“Voštani modeli sveta” – razgovor vodio David Ilić, “Index”, Novi Sad, 17. 3. 1971.
D.Ilić: Svakako se osećate počastvovani NIN-ovom nagradom koja vam je ovih dana dodeljena za roman “Hodočašće Arsenija Njegovana”. Da li ste ovo priznanje očekivali, ili vas je ono na neki način iznenadilo?
B.Pekić: Nisam ga očekivao, tim pre što se i ranije događalo da budem ozbiljan kandidat, a nagradu ipak nisam dobijao. Dodeljivanje se dogodilo u trenutku koji se za mene ne bi smatrao povoljnim, pošto nisam imao građanski status. Bez obzira na moje veoma visoko mišljenje o većem broju kritičara, izvesna saznanja o radu nekih drugih žirija nisu mogla dati neku naročitu nadu.
Tako je, na primer, u četvoročlanom žiriju Udruženja književnika Srbije, njegov predsednik, ugledni srpski pesnik, dozvolio sebi da prilikom ocenjivanja moje knjige – o kojoj su, inače, druga dva člana iznela pozitivno mišljenje – upotrebi sasvim vanestetske kriterijume, rekavši da sam ja prononsirani neprijatelj ove zemlje i ovog naroda, te da se spremam u emigraciju.
Kada budem našao za shodno, ja ću tom gospodinu javno odgovoriti, a za sada mogu samo da kažem da jedino što me u emigraciju može naterati jesu ljudi njegovog morala.
D.Ilić: Kroz Arsenija Njegovana dali ste duh građanske klase. U kojoj meri on još živi?
B.Pekić: Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh građanske klase nije umro.
D.Ilić: Vaše delo predstavlja nešto novo i zanimljivo za čitaoce koji su uvek željni osveženja. Šta ste hteli njime da kažete? Koje su vaše poruke?
B.Pekić: Ja, u stvari, ličim na jednu matoru vračaru koja, ovog puta po sopstvenoj porudžbini, izgrađuje od voska jedan model sveta samo da bi ga odmah zatim spalila i razorila u nadi da će tako ureći svet bar u nečemu. Naravno, to se ne događa. Naprotiv, bojim se da stvarnost koju odbacujem postaje na taj način sve čvršća i da se ja, kao uostalom i svi drugi, postepeno ali sigurno cementiram u ono što hoću da promenim.
Možda bi uopšte trebalo prestati pisati i početi konačno neposredno živeti, ali za druge. To, opet, ne znači primenjivati nasilje na nov način. Naprotiv, to znači svoj život podrediti drugima, makar i u stvarima koje nemaju nikakav istorijski značaj.
D.Ilić: Predhodna knjiga “Vreme čuda” podjednako potencira težnju svesti ka dogmi kao i otpor prema njoj. Šta ste, zapravo, hteli da izrazite?
B.Pekić: Tu skoro neko mi je postavio pitanje u kojem izražava misao da je moja knjiga “Vreme čuda” – ezopovska. Uopšte je ne smatram ezopovskom, već savršeno otvorenom, koliko to jedna knjiga koja raspravlja o idejama uopšte može da bude. (S obzirom da reči jedva nešto izražavaju od onoga što mislimo, a naše misli jedva nešto od onoga što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onoga što živimo.)
Da bih izrazio svoj otpor prema nasilju i dogmi, a takođe da bih izrazio ubeđenje da je sama svest po svojoj konstituciji dogmatska i da teži dogmi, nisu mi bile potrebne nikakve šifre. Takođe, sloboda koju izražavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa merom slobode u ovom društvu, jer meru slobode u njima određujem ja.
Sasvim je drugo pitanje moje slobode kao građanina i čoveka. Tu meru određuje društvo, bolje rečeno, ona proizilazi iz sukoba mere propisane slobode od strane društva i mere koju mi nalaže moja savest, stepen mog saznanja o svetu, moja ličnost uopšte.
D.Ilić: Kada smo već kod slobode, kako stoji stvar sa slobodom štampe?
B.Pekić: Nedavno se dogodila vrlo neprijatna stvar kad je reč o štampi. Neću odmah da tvrdim da je to učinjeno s nekim ciljem, ali sam prinuđen da to osetim kao atak na moju slobodu izražavanja. Jedan naš ugledni nedeljnik je toliko skratio moj intervju da su iz njega isključene one bitne ideje zbog kojih sam i pristao da ga dam, a neki odlomci čak su i izopačeni.
Na primer, govoreći o razornom dejstvu osećanja posedništva i privatnog vlasništva, ne samo u materijalnom smislu, ja sam rekao da se ta rak-rana civilizacije ne javlja samo na mom junaku Arseniju Njegovanu i njegovoj klasi (što znači da od nje nije imuna ni radnička klasa), a u novinama sam pročitao da se to odnosi ne samo na Arsenija Njegovana već i na njegovu klasu, što sasvim menja smisao onoga što sam hteo da kažem.
D.Ilić: Književnici su bili često revolucionari. U čemu je njihova prava angažovanost?
B.Pekić: Status književnika ne bio smeo da postoji. Postoji samo status čoveka. Poteškoća je u tome da mi svoj angažman vidimo u onome što predstavlja stvaran život (moralni, socijalni, duhovni) zajednice kojoj pripadamo, a naš angažman u knjigama veoma je često podložan sasvim drugim, najčešće unutrašnjim faktorima i nikako ne predstavlja presudan oblik našeg učešća u životu.
