Jasan Pogled

Milo, vrni se!

milo-djukanovic
Zna­mo da ni­je­si oti­šao i da si tu i kad odeš, ali, za sva­ki slu­čaj, vra­ti se, iako ni­je­si oti­šao. Bez te­be, iako si tu, ni­ka­ko ne ide, a znaš to i sam, ma­da ni sam ne znaš šta ti je či­ni­ti u ovim hi­sto­rij­skim mo­men­ti­ma, a sva­ki mo­me­nat u ve­zi s to­bom je za­i­sta hi­sto­rij­ski mo­me­nat. Bi­lo da si ov­dje, bi­lo da si on­dje, bi­lo da si oti­šao da bi se vra­tio ili se vra­ćaš, a da ni­je­si ni od­la­zio. Ta­kav je, valj­da, usud ve­li­kih dr­žav­ni­ka sa vi­zi­jom ko­ji su ro­đe­ni, kao što bi re­kao još je­dan dr­žav­nik sa vi­zi­jom iz Baj­če­ti­ne, zad­nja po­šta ra­kij­ski ka­zan bb, da bi pred­vo­di­li, a ne da bi sli­je­di­li…

Vo­dio si i pred­vo­dio, mi­mo bra­ću, a na­da­sve mi­mo dr­žav­ni­ke. Vo­dio si lju­de i ju­na­ke stran­pu­ti­com do str­mek­nu­tog ci­lja, pa je red da i da­lje vo­diš i pred­vo­diš kad se, a za­slu­žio si, mal­či­ce od­mo­riš i kad uzmeš no­vi za­let za sta­re po­bje­de. Sva­ko tvog for­ma­ta ima pra­vo da ode, a da je ov­dje i da je ov­dje, a da je oti­šao, je­di­no ti ne­maš pra­vo da odeš, a da se ne vra­tiš. Po­sle­di­ca tvog ko­ba­ja­gi od­la­ska bi mo­gla da bu­de fa­tal­na po one ko­je pred­vo­diš uko­li­ko za­i­sta odeš ili uko­li­ko si za­i­sta na­mje­rio da odeš da bi se vra­tio. Naj­bo­lje bi bi­lo, o pre­ve­li­ki dr­žav­ni­če pre­ma­lo­ga i pre­mi­lo­ga ote­če­stva, da ni­ka­da pot­pu­no ne odeš, ali i da ni­ka­da pot­pu­no ne osta­neš. Ne­što iz­me­đu je je­di­ni po­go­dak po­sred-sri­je­de i je­di­na šan­sa za bo­lju bu­duć­nost ko­ja nas ne­gdje iz­me­đu tvo­ga ve­le­u­va­že­nog od­la­ska i sud­bo­no­snog po­vrat­ka vje­ro­vat­no če­ka…

Fo­te­lja ili ho­kli­ca, pi­ta­nje je sad, kao što bi zlu­ra­di zlo­na­mjer­ni­ci i te­ro­ri­sti re­kli. Kao da se ne­be­ski pre­sto mo­že upo­re­đi­va­ti sa sa­svi­jem ze­malj­skim pa­la­ma­ri­ma na­mje­šta­ja. Sve što je tu­ga­lji­vo, ze­malj­sko i pri­čuč­nu­to na ču­čav­cu i pri­gnu­to nad pra­zni­nom ne­ma baš ni­ka­kve ve­ze sa ve­li­ka­ni­ma ko­ji od­la­ze da bi osta­li i ko­ji osta­ju da bi od­la­zi­li. Sje­ti­mo se sa­mo ve­li­kih pri­mje­ra iz hi­sto­ri­je i pre­ve­li­kih hi­sto­rij­skih lič­no­sti ko­ji ni­ka­da i ni­je­su zna­li da li su oti­šli ili su do­šli i da li nji­ho­va gro­zna vla­da­vi­na po­či­nje za­vr­šet­kom ili se za­vr­ša­va po­čet­kom. Po­da­ni­štvo, ka­ko je onaj ko­ji ni­ka­da ne od­la­zi odav­no za­po­vi­je­dio, opla­ku­je ve­li­ke od­la­ske i još vi­še opla­ku­je ču­de­sna ve­le­dr­žav­nič­ka vas­kr­se­ni­ja. Za­i­sta, upla­ka­ni na­rod, ne zna šta mu je sr­cu dra­go: da li od­la­zak dik­ta­to­ra ili po­vra­tak dik­ta­to­ra sa na­dom da će taj po­vra­tak bi­ti pri­vre­men do no­vog od­la­ska ko­jim se iz­i­stin­ski na­slu­ću­je ne­ka­kav ko­na­čan do­la­zak na bes­ko­nač­nu vlast. Sva­ki ve­li­čan­stve­ni od­la­zak ve­li­čan­stve­nih sve­dr­ži­te­lja ne zbi­va se slu­čaj­no. Sva­ki kao slu­čaj­ni od­la­zak po­me­nu­tih per­so­na u bi­ti sa­kri­va ja­sno pre­po­zna­tlji­vu sim­bo­li­ku: svo­jim sim­bo­lič­nim po­vla­če­ljem vi­so­ka per­so­na na­ja­vlju­je svoj no­vi do­la­zak ko­ji će do­ni­je­ti ne­što pot­pu­no no­vo pod utu­lje­nim sun­cem ti­ra­ni­je. Ta no­vi­na pod uga­še­nim sun­cem mo­gla bi do­ni­je­ti ko­nač­ni pre­vrat ko­ji se sa­sto­ji u po­nov­nom po­vrat­ku po­vu­če­no­ga do­sto­jan­stve­ni­ka. Pa kud ćeš ve­će dra­me i ve­će di­na­mi­ke post­mo­der­ni­stič­kih i euro­a­tlan­skih pri­klju­če­ni­ja…

