Razgovor vodio Stevan Bradić
Žak Ransijer (1940) je jedan od najznačajnijih savremenih francuskih filozofa sa značajnom globalnom recepcijom. Jednako kao i njegov kolega Alen Badju bio je učenik Luja Altisera, sa kojim je tokom druge polovine revolucionarnih šezdesetih učestvovao u pisanju čuvenog dela Kako čitati kapital? (u pisanju je sa Altiserom učestvovalo nekoliko mladih filozofa: Etjen Balibar, Rožer Estable, Pjer Mašere i Ransijer). Tokom svoje dugogodišnje karijere bavio se arhivskim istraživanjem istorije radnika (Noći proletera, 1981), pitanjima odnosa moći i znanja, posebno u kontkekstu pedagogije devetnaestog veka (Učitelj neznalica, 1987), da bi početkom devedesetih godina počeo da produbljuje shvatanje odnosa između estetike i politike, u kategorijama podele čulnog. Kod nas je u proteklih nekoliko godina doživeo značajnu recepciju, o čemu, pored brojnih eseja, svedoče i prevodi njegovih knjiga: Politika književnosti (2008), Filmska fabula (2010), Na rubovima političkog (2012), Sudbina slika / Podela čulnog (2013), Mržnja prema demokratiji (2013), Nesaglasnost: politika i filozofija (2014), Estezis: scene estetskog režima umetnosti (2014).
Stevan Bradić: U Vašim spisima o politici značajnu, ako ne i centralnu ulogu ima tenzija između policije i politike – policiju opisujete kao „konfiguraciju političke zajednice kao kolektivnog tela čija su mesta i funkcije podeljene prema kompetencijama određenih grupa i pojedinaca”, a politiku kao proces neslaganja zasnovan na jednakosti koja dovodi u pitanje podelu čulnog i „obnavlja anarični osnov političkog”. „Policijski poredak” na ovaj način održava ono što nazivate podelom čulnosti, dok se politika može razumeti kao intervencija u datom poretku i njegova preraspodela. Da li ovo znači da smo na neki način osuđeni na policiju sa njenim različitim konfiguracijama, a da politička praksa, iako je u osnovi anarhična, nikada nije protiv državnog poretka kao takvog?
Žak Ransijer: „Politiku” i „policiju” ne bi trebalo shvatati kao supstancijalne stvarnosti suprotstavljene jedna drugoj. To su termini koje sam smatrao korisnim da bi se razumela protivrečna priroda onoga o čemu se obično misli kao o samo jednom pojmu. Ti termini označavaju dva oblika konfiguracije jednog društva, što takođe podrazumeva i dva oblika podele čulnog. Postoje društva koja su u potpunosti strukturisana prema logici policije. Društva u kojima živimo ipak su kombinacija suprotstavljenih principa. Nije samo stvar u suprotstavljanju policije – kao stabilnog poretka – politici kao aktivnosti koja je potkopava. Naše institucije, naši ustavi, naši zakoni i naši državni poslovi nisu naprosto implementacija policijskog principa. I oni u sebi uključuju tenziju između dvaju principa. Naše oligarhijske vlade moraju dobiti svoju legitimnost od „moći naroda”, što protivureči načinima njenog sprovođenja. A političke prakse neprestano prisvajaju objekte i probleme konstruisane u sferi policije (koja zapravo prevazilazi sferu državnog poretka). U Nesaglasnosti, naglasio sam činjenicu da neki osnovni pojmovi kao što su pravo i mišljenje definišu sfere neprestane interakcije između policijske realnosti i političke rekonfiguracije. Čitavo naše iskustvo oblikovano je u situacijama za koje je realnost Države od centralne važnosti. Komunizam je trebalo da nas nauči da razmišljamo na drugačiji način, ali to se nije desilo, najblaže rečeno. Zato je prva stvar koju danas moramo da naučimo osvajanje autonomije u odnosu na državni poredak, pre nego njegova destrukcija. Štaviše, važno je upamtiti da pojam policije prevazilazi pojam državne moći. Mnogi tradicionalni oblici zajednica imaju savršen policijski poredak, a nemaju državnu moć. Ni na šta nismo osuđeni, nema sudbine. Postoje tradicionalni oblici preplitanja suprotstavljenih logika. Politika i policija jesu pojmovi namenjeni promišljanju naše situacije. Možda će biti neophodno da ih se odreknemo i zamenimo ih boljim pojmovima u budućnosti.
S. Bradić: Tokom prethodne četiri godine bili smo svedoci talasa narodnih protesta u brojnim zemljama širom sveta, neki od njih još uvek traju, a neki su se pretvorili u otvorene oružane konflikte. Imajući na umu razlike u njihovom opsegu, zahtevima i posledicama, da li možemo opisati neke od njih kao političke?
