Zadovoljstvo – lepa ili ružna reč? [Tema: Loven]

Psihologija zadovoljstva

Piše: Nebojša Jovanović

Zadovoljstvo-lepa ili ružna reč?

Za mnoge ljude je zadovoljstvo reč koja izaziva pomešana osećanja, kaže Aleksandar Loven, u svojoj knjizi “Zadovoljstvo, kreativan pristup životu” S jedne strane, zadovoljstvo je u našem umu povezano sa idejom nečeg “dobrog”. Prijatne senzacije se doživljavaju kao dobre, hrana koja nam prija ima dobar ukus, a za knjigu koja je prijatna za čitanje kažemo da je dobra knjiga. Ipak, mnogi ljudi bi život posvećen zadovoljstvu smatrali promašenim. Naša pozitivna reakcija na tu reč je ograđena sumnjom. Plašimo se da zadovoljstvo može odvesti čoveka na opasan put, učiniti da zaboravi svoje obaveze i zaduženja i čak da korumpira njegov duh ukoliko ga ne kontroliše. Za neke ljude ta reč ima lascivno značenje. Zadovoljstvo, posebno telesno, oduvek je smatrano glavnim iskušenjem đavola. Kalvinisti mi većinu zadovoljstava smatrali grešnim.

Da li su zadovoljstvo i obaveze i odgovornosti suprotstavljene stvari, pretnja jedno drugome? Svaka osoba u našoj kulturi, kaže Loven, ima neke rezerve u vezi sa zadovolj­stvom. Moderna kultura je više ego orijentisana nego telo orijentisana, sa rezultatom da je moć postala primarna vrednost, dok je zadovoljstvo svedeno na drugorazrednu poziciju. Ambicija modernog čoveka je da vlada svetom i komanduje selfom. Istovremeno, on nikada nije oslo­bođen straha da to ne može postići, ni sumnje da bi uopšte bilo dobro kada bi se to postiglo. Međutim, pošto je zadovoljstvo podržavajuća i kreativna snaga u ličnosti, ona se nada (ili ima iluziju) da će postizanje tih ciljeva omogućiti zadovoljavajući život. Tako je čovek gonjen od svoga ega da postiže ciljeve koji obećavaju zadovoljstvo, ali zahtevaju negiranje zadovoljstva.

Ego i telo

Ego nikada nije trebalo da bude gospodar tela, već njegov odan i poslušan sluga. Telo nasuprot egu, želi zadovoljstvo, a ne moć. Telesno zadovoljstvo je izvor iz koga proističu sva dobra osećanja i dobro mišljenje. Ako je telesno zadovoljstvo čoveka razo­reno, on postaje ljuta, frustrirana i mrzovoljna osoba. Njeno mišljenje postaje iskrivljeno, dok je kreativni potencijal izgubljen. Ona razvija stav destrukcije prema sebi.

Zadovoljstvo je kreativna snaga u životu. To je jedina sila, dovolj­no jaka da se suprotstavi potencijalnoj destruktivnoj moći. Mnogi ljudi veruju da ta uloga pripada i ljubavi. Ali, ako je ljubav više od reci, mora se bazirati na doživljaju zadovoljstva.

Moralnost zabave i odsustvo zadovoljstva

Običnom posmatraču može izgledati da je Amerika zemlja zado­voljstva. Tako neki vide i Beograd, kao grad provoda i zadovoljstva. Izgleda kao da se ljudi trude da se dobro provedu. Oni mnogo slobodnog vremena i novca provode u traženju zadovoljstva. Reklame to odražavaju i koriste. Skoro svaki proizvod ili usluga prodaje se uz obećanje da će rutinu življenja transformisati u zabavu. Novi deterdžent čini pranje sudova zabavom, nova prerađena hrana omogućava da se obroci lako pripremaju, a nova kola treba vožnju po opterećenim autoputevima da učine zabavnom. Ako ti proizvodi naše tehnologije ne obezbede obećano zadovoljstvo, čovek je podstican da pobegne na neko udaljeno čarobno mesto gde se svako zabavlja.