Ne po­sto­ji, da­kle, ni­šta što se zbi­va u na­šoj zbi­va­ju­ćoj stvar­no­sti a da ni­je čvr­sto pri­teg­nu­to, sin­dži­ri­ma sve­za­no, za even­tu­a­li­ju Mi­la­ši­no­vog po­vla­če­nja ili nje­go­vog po­nov­nog po­vrat­ka na kor­mi­lo dr­žav­ne tra­ba­ku­le ko­ja ne­mi­li­ce si­je­če ta­la­se u po­di­vlja­lom pli­ća­ku na­ših po­koj­nih per­spek­ti­va. Ho­će li se vra­ti­ti, pi­ta­ju se mo­re­plov­ci i pi­ra­ti, ho­će li stvar­no po­vu­ći, pi­ta­ju se čla­no­vi po­sa­de i zvje­ro­vi iz pot­pa­lu­blja. Šta li će bi­ti sa na­šom na­kri­vlje­nom bar­kom uko­li­ko za­i­sta ode onaj ko­ji ni­ku­da ne od­la­zi? A i gdje bi, o svi­je­tla maj­ska zo­ro, o sti­je­nje, o po­šte­nje, oti­šao onaj ko­ji ni­je ni stvo­ren da bi od­la­zio već da bi do­la­zio iako se sa mje­sta ni­je ni po­ma­kao. Uvi­jek ka­da ode za­tek­ne nas ne­ka­ko ne­sprem­ne za do­la­zak, a uvi­jek ka­da do­đe iz­ne­na­di nas svo­jim oče­ki­va­nim po­vrat­kom…

Sve u sve­mu, ne po­sto­ji ni je­dan je­di­ni raz­log za­što bi se ne­ko po­vla­čio da bi se vra­tio, ni za­što bi se uop­šte vra­ćao da bi se opet po­vla­čio. Na­rav­no, uko­li­ko go­vo­ri­mo o lo­gi­ci, a lo­gi­ka je odav­no slo­mi­la vrat u go­ro­lom­nim kr­še­vi­tim tan­ta­li­šti­ma u ko­ji­ma, po di­fol­tu, pre­tra­ja­va­ju sa­mo bi­ra­ne tan­ta­li­je u svo­jim utvr­đe­nim slat­kim mu­či­o­ni­ca­ma. Ako se, na­i­me, ži­vi i vla­da pro­tiv­no svim pra­vi­li­ma ko­je na­me­će po­me­nu­ta upo­ko­je­na lo­gi­ka i po­čiv­ši zdra­vi ra­zum, on­da je osnov­ni po­stu­lat ži­vo­ta i naj­tvr­đi prin­cip vla­da­nja ute­me­ljen u be­so­muč­nom po­na­vlja­nju po­no­vlje­nih po­na­vlja­nja ko­ja su naj­no­vi­ji izum pra­sta­rih pre­va­ra­na­ta ko­ji vlast iz­jed­na­ča­va­ju sa po­sto­ja­njem, a sop­stve­no po­sto­ja­nje sa ne­sta­ja­njem svih prin­ci­pa do­stoj­nog po­sto­ja­nja…
Zbog to­ga, Mi­la­šin ko­ji je na­u­mio da se po­vu­če, ne tre­ba da od­la­zi. A uko­li­ko slu­čaj­no ode, tre­ba i oba­ve­zno da se vra­ti. Ne­će nam valj­da ne­ka­kav sve­zna­ju­ći moj­ko­vač­ki ri­bo­lo­vac, ko­ji se sa­šap­ta­va sa taj­no­vi­dim ri­ba­ma u akva­ri­ju­mu, od­u­ze­ti pri­li­ku da se opet smrt­no ob­ra­du­je­mo po­vrat­ku ono­ga ko­ji ni­ka­da ne­će oti­ći.

Ostavite komentar: