Boginjo zaboravljenog kulta
Iz davnih vremena slobode
Što podsećaš na miris jasmine
I na boju lotosovog cveta,
Kaži mi tajnu tvoga nemira
I čemu to tužno lice?
Ti koja si nekad upravljala svetom
Sa vrha planina
I silazila u doline
Da utešiš uplakano dete
Rukama nežnim poput vrbinih grana –
Gde si sada skrila svoje lice?
Deca su sama i uplakana.
Čuješ li glas njihovog plača
I suze što kaplju na tvoje skute?
Ja te dozivam glasom napaćenog propovednika
I pružam ruke
Prema suncu
I gorama,
Ne bi li na tren okrenula svoje lice.
O, majko ne ostavljaj svoje dete.
Gorjan Kljajić