Prirodno, nameće se pitanje da li ti ljudi zbilja uživaju u svom životu. Najozbiljniji posmatrači tekućeg stanja veruju daje odgovor ne. Oni misle da opsesija zabavom odaje odsustvo zadovoljstva. Norman M. Lobenz je objavio 1960 g. studiju o američkoj težnji za zabavom, pod naslovom Da lije iko srećan? Lobenz nije našao srećne ljude i u svom zaključku se pita da li čovek može dostići sreću. Našao je, međutim, da ono što se nalazi pod maskom veselosti krije u sebi povećanu nesposobnost za pravim zadovoljstvom. Primetio je novu moralnost zabave koju ovako opisuje: Danas je važno zabavljati se, ili odavati utisak osobe koja se zabavlja ili misliti da se zabavljaš ili se u krajnjoj liniji pretvarati da se zabavljaš… Čovek kome nije zabavno je sumnjiv.” On je osumnjičen da je jeretik ili izdajnik novog moralnog koda. Ako pokuša da bude jedan od onih koji se vesele, ali u tome ne uspe, drugi će ga žaliti. Ali, ukoliko čitavo zbivanje smatra tupavim i dosadnim, bolje mu je da nađe uljudno izvinjenje i napusti grupu. On se ne usuđuje da pokaže samoobmanu, a njegovo trezveno i kritičko prisustvo može imati upravo taj efekat. On shvata da nema prava da razbija iluzije i prekine igre koje ljudi, u ime zabave, igraju. Ako je neko deo gomile po svom izboru ili pozivu, ne može napadati njene vrednosti.

Opsesija zabavom odaje odsustvo zadovoljstva. Ono što se nalazi pod maskom veselosti krije u sebi povećanu nesposobnost za pravim zadovoljstvom. Osnovni uslov zadovoljstva totalno predavanje onome što čovek radi.

Odrasli koji se pretvara da uživa obrće taj proces. Okreće se ozbiljnim aktivnostima kao što su alkoholisanje i seks sa stavom da to čini zbog zabave. Nastoji da ozbiljne stvari u životu pretvori u zabavu, a to su zarađivanje za život i podizanje dece. Naravno, u tome ne uspeva. Pre svega, to su aktivnosti koje nose veliku odgovornost; a na drugom mestu, ozbiljan pristup stvarima, biva na taj način izbegnut, što je odlika dečije igre. Moralnost zabave izgleda napravljena tako da spreči posvećenost. Ako je radi zabave, čovek se ne mora tome posvetiti.Moralnost zabave predstavlja pokušaj da se zarobi zadovoljstvo detinjstva kroz pretvaranje. Dečija igra, posebno ona kojom se imiti­raju aktivnosti odraslih, sadrži stav “hajde da se pretvaramo”. Pretva­ranje se može sastojati u tome da su kolačići od blata prava torta. To pretvaranje je neophodno zbog toga što omogućava detetu da se potpuno preda celim srcem aktivnosti igre. Odrasli koji se pridruže igri moraju takode prihvatiti situaciju pretvaranja kao realnu; ako to ne učine ispadaju iz igre. Deca se bez pretvaranja ne mogu ozbiljno prepustiti svojim aktivnostima, a bez takvog prepušta­nja nema zadovoljstva.

Moralnost zabave izgleda napravljena tako da spreči posvećenost. Ako je radi zabave, čovek se ne mora tome posvetiti.

Zadovoljstvo i posvećenost

Jedna od glavnih premisa Lovenove psihologije zadovoljstvaove jeste da je osnovni uslov zadovoljstva totalno predavanje onome što čovek radi. Delimično predavanje predstavlja čoveka podeljenog i u konfliktu. Deca imaju sposobnost da se potpuno predaju svojoj igri. Kada dete kaže da mu je igra bila zabavna, ne znači da mu je bila smešna. Ono to misli kroz kobajagi situaciju u igri u koju ulazi punog srca, iz koje izvlači veliki deo zadovoljstva kroz izražavanje sebe.

