Gombrovičev “Cours de philosophie en six heures un quart” počinje kao predavanje supruzi Riti, i njihovom dobrom prijatelju Dominik de Ruu. De Ru je priredio Gombrovičevu autobiografiju Neka vrsta testamenta (A Kind of Testament), i njih dvojica bili su toliko bliski da je Gombrovič jednom prilikom od njega zatražio da mu nabavi pušku ili otrov kako bi li se ubio. De Ru, želeći da nekako odvrati Gombroviča od problema koji su ga mučili sa srcem i koji su pretili da ga eventualno ubiju, zamolio je za lekciju iz filozofije. Po kazivanju Rite Gombrovič, „Dominik je veoma dobro razumeo da jedino filozofija, u ovom trenutku fizičkog propadanja, ima moć da pokrene njegov duh“
*
Nema svrhe da se pitamo da li bi neko trebalo da se bavi filozofijom ili ne. Mi filozofiramo zato što moramo. To je neizbežno. Naša svest nam postavlja pitanja i mi moramo da pokušamo da ih rešimo. Filozofija je neophodna stvar.
Koja je najdublja vizija sveta u 18. veku? Neki je pronalaze kod Kanta, bez koga bi bilo nemoguće znati razvoj naše svesti kroz vekove. Filozofija je neophodna za globalno poimanje kulture. Važna je za pisce. Filozofija nam omogućava da organizujemo kulturu, da uvedemo red, pronađemo sebe, i dostignemo intelektualnu sigurnost.
Postoji važna granica između nauke i filozofije. Nauka zasniva svoje metode, svoje zakone na osnovu iskustva. Ali važeća je samo u svetu fenomena. Nauka može da nam pokaže vezu između stvari, ali ne i da nam da direktno znanje o suštini stvari.
Mi se nalazimo u jednom apsolutno tragičnom svetu. Kažu da je Šopenhauer pesimističan. To nam ne govori mnogo. Velika je i tragična vizija, koja se, nažalost, savršeno podudara sa realnošću
Na prvi pogled, to je kontradikcija, jer ako je svest osnovni element, kako može da ima kategorije? Kako je možemo podeliti kao naučno analizirane mehanizme? Kategorije, pretpostavke, ne mogu da pripadaju svesti. U Kantovom korpusu, svest prosuđuje sebe samu. Kantov osnovni problem je: kako je naše znanje o svetu moguće? I upravo je naša svest ta koja spoznaje granice naše svesti. Ovde možemo da zamislimo kako se vraćamo korak unazad, kako bismo formirali svest o prethodnoj svesti, koja sudi o prvoj. Treća svest, u tom slučaju, mora da prosuđuje o drugoj, itd. (Huserl).
—
Posle Kanta, svi filozofi želeli su da se bave stvari samoj po sebi, apsolutom. Ali, Šopenhauer je ustao i rekao: „To je zato što niko ne zna šta je stvar sama po sebi, ali ja, pak, znam.“ Svet je oglupaveo, i Šopenhauer nastavlja: „Znam šta je pomoću svoje unutarnje intuicije.“ Intuicija znači direktno znanje, ne ono o kome se razmišlja, već „apsolutno“.
Šopenhauer razmišlja na sledeći način. Čovek je takođe stvar. Na osnovu toga, ako sam ja sam stvar, moram da tražim svoj apsolut u svojoj intuiciji, šta sam ja u svojoj suštini. I, Šopenhauer kaže, „Ja znam da je najelementarnija i najosnovnija stvar u meni samom volja za životom.“
Ovde se otvaraju vrata za novo filozofsko razmišljanje: filozofija prestaje da bude intelektualna sposobnost, kako bismo zašli u direktnu vezu sa životom. Za mene (ovde u Francuskoj, skoro da niko ne deli mišljenje sa mnom) je veoma važan datum koji otvara put ka Ničeovoj volji za moći, i čitavoj egzistencijalističkoj filozofiji. Mi moramo da razumemo da se Šopenhauerov metafizički sistem nije zadržao; u ovom smislu, Šopenhauer nije izrekao nešto konkretno. To je zato što se, pretpostavljam, Šopenhauer nije oslanjao na samog sebe.
