Vojnička pesma
Nisam je za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih je rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnicâ raj.
A šta je meni do tih mramornih dvora
tučnog ponoćnog sata,
što očima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata?
A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glođu vuci.
Baš ništa me za crkve duša boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu mom.
Dao je njinoj duši oproštaj
guslara seljački poj.
U njivama mi je sahranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.
Nisam ja za srebro ni zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.
Komentar
U septembru 1918. naseljavam se, dakle, opet, u Beču.
Upisujem se na Eksportnu akademiju, što je moj ujak toliko želeo. On je, malo pre toga, bio umro.
Iako sam u oficirskom odelu i hranim se sa nekoliko stotina oficira u oficirskoj menzi, mi smo kao ispali iz rata, i na nekom drugom svetu. Do nas stižu prve vesti o katastrofi austrijskoj na Balkanu, ali mi na to više i ne mislimo. Živimo kao da smo na Mesecu.
U mom pansionu nema više mog Birimca, ni Marijete Loriol, na spratu. Kod Frau von Thiess sad stanuju mladi Poljaci i Poljakinje, Jevreji i Jevrejke, koji su pre tri godine napustili Galiciju i Rusiju.
Taj svet više nema ni kuću, ni domovinu.
Malo može da troši i na hranu.
Međutim, svako veče je u pozorištu.
Jesen je lepa i topla, i mi se kupamo u Dunavu, u Kricendorfu. Lusia Rajces (iz Lemberga) tolika je lepotica, da se svet skuplja da je gleda kad iz vode izlazi, kao Anadiomenu.
Muža su joj bili ubili u Sibiru.
U oktobru, svi već znamo da od ispita na Akademiji neće biti ništa, i da dolazi nešto novo. Veseli smo kao oni kojima su dozvolili, pre nego što će da ih vešaju, ženidbu.
Sedim sad sa ostarelom Frau von Thiess u pansionu i ona me ispituje o Birimcu. Bio joj je doneo cveća kad je kroz Beč prošao. Ona više nema ni šećera za kafu, ni kafu. Stavlja mi pilulu saharina uz šolju. Plače. Veli, došao je kraj za Austriju.
Ni Beč više nije veseo, ni osvetljen, uglja nema, a skupoća raste, ludo. Zna se da je car Karlo cvrcnut, već ujutru.
Mi, međutim, igramo vals, kao da smo na Marsu.
Krajem oktobra cvrcnuti Karlo, uplašen od krvi, raspustio je austrijske zemlje, kao što se lakeji otpuštaju.
To u vojsci izaziva paniku. Samo je vojska držala Austriju. („In deinem Lager ist Oesterrich“.)
Revolucija počinje u radničkom, trećem, kvartu, ali ne u fabrikama, nego u kasarnama. Vojnik izlazi na ulicu. Čujemo za pobunu austrijske mornarice i da su 30.000 zarobljenika iz Vinernojštata krenuli na Beč (što nije bilo tačno). Neredi počinju.
Rulje vojnika zadržavaju tramvaje i viču: „Napolje oficiri, dole kokardu.“ Hvataju oficire i skidaju im, nožem, habsburšku rozetu, sa kape, a katkad, u gurnjavi, i oficirske zvezde, sekući kragnu. Skidaju često i medalju.
Ja sam iznenađen tim neredima, pred zgradom Parlamenta, u tramvaju, a šta se to događa, nisam znao. Nisam još očekivao vojničku pobunu, mislio sam da će početi, kao u Pešti, u radništvu. Preda mnom, jednog majora silom skidaju. Uzimaju mu kapu i seku mu sa nje carsku rozetu, a on se otima i oni hoće da ga tuku. Psuju.
Najzad mi jedna stara žena kaže o čemu se radi i ja dozvoljavam da mi skinu kapu i odseku monogram cara Karla, toržestveno.
Pošto pobunjenici to rade nožem, uz gurnjavu, i operišu i kragnu, žene ciče oko nas, u strahu da nekog ne prekolju.
U celom, ogromnom, garnizonu Beča, svega je jedan, jedan, oficir branio svoju kapu, oružjem. Bio je oficir austrijske ratne mornarice i ubijen je to veče pri ulazu u kafanu „Kajzerhof“.
Pobunjenici su zadržali i austrijskog ministra vojnog, pri izlasku iz Ministarstva, u automobilu, pa su i njemu skinuli kapu.
Nije nikakvog otpora davao.
Međutim, major Kosta Vujić, koga je čitalac u komentarima upoznao, tvrdio je da je taj čovek, i tog dana, za dezertere, potpisivao smrtnu kaznu.
Idućeg dana susrećem na ulicama oficire, koji nose razne kokarde, koje predstavljaju nacionalnu trikoloru češku, poljsku, mađarsku, talijansku. Na jednom pukovskom svešteniku prvi put vidim i kokardu našu.
Posle nekoliko dana raspada se Austrija, kao u teatru.
Ona dozvoljava takozvanim „državama naslednicama“ da organizuju rekrutaciju i zakletvu oficira u samom Ministarstvu rata. Idemo zatim da se prijavimo za novu mađarsku republiku i da joj se zakunemo. Na svakom spratu u samom Ministarstvu imaju kancelarije: Češka, Poljska, Rumunija, pa se, najposle, pojavljuje i delegacija Narodnog vijeća iz Zagreba, koja nas zove da se zakunemo novom suverenu Srba, Hrvata i Slovenaca, Petru I.
Idemo, dakle, u tu delegaciju i tamo nam određuju dan kada ćemo polagati prisegu. I tako, ma koliko to bilo neverovatno, rat se za mene svršava ne samo u Beču, nego se zaklinjem srbijanskom suverenu u samoj zgradi Ministarstva rata u Beču. Stojim uštogljeno.
A u ušima mi i sad još, kad se toga setim, zuji ona pesma koju je naša sirotinja pevala kad je Austrija bila napala Srbiju:
Austrijo, neka, neka,
tebe gora sudba čeka.
Najluđe je bilo pri tome da posle jedne ludačke noći kojom proslavljamo pobedu i propast Austrije, i pomenuti major Kosta, i ja, pitamo se: kuda ćemo?
On je nabavio, za svaki slučaj, radničko odelo i veli: ide u Pančevo, ima tamo kod oca, u bašti, zakopano srebro.
Ja sam bio poslao Benešiću Masku i on mi je pisao da je to već dao u štampu. Rešavam se, dakle, da odem u Komoran u dvadeset i devetu, da kažem zbogom i da uzmem svoje stvari, koje sam ostavio tamo, u svom stanu. Delegacija Narodnog vijeća izdaje nam jednu cedulju, koja važi do Zagreba, za železničku kartu.
Miloš Crnjanski