Opšte je poznato da deca u igri izražavaju kreativne impulse koji postoje u ljudskoj ličnosti. Često je u tim aktivnostima sadržan visok stepen imaginacije. Lakoća sa kojom dete može da se pretvara poka­zuje da je njegov svet unutrašnji, koji sadrži bogatstvo osećanja na koja se može osloniti. Zbog toga stoje relativno oslobođeno odgovor­nosti i pritiska, njegova imaginacija može preobratiti okolinu u svet vila koji nudi neograničene mogućnosti za kreativno izražavanje sebe i za zadovoljstvo.

A kad „pobrkamo lončiće” ?

Jedan razlog za nedostatak zadovoljstva u životu jeste taj što mi pokušavamo da se zabavljamo stvarima koje su ozbiljne, dok smo ozbiljni oko aktivnosti koje treba da su zabavne. Fudbal ili kartanje su aktivnosti koje u osnovi ne iziskuju ozbiljne posledice; mogu se igrati iz zabave, ali ih ljudi uzimaju za ozbiljno kao da je to pitanje života ili smrti, zavisno od ishoda. Nije stvar u tome da oni igraju ozbiljno, jer i deca ozbiljno igraju; to je pre ozbiljnost sa kojom gledaju na ishod, što uništava zadovoljstvo. (Koliko zadovoljstva je izgubljeno u igrama golfa, zato što nije postignut očekivan rezultat!) S druge strane, aktivnosti koje su istinski ozbiljne, kao što su seks, korišćenje droga i brza vožnja, često se rade “iz vica”.

Zaokupljenost zabavom i zadovoljstvo

Zaokupljenost zabavom je reakcija na sivilo života. Kod odraslih, traganje za zabavom podriva njihov kapacitet za zadovoljstvom. Zadovoljstvo zahteva ozbiljan stav prema životu, predavanje sopstvenom postojanju i radu

Kod odraslih, traganje za zabavom podriva njihov kapacitet za zadovoljstvom. Zadovoljstvo zahteva ozbiljan stav prema životu, predavanje sopstvenom postojanju i radu. To se može posmatrati kao životni posao, bilo da se neko igra kao dete ili radi kao odrasli. Nestašluk, bez obzira na očiglednu zabavnost, mora se završiti bolom, kao što je slučaj sa svim pokušajima izbegavanja da se prepusti životu.Pojam zabave je vezan za ideju ludovanja, nestašluka. Ludovanje je neprihvatanje društvene realnosti, realnosti poseda, osećanja ili čak života druge osobe. Vožnja ukradenim kolima, opijanje maloletnika, vandalizam – sve to spada u kategoriju nestašluka koji učesnicima stvara iluziju da se zabavljaju. Posledice nestašluka često su sasvim ozbiljne i po onome što im sledi, retko pružaju zadovoljstvo. Omladina, često čini nestašluke da bi dala oduška svojoj ozlojedenosti protiv realnosti koja im obuzdava maštu i ograničava zadovoljstvo. Ako su nestašluci stvarno naivni, to jest kada ne predstavljaju opasnost i nisu destruktivni, oni su deo zabave tinejdžera i služe premošćavanju perioda između detinjstva i odraslog doba. Međutim, kada to nije slučaj, nestašluk gubi karakter zabave i postaje beznadežno nastojanje da se pobegne od realnosti.Zaokupljenost zabavom je reakcija na sivilo života. To objašnjava zašto Njujork, koji se opravdano opisuje kao najsivlji grad, paradira sa parolom “grada zabave”. Traganje za zabavom proističe iz potrebe da se pobegne od problema, konflikata i osećanja koja se teško podnose i koja preplavljuju čoveka. Zbog toga je zabava za odraslog tako snažno vezana za pijanstvo ili za bežanje od pritiskajućeg osećanja praznine ili dosade kroz droge. Korišćenje LSD se naziva “odlaženjem na put” (tripp-tripovanje), što otkriva tesnu povezanost sa idejom bekstva. Korisnik droga menja svoju unutrašnju realnost, dok spoljašnja situacija ostaje ista. Dete, kao što smo videli, transformiše svoju sliku spoljnjeg sveta, dok zadržava realnost unutrašnjeg doživljavanja.