ALI ŠTA JE FILOZOFIJA? Ni jedan filozofski sistem ne traje dugo. Ali za mene, filozofija ima NAJVEĆU VREDNOST UREĐIVANJA SVETA KAO VIZIJE.
Kada je volja za životom manifestovana u fenomenološkom svetu, ona je podeljena na beskonačan broj stvari koje se služe jedna drugom kako bi živele. Vuk se hrani mačkom, mačka mišem, itd. Šopenhauerova velika zaostavština je u tome da je on pronašao odlučujuće stvari: smrt, bol, večni rat koji vodi svako biće kako bi preživelo.
Onaj koji posmatra svet i ispunjen je divljenjem, taj je umetnik. Sada, u tom smislu, umetnik podseća na dete, jer je dete takođe očarano svetom bez ikakvog interesa. Iz ovog razloga, kaže Šopenhauer, deca su briljantna, samo zato što su deca
Oduvek sam smatrao da filozofija ne sme biti intelektualna, već nešto što polazi od našeg senzibiliteta. Na primer, za mene, prosta činjenica da sam svestan postojanja drveta nema nikakvu važnost sve dok mi ne pruži zadovoljstvo ili bol. Jedino tada ona postaje značajna. To je ta ideja koju želim da prikažem u intervjuima, itd.
Mi se nalazimo u jednom apsolutno tragičnom svetu. Kažu da je Šopenhauer pesimističan. To nam ne govori mnogo. Velika je i tragična vizija, koja se, nažalost, savršeno podudara sa realnošću. Šopenhauer izvlači nekoliko zaključaka iz svog sistema.
Da potvrdi volju za životom tako što će u potpunosti učestvovati u životu sa njegovim okrutnostima i nepravdama.
Da ne odabere samoubistvo, već meditaciju.
Šopenhauer uzima u obzir da je razumevanje sveta „kao kada bi bio igra“ apsolutno superiorno u odnosu na život. On to pokazuje na neverovatno genijalan način. Onaj koji posmatra svet i ispunjen je divljenjem, taj je umetnik. Sada, u tom smislu, umetnik podseća na dete, jer je dete takođe očarano svetom bez ikakvog interesa. Iz ovog razloga, kaže Šopenhauer, deca su briljantna, samo zato što su deca. U toku prvih nekoliko godina, napravimo više progresa nego do kraja našeg života. Zbog toga, na Istoku, Jogiji (oni koji meditiraju), dostignu jedinstveni način u suzdržavanju od života.
Šopenhauer formuliše umetničku teoriju koja je, za mene, najvažnija od svih ostalih. I, samo između nas, neverovatno naivan i nedovršeni način bavljenja umetnošću u Francuskoj je zbog toga što se Šopenhauer primarno ignorisao.
Umetnost nam pokazuje priorodu igre i njenih sila, a pre svega volju za životom. Šopenhauer je konkretan po ovom pitanju. On pita: zbog čega nas fasada katedrale očarava, dok nas običan zid jednostavno ne interesuje? To je zbog toga što je volja za životom stvari iskazana kroz težinu i otpor. Sada, zid nam ne pokazuje igru ovih sila, kako svaka čestica zida podjedanko pruža otpor i nosi težinu. Dok nam fasada katedrale pokazuje ove sile u akciji, gde stubovi pružaju otpor i glavne strane pritiskaju nadole. Vidimo borbu između težine i otpora. On nam takođe objašnjava zašto nas obli (zaobljeni) stubovi ne zadovoljavaju. Veoma jednostavno, zato što ne pružaju dovoljno otpora. Na isti način, obli stubovi su bolji nego pravilni.
