Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
I Dostojevski, da je živ, ne bi prošao u Nemačkoj”
Najprevođeniji ruski pisac u poslednjoj deceniji Zahar Prilepin, gost u fokusu 61. međunarodnog beogradskog sajma knjiga, kaže da se u Srbiji oseća kao deo porodice, da mu se poslednjih godina vraća osećaj da ponovo živi u zemlji koja ga sluša i koju sam sluša, ali i da ne razume nove percepcije roda.
Na Beogradski sajam knjiga Prilepin, čije su knjige prevedene na 25 jezika, laureat više od 20 nagrada, došao je sa tri nova naslova – “Samizdat B92” objavio je knjigu priča “Sedam života” i knjigu eseja “Nije tuđi rat”, a “Logos” dokumentarnu prozu “Pisma iz Donbasa”.
Uz Prilepina se vezuju pridevi provokativni, kontroverzni, borbeni, drugačiji, za mnoge je otkriće ruske književnosti 21. veka, realista, metafizičar, savremeni klasik, veliki pisac, a književna kritičarka Sanja Milić dodaje “pesnik u svim svojim knjigama priča i u svim svojim romanima”. Sam Prilepin ističe da kada piše ne obazire se na trendove u književnosti, sledi svoje “unutrašnje zadatke”, a da li će napisati roman ili zbirku pripovedaka dešava se samo od sebe i uvek nastoji da sve što piše liči na pesmu. On je, govoreći u sali “Ivo Andrić” Beogradskog sajma, naglasio da pisca uvek vodi osećanje i intuicija, kao i da je najvažnija beznadežna, luda zaljubljenost u književnost. “Pisanje je kombinacija intuicije, stručnosti i lude ljubavi prema književnosti. Književnost je kada količina pročitanih knjiga prelazi u kvalitet tvojih knjiga”, rekao je Prilepin, odgovarajući na pitanja studenata Filološkog fakulteta u Beogradu.
On je primetio i da ima mnogo dobrih poznavalaca književnosti i književnih kritičara koji ne mogu ništa sami da napišu.
“Književnost je avantura laika koji nešto radi, a ne zna kako to radi. Ne može se naučiti kako duh dolazi u književnost”, naglasio je ruski pisac. Prilepin se osvrnuo na svoj prvi roman “Patologije” o ratu u Čečeniji u kome je učestvovao i rekao da je želeo da piše roman o ljubavi, ali je shvatio da “nema dovoljno misli o ljubavi”, pa je odlučio da će pisati malo o ratu, malo o ljubavi.
Na kraju je to ispao roman o ratu, kaže i dodaje da se često kaže da šta god da Rus uzme da radi, ispadne ”rafal kalašnjikova”.
On je naglasio da nije bitno o čemu se piše, već da se nađu lepe reči kojima će se opisati ljudska duša. U vreme kada je pisao knjigu “Sanjka” kaže da je imao utisak da živi pod okupacijom, ali da poslednjih godina ima ponovo osećaj da je u zemlji koja ga sluša i koju on sluša.
O knjizi “Crni majmun” Prilepin je rekao da je to roman o bolesnom osećanju golog čoveka, ali da ga čitaoci u Moskvi mnogo vole, jer oni vole sve što je mračno, te ih je ovim naslovom “nahranio”. Prilepin je pomenuo i svoje gostovanje u Francuskoj kada je govorio o porodici, muškarcima i ženama, državi, religiji, i kada su mu tamošnji intelektualci čestitali na hrabrosti da javno govori o tim temama.
“Brak između muškarca i žene i vera u boga za njih je fašizam”, primetio je Prilepin. Govoreći o knjizi “Obitelj”, Prilepin je naglasio da u životu postoji iluzija da su žrtve na jednoj strani, a zločinci na drugoj, ali da u stvarnosti nije uvek tako.
Prilepin je rekao da se poslednjih godina njegova dela, osim u Srbiji i Francuskoj, slabo prevode, i da se “evropska demokratija” najbolje vidi u činjenici da se masovno prevode naslovi ukrajinskih pisaca, za razliku od ruskih. On je pomenuo i da je trebalo da bude gost na Sajmu knjiga u Poljskoj, ali su mu domaćini uskratili gostoprimstvo nakon molbe ukrajinskih pisaca. Prilepin naglašava da nije tužan zbog toga, da ima mnogo čitalaca u Poljskoj i da se tamo više pisalo o njegovom odsustvu nego o predstavljanju ukrajinskih pisaca. “Važno je biti iskren sa svojim čitaocima, nije važno da li ću otići u Poljsku ili ne. Uvek mogu da dođem u Beograd”, rekao je Prilepin.
Na pitanje Sanje Milić, koja je vodila razgovor sa Prilepinom, da li je porodica “spas za svakog čoveka”, kao što je za njegove likove, poznati pisac je naglasio da Bog nije smislio drugu percepciju sveta za čoveka osim produžetak vrste i da on ne razume nove trendove u percepciji roda. Za Prilepina porodica je ishodište strpljenja, vaspitanja, ljubavi, a na pitanje kako tako dobro piše ženske likove, odgovara da je sa istom ženom u braku već 20 godina.
Poznati pisac se i predano bavi humanitarnim radom, što je na svoj način našlo mesta i u knjizi “Pisma iz Dombasa”.
“Humanitarni rad na Dombasu pokvario je moju reputaciju u Evropi”, objasnio je Prilepin u intervjuu za “Blic” (štampano izdanje). “Knjige mi jesu prevedene na 25 jezika, ali poslednjih godina vrlo malo. Ruski pisci se danas u Evropi ne prevode. Ukrajinski se prevode. Trebalo je da idem na sajam u Poljsku. Međutim, ukrajinski pisci su bili protiv i Poljaci su mi otkazali. Nisam bio tužan, tamo imam brojnu čitalačku publiku. Oni su prošli bez naročite pažnje, a svi su pisali o tome da ja nisam došao. Moj nemački agent mi kaže da mu je teško da radi moje knjige. Rekoh mu da ne brine jer danas i Dostojevski, da je živ, ne bi prošao u Nemačkoj”.
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2016&mm=10&dd=25&nav_id=1191879
|
|
