I ma kako se neko upiljio u onaj veliki časovnik na uglu, izgledalo je kako ova golema skazaljka, kao ukleta stoji u mestu, svejedno što po svim regulama, astronomskim, kosmičkim, socijalnim i ljudskim, vreme bi moralo nezaustavno ići svojim tokom, a budući u tom neizbežnom pogonu ipak je nešto naizgled zapinjalo, ostajala je pusta nada tog uznemirenog čoveka – samo da se otalja sledećih pola sata, pa još toliko, da se kako tako dočeka večernji smiraj dana, pa da osvane sledeće jutro – ali kako se to može postići uz ovo tromo, bezvoljno i skoro bolesno proticanje svake božje sekunde?!
Bora Ćosić
