Pet nas je prijatelja, jednog dana smo jedan za drugim izašli iz kuće: najpre je izašao jedan i stao pored kapije, zatim je kroz kapiju izašao ili, bolje reći, isklizio drugi, lako kao što klizi živina loptica, i stao blizu prvog, za njim treći, za njim četvrti, za njim peti. Najzad smo svi stajali u jednoj vrsti. Ljudi počeše obraćati pažnju na nas, pokazivati prema nama i govoriti: „Njih petorica su upravo izašla iz one kuće.” Otada živimo zajedno, i bio bi to miran život kad se neprestano ne bi uplitao neki šesti. Ne čini on nama nikakvo zlo, ali dosadan nam je, i to je već dosta; što se trpa gde ga ne žele? Mi ga ne poznajemo i ne želimo da ga primimo u svoje društvo. Nas petorica ranije takođe nismo poznavali jedan drugoga i, ako baš hoćete, ne poznajemo jedan drugoga ni sada, ali što je među nama petoricom mogućno i što se trpi — sa onim šestim nije mogućno i ne trpi se. Sem toga, nas je petorica i ne želimo da nas bude šestorica. I kakvog bi uopšte smisla imalo to neprestano druženje? Ni među nama petoricom nema smisla, ali mi smo, evo, već zajedno i ostaćemo zajedno, ali neko novo pridruživanje ne želimo, upravo na osnovu iskustava koja smo imali. Ali kako sve to saopštiti šestome? Duga objašnjenja bi već gotovo značila prijem u naš krug, i mi zato radije ništa ne objašnjavamo i ne primamo ga. Ma koliko on prćio usne, mi ga odgurujemo laktom, ali ma koliko ga mi odgurivali, on se vraća.
Franc Kafka
