Sa Pesoom jedna od glavnih preokupacija književnosti našeg doba, ego, stupa na scenu i progovara o sebi, počevši od refl eksije o sebi. Po svom pedantnom pristupu, bliskom psihoanalitičkom izveštaju, heteronimija nije ništa drugo nego upadljivo prevođenje u književnost svih onih ljudi za koje neka inteligentna i lucidna osoba oseća da su prisutni u njoj. Ako je potrebno, tome bismo mogli dodati da ni u jednoj drugoj epohi kao u ovoj našoj neka inteligentna i lucidna osoba ne bi mogla pomisliti da je u njoj prisutno toliko mnogo drugih osoba. To je ista ona slutnja koju je Nerval stigao da šapne publici u parteru („Ja sam onaj drugi“23), dok se zavesa spuštala na XIX vek, i koju je vilenjak Rembo, koji je preko književne pozornice prošao poput meteora, buntovnički dobacio u svom pismu Polu Demeniju od 15. maja 1871: „JA, to je neko drugi.“24
Ali jasno je da Pesoa, kroz pažljivu razradu različitih scenarija za svakog od svojih drugih, nije delovao toliko u vertikalnom smeru neodgovornosti stvaraoca, tipičnom za kasnoromantičarske poetike (iako je taj iracionalni i nekontrolisani element prisutan u temeljnim tačkama njegovog dela, kao u automatizmu s kojim je, kako je sam tvrdio, pisao njegov prvi heteronim) koliko u smeru stvaraoca koji preuzima odgovornost i kontrolu nad prvobitno neodgovornim činom, i koji se kreće u horizontalnoj ravni jednog sistema. U tom smislu može se reći da je Pesoa potpuno i unapred razvio jednu od najčešćih problematika dvadesetog veka, tako što se upustio u međuigru uloga unutar svog sistema.
Kažem „unapred“, zato što je „trijumfalni dan njegovog života“, kada je latentni Kaeiro kročio na scenu i počeo da piše poeziju (da bi posle njega red došao na Kampuša i Reiša) nastupio marta 1914 (25), dok je dvadeseti vek onih ljudi koji su se kroz kapak književnosti spustili u podzemne hodnike ega tek trebalo izmisliti: Breton i njegovi sledbenici (od 1920); Zvevo u vreme Savesti (Italo Svevo, La coscienza di Zeno, „Zenova savest“, 1923); Pirandelo koji piše Uno, nessuno e centomilla („Jedan, nijedan i sto hiljada“, 1924–1926); Džojs s Fineganovim bdenjem (1923–1939); Mačado sa Juan de Mairena (1936)…
Heteronimija ili bavljenje višestrukim čovekom; ili čak, paradoksalno, istovremeno bavljenje patologijom i terapijom usamljenosti – usamljenosti koja je drugi aspekt i značenje heteronimnog sistema, a takođe, zajedno s egom (i njegovom direktnom posledicom), i drugi veliki protagonista dvadesetog veka.
Naime, za ego očigledno secondo non datur (nema ničeg drugog): ego je pogled ka unutra i samo u tom smeru; mikrokosmos postaje makrokosmos, subjekt isključuje objekt, u stvari, sam subjekt postaje objekt, samog sebe vidi kao nešto drugačije od sebe.
Nema više nikakvog drugog, osim alter ega: heteronima. Heteronimija je, u svom mnoštvu, zapravo samoća koja može poprimiti metafi zičke dimenzije i koja zaista čini drugo veliko čvorište kulture našeg veka (Kafka, Hajdeger, Kami, Beket).
Sam sam, kao što sam još niko nije bio,
Prazan u sebi, bez pre i posle.26
Tako glase dva stiha iz jedne od prvih pesama Alvara de Kampuša (1917). Istog onog Kampuša koji nam u Proticanju sati na grandiozan, skoro svirep način otkriva tajnu svog usamljeničkog mnoštva:
Umnožio sam se da bih osećao sebe.
Da bih osećao sebe trebalo je da osetim sve,
Rasplinuo sam se, neprestano sam se razlivao,
Razgolutio sam se, predao,
I u svakom kutku moje duše stoji oltar različitom
bogu.27
Ali metafizička samoća je samo „viši“ nivo samoće tog zagonetnog Portugalca koji je početkom veka u poeziji fiksirao neke od najtežih tema koje će književnost potom slediti; na onom „nižem“ nivou, to je usamljenost čoveka, monotoni život službenika, kao metafora za egzistencijalnu usamljenost koja ne donosi nikakvu bliskost, bilo ljudsku, ideološku ili religioznu. Ovde je možda potreban upad u njegovu biografi ju, iako to može izazvati osećanje nelagodnosti i gotovo krivice zbog zavirivanja u egzistenciju jednog takvog lika, zbog skrnavljenja te sive, keratinske ljušture, tako uporno razvijane, pod kojom je Fernando Pesoa vodio neupadljivi život malograđanskog insekta.
Antonio Tabuki
nastaviće se
23 Reči koje je Nerval napisao ispod jednog svog portreta iz 1854 („Je suis l’autre“).
24 Artur Rembo (Arthur Rimbaud), „Pismo vidovitog (Lettre du Voyant)“, Alhemija reči, BIGZ, Beograd, 1979,
preveo Nikola Bertolino, str. 270–274 („JE est un autre“).
25 Videti, Heteronimi, „Tri pisma Adolfu Kazaišu Monteiru“, drugo pismo, od 13. januara 1935, str. 167: „Bio je to trijumfalan dan u mom životu (8. mart 1914) i takav više neću imati. Počeo sam od naslova Čuvar stada. Potom je u meni usledila pojava nekog koga sam istog časa nazvao Alberto Kaeiro…“ (Prev. Nada Uzelac, korigovano u naslovu Kaeirove pesme.)
26 Álvaro de Campos, „Não sei. Falta-me um sentido, um tacto“, 1. III 1917.
27 Álvaro de Campos, Passagem das Horas, „Sentir tudo de todas as maneiras“, 22. V 1916. Poznati stranac: izabrane
pesme, Paideia, Beograd, 2011, str. 276, prevela Jasmina Nešković.