Umetnik, uopšteno, ne funkcioniše po konceptima logike, apstrakcije, već poseduje direktnu intuiciju za volju za životom da živi u svetu.
—
Za Hegela, priroda nije kreativna. Ona ne napreduje. Sunce, na primer, uvek izlazi i zalazi na isti način. Ali, ono što je kreativno jeste ljudska evolucija, koja se posebno ogleda kroz istoriju. Već sada možemo da primetimo velike procepe koji se javljaju u svesti između onoga što danas zovemo sinhronija i dijahronija.
—
Egzistencijalizam je subjektivnost.
Egzistencijalista je subjektivan, slobodan čovek. On poseduje ono što nazivamo slobodna volja, za razliku od čoveka koji je posmatran u nauci od spolja, i koji je uvek subjekat uzročnosti, kao mehanizam.
Ova hrabra teorija da je čovek slobodan izgleda potpuno nenormalno u svetu u kome je sve uzrok i posledica. Ona se oslanja na elementarni osećaj: mi smo slobodni i ne postoji način da me ubedite da kada pomerim svoju levu ruku to nije zato što ja tako hoću. Nije lako odrediti na čemu je ova mogućnost slobode zasnovana.
Mi moramo da živimo i da pustimo druge da žive. Predumišljajna književnost. Visoka duhovnost je retka stvar, i ljudska rasa je podeljena na osnovu svojih razlika. Svaki čovek ima svoj svet
Sloboda je iskustvo. Povezana je sa budućim vremenom, koje je vreme ljudske egzistencije. Označava je konačnost, što je suprotno od uzročnosti. U svetu uzročnosti, nešto radimo, jer nas uzrok obavezuje na to. U svetu konačnosti, radimo nešto radi njega samog. Uzimam lulu, da bih pušio. Sloboda je uvek postignuta u situaciji, koja predstavlja da u svakoj situaciji imam slobodu izbora, ali ne mogu da odaberem nešto što je izvan te situacije. Na primer, mogu da hodam ili sedim, ali ne mogu da letim.
Naposletku, sloboda je ta koja je osnova svih vrednosti. Ne smemo da zaboravimo da se ateizam nalazi u korenu celog Sartrovog egzistencijalizma. On je kazao da nije lako pratiti ateizam do kraja, kao što je on uradio. Kada se nađemo tamo, na granici, vidimo da je, pošto Bog ne postoji, čovek utvrdio sve svoje kvalitete na osnovu slobode. Na primer, ja mogu, da postavim mučenje kao najviše dobro: moral i nemoral su dve stvari odlučene u potpunoj slobodi. Ali, kao i u celom Sartrovom opusu, u momentu osetimo kako on se povlači. Neko bi pomislio da je najapsolutniji nemoralista, ali ne. On je stoprocentno moralan. Ako ja razumem ovaj deo Sartrove filozofije, onda je to pomalo površno.
Egzistencija je sačinjena od ništavila (hegelijanska ideja) i jedino može biti otkrivena egzistencijom ništavila. (Na primer: scena duela kod Dostojevskog u „Zlim dusima“). Čovek ne sme da se zavara svojom formom. On ide dalje i kaže da čovek beži od svih definicija, od svih teorija, od čega god hoćete.
Čovekova veza sa njegovim najdubljim razmišljanjima je okarakterisana njegovom nezrelošću. Ona podseća na školarca koji pokušava da kaže važne stvari, da sve zaseni, kako bi bio veći školarac od ostalih.
Mi moramo da živimo i da pustimo druge da žive. Predumišljajna književnost. Visoka duhovnost je retka stvar, i ljudska rasa je podeljena na osnovu svojih razlika. Svaki čovek ima svoj svet.