Šandor Rado je napomenuo daje “zadovoljstvo veza koja spaja”. To znači da nas zadovoljstvo spaja sa našim telima, sa realnošću, sa prijateljima i sa poslom. Ako osoba u svakodnevnom životu ima dovoljno zadovoljstva, neće imati želju da beži.

Čovek je u stanju zadovolj­stva kada mu pokreti teku slobodno, ritmično i u harmoniji sa okoli­nom.
U osnovi svakog doživljaja stvarne zabave ili sreće, nalaze se telesne senzacije zadovoljstva. Da bi jedna aktivnost bila zabavna, ona mora pružati zadovoljstvo. Ako je pak bolna, teško bi se mogla opisati kao zabavna. Zbog nedostatka zadovoljstva, “kobajagi zabava” je samo neprijatno foliranje. Ista stvar važi za osećanje sreće. Bez osećanja zadovoljstva, sreća je samo iluzija. Prava zabava i prava sreća dobijaju značenje zavisno od zadovoljstva koje čovek oseća u datoj situaciji. Ali, nije neophodno zabavljati se ili biti srećan da bi se doživelo zadovoljstvo. Čovek može uživati u svakodnevnim uslovima života, jer je zadovoljstvo način bitisanja.Čovek je u stanju zadovolj­stva kada mu pokreti teku slobodno, ritmično i u harmoniji sa okoli­nom.

Priroda zadovoljstva

Posao koji obavljamo, obično se ne smatra izvorom zabave ili razlogom za sreću, međutim, kao što svako zna, može biti izvor zadovoljstva. To naravno zavisi od uslova rada i stava koji čovek ima prema zadatku. Mnogo je ljudi koji nalaze zadovoljstvo u svom radu, ali to ne mora da znači da im je rad bio zabavan ili da ih je učinio srećnim. Posao je ozbiljan; zahteva određenu disciplinu i predavanje aktivnosti. Ima za cilj određeni rezultat i po tome se razlikuje od igre u kojoj čovek može biti ravnodušan prema ishodu. Ali, posao može pružati zadovoljstvo, ukoliko njegovi zahtevi angažuju energiju osobe slobodno i ravnomerno. Niko ne može uživati u aktivnosti u kojoj je sputan spoljnim silama, ili u poslu koji zahteva veće trošenje energije nego što je u stanju da proizvede. Ako se tada radna situacija voljno prihvati, osećaće se onoliko zadovoljstvo koliko energije teče slobod­no i ritmično ka radnoj aktivnosti. I nezavisno od zadovoljstva koje proizlazi iz postignuća, doživljavaće se značajno osećanje zadovolj­stva u ritmičnom reagovanju svoga tela.

Posmatrajte dobrog stolara kako radi, i naslutićete zadovoljstvo koje on oseća u koordinisanju pokreta svoga tela. Izgleda kao da radi bez napora, jer su njegovi pokreti laki i teku glatko. Ako su, nasuprot tome, pokreti trapavi i slabo koordinisani, bilo bi teško videti kako on uživa u radu ili kako je dobar stolar. Nije važno da li kažemo da je on dobar radnik zato što uživa u svom poslu ili uživa u poslu zato što ga dobro obavlja. Ova dva su jasno povezana. Zadovoljstvo koje on oseća u svom telu, povezuje se dobrim kvalitetom sa proizvodom koji odražava njegovo zadovoljstvo.

Konverzacija, da uzmemo drugi primer, je jedno od čestih zado­voljstava u životu, ali ne znači da svaki razgovor pruža zadovoljstvo. Čoveku koji muca pričanje teško pada, što je slučaj i sa osobom koja ga sluša. Osobe koje su inhibirane u izražavanju osećanja nisu dobri pripovedači. Ništa nije dosadnije od slušanja osobe koja govori mo­notono, bez osećanja. Mi uživamo u razgovoru u kome postoji komu­nikacija osećanja. Doživljavamo zadovoljstvo u izražavanju osećanja i sa zadovoljstvom reagujemo na izražavanje osećanja druge osobe. Glas, kao i telo, su medijumi kroz koje osećanja teku. Kada se to proticanje odvija na lagan i ritmičan način onda je prijatno i onome ko govori i onome ko sluša.

Nerealno izjednačavanje zadovoljstva sa situacijom

Pošto prijatnost predstavlja proticanje osećanja kao reakciju na sredinu, obično je pripisujemo situaciji koja je izaziva. Otud ljudi razmišljaju o zadovoljstvu u smisla zabave, seksualnih odnosa, odla­ženja u restoran ili bavljenja sportom. Svakako, postoji zadovoljstvo situacijama koje podstiču proticanje osećanja, ali tretiranje zadovolj­stva na način da se ono izjednačava sa situacijom je ograničeno i nerealno. Zabava je prijatna samo onda kada je čovek raspoložen da se na taj način zabavlja; ista situacija može da bude mučna ukoliko osoba želi da miruje. Malo ima situacija koje mogu biti toliko bolne ili uznemirujuće kao što je seksualni odnos u kome se ne razvija protok osećanja. Čak i gurmanski obrok nije uživanje ukoliko osoba više voli jednostavniju hranu. Slično tome, dok loši uslovi rada mogu smanjiti zadovoljstvo poslom, dobri uslovi ne dovode nužno do zado­voljstva.

Zadovoljstvo, bol i moć

Da bi se razumela priroda zadovoljstva, treba da ga uporedimo sa bolom. Oba opisuju kvalitet reagovanja čoveka na situaciju. Kada je reakcija pozitivna, osećanje teče prema van, govorimo o osećanju zadovoljstva. Kada je reakcija negativna i nema ritmičnog proticanja osećanja, situaciju ćemo opisati kao neprijatnu i bolnu. Ali, pošto je doživljaj zadovoljstva ili bola određen onim što se dešava u telu, onda bilo koji unutrašnji poremećaj koji sprečava proticanje osećanja dovo­di do doživljaja bola, bez obzira na privlačnost spoljašnje situacije.

U zadovoljstvu volja se gubi, a ego odustaje od hegemonije nad telom. Kao slušalac koncerta koji zatvorenih očiju dopušta da ga muzika ponese, osoba koja doživljava zadovoljstvo, dopušta osećajima da dominiraju njenim bićem. Proticanje osećanja preuzima prven­stvo nad razmišljanjem i voljom. Zadovoljstvo se ne može posedovati.Čovek mu se mora predati, to jest, dopustiti zadovoljstvu da uzme prevlast.

Dok reakcija bola čini osobu samosvesnijom, reakcija zadovolj­stva iziskuje smanjenje samosvesti. Zadovoljstvo izmiče samosvesnoj osobi kao što ga nema ni kod egoiste. Da bi čovek uživao on mora da se prepusti, to jest da dopusti telu da se slobodno ponaša. Inhibirana osoba ne može lako da doživi zadovoljstvo jer njeno nesvesno zadržava proticanje osećanja u telu i blokira prirodnu telesnu pokretljivost. Kao posledica toga, pokreti su joj nespretni i neritmični. Egoist, mada izgleda kao da se ponaša bez inhibicija, ne uživa u svom egzibicioniz-mu. Sva njegova pažnja i energija su usmereni na imidž koji se trudi da predstavi. Njegovim ponašanjem dominira njegov ego, ono je upravljeno postizanju moći, a ne doživljaju zadovoljstva. A moć i zadovoljstvo teško idu zajedno.

 

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/psihologija_zadovoljstva.62.html?news_id=219920