lik, po profesiji trgovca koji se, predvodeći grupu tamnih i riđokosih subjekata, nalazi na čelu prodavnice s tekstilnim materijalima…”
Ficovski je osetljiviji od bilo koga na mitologiju Šulclandije, međutim, u njegovoj poslednjoj knjizi, izrazitije nego u prethodnim, otkopana su stvarna mesta i lica. Prazne okvire iza umrlih ispunjavaju njihove senke. “Prodavnica je vođena pod firmom Henriette Schulz i nalazila se na početku Mickjevičeve ulice, odmah pored juvelirske radnje Juzefa Hamermana. Često sam viđao Jakuba Šulca – seća se jedan koji više nije među živima – kako sedi ispred radnje, obično leti, najčešće u nedelju pre podne, kada je radnja zvanično bila zatvorena, i pozdravlja se s mušterijama koje su dolazile iz Borislava…”
Tri Šulcova pisma Andžeju Plešnjeviču našla su se kod Ficovskog još u vreme okupacije, njima je započela višegodišnja potraga. Plešnjeviča sam poznavao od pre rata. Imao je na desnom obrazu tamni lišaj: porodično obeležje. Poginuo je februara 1945. vraćajući se u Varšavu nakon postustaničkog potucanja. Bio je stalni gost za Gombrovičevim stolom u Zodijaku. Tamo su najčešće dolazili Andžej Novicki i Zuzana Ginčaka, Giza Važikova, Stanislav Pjentak, Eva i Stefan Otvinovski. Od društva za stolom u Zodijaku, za kojim sam imao pravo da sedim, još je živa Eva Otvinovska. Dve pomenute knjige uspomena, tako prolaznih kao da su zapisane na vodi, čitao sam kao vlastitu preistoriju nepostojećeg sveta.
Jan Kot
Santa Monika, novembar 1987.