—
Čovek je taj koji obavezuje drugog čoveka na rad. Ova ideja govori o masi eksploatisanih. Dominantna klasa formira superstrukturu koja stvara filozofiju, religiju, zakon, koji, jednom rečju, organizuje svest. Sve ovo zapravo služi kako bi se eksploatacija u tajnosti održavala.
Višak vrednosti se stvara na ovaj način zato što radnik proizvodi mnogo više nego što je plaćen; ostalo ide kapitalizmu. Radnik uvek proizvede više nego što je plaćen. To je višak vrednosti. Radnikov rad je subjekat, kao i sva roba, i po čuvenom ekonomskom zakonu Adama Smita, po kome ako je proizvodnja veća od potražnje, onda se vrednost robe umanjuje.
To je zakon koji nam objašnjava proces devalvacije. Kako bismo zaustavili devalvaciju, snadbevanje, proizvodnja moraju biti povećani. Ako je valuta u padu, potrebno nam je više franaka svaki put. A kako višak vrednosti ide u džep kapitalista, tako radnici, bivajući siromašni, moraju da nude svoj rad svaki put po nižim cenama. Ovako su nastali devalvacija rada i povećanje kapitala, anonimna sila, van ljudskog elementa: ona koja stvara famoznu alijenaciju. Izolovani čovek, onaj koji ne može da bude svoj, je u obavezi da služi kao mašina umesto da ima normalan život.
Ničeova snaga sadržana je od neverovatno sažete i okrutne kritike svih naših ideja, kritike ljudske duše, morala i filozofije. On je pokazao da se filozofska misao ne ostvaruje van života, kao kada bi filozofi sa distance posmatrali svet i njegovu evoluciju, već da je ova misao okupana životom i da uvek izražava život kada nije falsifikovana
Kinezi. To je čist staljinizam! Svaki Kinez pojedinačno, na vestima o Kini, dere se kao vojnik. To je teror. Kineska produkcija je u evidentnom porastu, ali ne u takvom o kakvom se veruje! Ove poslednje godine bile su veliko razočaranje. Marksizam daje nadu onima koji ne poseduju ništa.
Budućnost marksizma? Zamišljam da će se u narednih dvadeset-trideset godina, marksizam ukinuti. Ako viša klasa ostane isto tako slepa i glupa kao što je sada, i ako prepusti moć masama, onda se moramo pripremiti za period regresije koji će trajati sve do stvaranja neke nove i jače više klase. Ali ako desnica ostane jaka i ne dozvoli tu „grižu savesti“, koja je, ustvari, tipična za marksiste, jer se nameće, onda se stvar može rešiti ogromnim galopirajućim napretkom u tehnologiji, koja, po nekim mojim grubim proračunima, može radikalno da promeni svet u narednih dvadeset ili trideset godina. Trebalo bi da dobijemo mala krila da poletimo…
Fašizam je revolucija unazad.
Ničeova snaga sadržana je od neverovatno sažete i okrutne kritike svih naših ideja, kritike ljudske duše, morala i filozofije. On je pokazao da se filozofska misao ne ostvaruje van života, kao kada bi filozofi sa distance posmatrali svet i njegovu evoluciju, već da je ova misao okupana životom i da uvek izražava život kada nije falsifikovana.
Niče je bio veliki preteča u tom smislu, mada je dosta toga prisvojio od Šopenhauera, posebno one delove koji se tiču slobode instinkta, iako čak u potpuno suprotnom smislu. Za Ničea, život nije dobar, ali smo osuđeni na život. Ovo dovodi do paradoksa, kao što je divljenje prema okrutnosti, grubosti (bez milosti), i prema biču, oružju. „Ratna“ filozofija.
Jedini zakon za Ničea je afirmacija života.
To je antihrišćanska i ateistička filozofija.
Nije tako lako biti ateista.
Vitold Gombrovič
*Prenosimo sa sajta Linkedin, prevela Tamara Dinić
https://www.xxzmagazin.com/vodic-kroz-filozofiju-u-sest-sati-i-petnaest-minuta