D.Ilić: Danas mnogi pisci osuđjuju savremenu kritiku i stanje u njoj nazivaju haotičnom. Koliko je ona učinila za vas?
B.Pekić: U odnosu na kritiku imam izvesnu sreću što poznajem nekoliko kritičara koji sarađuju sa mnom pre objavljivanja knjige, a ne po njenom objavljivanju. U prvom redu to je Borislav Mihajlović Mihiz koji je za moj razvoj mnogo učinio. Moja dela dočekana su s pažnjom i dobrom voljom. Međutim, mislim da nam nedostaju neke opsežne analize i studije koje bi objasnile suštinske probleme koje pokreću pojedine knjige.
Knjige se vrlo brzo zaboravljaju i nikakav uspeh ne može da im produži život, a takva jedna kritika mogla bi da obnavlja njene vrednosti. Uopšte, naša kritika je premalo angažovana za svoje stavove.
D.Ilić: Metalni svet sile sve više uzima maha u sveopštem bitisanju. Šta jedan književnik, kao Pekić, može o tome da kaže?
B.Pekić: Nasilje je postalo odlučujući oblik u kojem se ispoljava i naš privatni i društveni život. To se nasilje, recimo u istoriji, ispoljava podjednako, mada s različitih razloga, i u uzrocima koji dovode do džinovskih društvenih pokreta – revolucija i u samim revolucijama. Ti uzroci dovode do promena, te promene do novih uzroka, a ovi do novih promena, i to mahom silom.
Očigledno je da promene zasnovane isključivo na društvenim i ekonomskim doktrinama, ma kako te doktrine bile racionalno zasnovane, a humanistički usmerene, nisu dovoljne. Potrebno je, konačno, i mi da se promenimo, da revolucionarno izmenimo sve tradicionalne oblike mišljenja i ponašanja, da razorimo one duboke uzroke koji svaku promenu, ako nisu uklonjeni, čine besmislenom i privremenom.
Sliku toga možemo videti kod jedne vrste grešnika. Umesto da se pokaju, da iznađu stvarne uzroke svog greha, oni ga usavršavaju. Ekspanzija nasilja takođe potiče od preuveličavanja privremene čovekove pozicije na ovom svetu.
D.Ilić: Recite nešto o svojoj generaciji pisaca. Kakvi su njeni putevi?
B.Pekić: Moja generacija predstavlja dobar most između prethodne i najnovije generacije. Nabrojaću nekoliko pisaca: Miodrag Bulatović, Mirko Kovač, Matija Bećković, Ljubomir Simović, Danilo Kiš, Dragoslav Mihailović, Filip David. Svi oni, svako u svojoj oblasti duhovnog i umetničkog izražavanja, ugrađuju po jedan kamen u taj most koji će, nadam se, tek naredna generacija dovesti do obale stvarnog uspeha stvarne umetnosti.
D.Ilić: Mladi pisci predstavljaju sve jaču komponentu u savremenoj literature. Kakve su njene odlike?
B.Pekić: Svakako da ono što pišu mlađi pisci predstavlja, u stvari, reakciju na uzdržanost srednje generacije i u tretmanu savremenih tema i u načinu na koji se tim temama pristupa. Ima više neposrednosti, otvorenosti, zapaža se sklonost ka naturalizmu (nje već ima kod Živojina Pavlovića). O ovome govorim kao o pozitivnim karakteristikama nove proze, iako prema naturalizmu imam neke rezerve, uglavnom stoga što je kao i svaka struja, jednostran.
Mislim da i mnogi od izabranih junaka te proze već svojim položajem u životu, socijalnim statusom, pa čak i duhovnim, ne kažem duševnim – nivoom jednostavno zahtevaju takav tretman. Najbliži uspešnoj sintezi realizma i ličnog, a naravno i estetičkog odnosa prema stvarnosti jeste Dragoslav Mihailović, pripadnik moje generacije. Na tom putu neosporno je najdarovitiji mladi pisac Vidosav Stevanović.
D.Ilić: Koji su glavni uslovi za razvoj naše poezije i proze?
B.Pekić: Samo zahvaljujući mnogobrojnim načinima umetničkog izražavanja i mišljenja, naša poezija i proza mogu cvetati. Svaka dominirajuća škola bi nas uništila. Suprotna mišljenja su izraz dogmatskog i konzervativnog shvatanja koje bi sve želelo da uniformiše.
D.Ilić: Čuli smo da pripremate novele i roman pod naslovom “Graditelji”, koji će sadržati četiri knjige. Šta je njegova fabula?
B.Pekić: Graditelje pišem već dugo i dosad sam završio dve knjige. U Londonu mislim da pišem treću, a po povratku četvrtu. Odnos prema prošlosti glavnog junaka ovog dela dovodi ga do samoubistva u trenutku kada je toj prošlosti digao veličanstveni spomenik. To je ukratko, fabula.
Inače, u izdanju “Nolita” treba da se pojavi zbirka novella pod nazivom “Kolaboracionisti”, koje su posvećene mojim prijateljima među piscima, a na jesen još jedan portret iz serije koja pripada “Hodočašću …” pod naslovom “Dnevnik konfidenta”, koji opisuje dvadesetogodišnji život jednog policijskog doušnika u vremenu od šestojanuarske diktature do 1948. godine.
