“… Prema tome,
nema više ničeg što bi se moglo reći. I zato ne govorimo ništa.
Pišimo, slikajmo, tako što ćemo se držati samog čina pisanja ili
slikanja – što je savršeno tehnički stav. Konačno, današnjica
je ono što odnosi potpunu prevagu: sve je rečeno i za sve je suviše
kasno. To je čudan stav, ako imamo u vidu koliko se u ovoj epohi
slabo poznavalo sve ono što je bilo rečeno pre nje. Današnjica, to
je konačna istina. A umetnik je unapred blokiran tom invazijom
poruka i smisla. Šta bi on tu mogao dodati? (…)
“Ali,
kako se može ostati na tom priznanju poraza? Potrebno je opravdanje.
Zbog toga se proglašava (to je novi korak teorije) da se u stvari
više nema šta ‘reći’; da ne treba reći, niti želeti reći
ništa, jer, metafizički, smisao ne postoji. Više se ne može imati
nikakva namera. I mada ta umetnost izgleda savršeno subjektivna,
postoji makar jedan deo subjektivnosti koji se osuđuje, a to je
upravo namera, potraga za smislom, razumom, mišljenjem. Umetnik mora
težiti tome da ne kaže ništa. To je savršeno negativna askeza.
Ali, to uključuje i poslednju stepenicu: nije dovoljno to što
smisao ne postoji; još postoji mogućnost bekstva i, uprkos svemu,
može se desiti da smisao iscuri, kao gas iz loše zatvorene boce.
Treba biti pažljiv, jer smisla ne sme biti. Smisao je mrtav. Ali,
možda ne sasvim. Potrebno ga je, dakle, ubiti.”
“Raskid
između onoga što se danas stvara pod imenom slikarstva, vajarstva,
muzike, itd., i onoga što se tradicionalno tako zvalo, toliko je
radikalan da između njih nema dodirnih tačaka. … u umetnosti
postoji isti totalni raskid kao i u svim drugim aktivnostima. Tehnika
nas uvodi u jedan radikalno novi univerzum, nikada ranije viđen,
nikada ranije promišljan. Prethodna saznanja više ne služe ničemu.
Mogli bismo to s punim pravom nazvati krajem logocentrizma: tokom pet
stotina hiljada godina čovek je pre svega bio životinja koja govori
i sve što je proizvodio bilo je diktirano logocentrizmom, a naročito
umetnost. Sada ‘apstraktno’ slikarstvo i ‘konkretna’ muzika
označavaju kraj tog primata. Tu nije reč samo o jednoj školi koja
se suprotstavlja drugoj, to je raskid s celinom kulture rođenom iz
logocentrizma. Slikarstvo i muzika su mrtvi (kao i filozofija!) i
sada stvaramo nešto drugo, što nema ničeg zajedničkog s rečju,
već proističe isključivo iz sredstava delovanja. S logosom i rečju
je svršeno. Sada je to Čin i to Mehanički Čin (ne više onaj
lični, herojski). Od sada treba da razmislimo da li Dobro, Lepo i
Humano, koji su postepeno građeni, uopšte vredi braniti ili bi celu
istoriju trebalo izbrisati jednim potezom pera i krenuti od nule…
Eto, to je pitanje.”
Ideologija protesta ne dopušta da se protest okrene ka tehnici. Ideologija bi prestala da bude prikrivanje i postala bi otkrivanje, ali onda više ne bi bila ideologija. A čoveku je do nje stalo. Čoveku je veoma stalo do njegovih ideologija. One su kompenzacija stvarnosti u meri u kojoj se ne bave stvarnošću, već kao pravu stvarnost prikazuju ono što to nije, pružajući čoveku osećanje vere u sopstvenu moć, autonomiju, oštroumnost, delovanje itd, to jest upravo u ono što u stvarnosti ne postoji.