Ž. Ransijer: Umesto da suprotstavljamo političke nepolitičkim pokretima, mislim da u različitim pokretima koji su se dogodili proteklih godina (Arapsko proleće, Indignados, „Okupiraj” itd.) moramo razaznati neke specifično političke osobine koje ih međusobno povezuju. Prva je konfiguracija specifičnog sklopa naroda: ne „naroda” zasnovanog na etničkoj ili religioznoj osnovi, niti posebnoj društvenoj klasi, već grupe ljudi sačinjene od anonimnih osoba, koja tvrdi da stoji na distanci ili nasuprot onoj vrsti „naroda” koju državni aparati istovremeno „zastupaju” i stvaraju. Druga je naglašavanje „estetike politike” – činjenice da je politika intervencija u podeli prostora i vremena koji čine zajedničko zajednice. Pojam okupiranja, koji upućuje na rascep u normalnoj upotrebi prostora i normalnom vremenskom usklađivanju pojava, od suštinske je važnosti za to stanovište. A neke okupacije bile su posebno značajne u tom pogledu, naročito zauzimanje parka Gezi u Istanbulu, koje je započeto kao sukob oko namene samog prostora. Kao treća dolazi ideja „stvarne demokratije sada”, za koju se osobito zalagao španski pokret Indignados. Reč je o tvrdnji da je demokratija kolektivna praksa, a ne državno uređenje, kao i da ta kolektivna praksa primenjuje princip ovlašćenja koje pripada bilo kome. Načini organizacije koje su mnogi od ovih pokreta usvojili, interesantni su sa te tačke gledišta. Pokušali su da eksperimentišu sa stvarnom demokratijom u raspravi o ciljevima i načinima delovanja pokreta, raskrstivši sa praksom da nekolicina stručnjaka prisvoji kolektivnu moć, što se tako često dešavalo tokom istorije levičarskih pokreta.
S. Bradić: Kada pišete o demokratiji najčešće govorite o „narodu” (st. gr. demos) i o onima koji su „deo bez udela”. Ko bi bio subjekt politike u savremenom (zapadnom) svetu, ili – šta je neophodno za pojavu ovakvog subjekta?
Ž. Ransijer: Demos je originalni naziv političkog subjekta određenog činjenicom da nema nijednu osobinu koja bi mu dala pravo da vlada. To je naziv za one koji su „ništa”. Uvek sam isticao činjenicu da tog subjekta ne treba poistovećivati sa posebnom grupom koja predstavlja isključene, prognane i slično. To je pre kolektiv anonimnih, onih koji nemaju nikakvu posebnu predodređenost da vladaju. Takođe sam naglasio da se često dešavalo da je naziv političkog subjekta isti kao naziv političke grupe ali da to ne znači da su oni isti: proletarijat kao politički subjekt bio je definisan specifičnim načinima izražavanja i delovanja, a ne svojim socijalnim identitetom. Zato ni danas ne bi bilo od koristi tragati za identitetom društvene grupe koja bi stvorila novog političkog subjekta. Ali je tačno da su mnogi oblici subjektivizacije u prošlosti olakšani činjenicom da su se neka imena sama nudila inscenaciji sukoba, pojedinačnog i univerzalnog: to je bio slučaj sa proletarijatom. Politički subjekt „proletarijat” razlikovao se od socijalne klase fabričkih radnika, ali su fabrika i struka definisali prostor zajednice u kojem je sam konflikt između identiteta i subjektivizacije mogao da se odigra. Danas treba stvoriti pozornicu sukoba. Upravo pojam okupacije svedoči o neophodnosti da se stvore prostori u trenutku kada nijedan prostor nije više očigledan, a isti slučaj je i sa subjektima kao što su „indignados”, što označava pre distancu na kojoj subjekt može da se konstituiše, nego ime političkog subjekta. U prošlosti je često postojao rizik da politički subjekti postanu previše supstancijalni. Danas je pak suprotno: oni obično ostaju previše nesupstancijalni.
S. Bradić: Danas smo svedoci procesa podrške finansijskim, medijskim i državnim strukturama koji potkopava svaki otpor silama tržišta i u kome određeni intelektualci učestvuju. Ukoliko je demokratija, kako je Vi formulišete „stvarnost moći naroda koja se nikada ne podudara sa formom Države”, kakva je uloga intelektualaca u odnosu na ove dve krajnosti?
Ž. Ransijer: Jasno je da ako „određeni intelektualci” podržavaju sile dominacije, nije moguće definisati ulogu intelektualca uopšte. Nije to naprosto pitanje suprotstavljanja dobrih intelektualaca lošim. Sama kategorija „intelektualaca”, ideja da izvesna osoba predstavlja intelektualni kapacitet kao takva je deo hijerarhijskog poretka. I mogu vam reći da je u mojoj zemlji uloga „intelektualaca” bila pogubna. Njihove izjave o republici, religiji, univerzalnosti i zajednici pogoršale su oblike segregacije i mržnje među delovima populacije. Tačno je, s druge strane, da su neke osobe na osnovu svog rada, svog pisanja i svojih učenja stekle javno priznanje koje im pruža više mogućnosti da govore i da budu, bar delimično, saslušani. Ali kada se njima koriste, oni ne smeju govoriti kao intelektualci. Ne smeju govoriti iz pozicije superiornosti – u domenu znanja, inteligencije ili ma čega drugog. Nasuprot tome, oni moraju pokušati da preformulišu opise pojava koje su dali eksperti, „intelektualci” i drugi, kao i da preispitaju vladajuće interpretativne obrasce, tako da povrate svima mogućnost razumevanja pojava sa tačke gledišta jednakog intelektualnog kapaciteta svih ljudi.
S.Bradić: I u Nemom govoru i u Mržnji prema demokratiji koristite slične konstrukcije da biste opisali različite procese – „nemo”, „siroče”, „nesvesno”, ovde istovremeno pripadaju ljudskoj subjektivnosti i umetničkim praksama. Čini se da je za ove konstrukcije zajedničko određeno razumevanje materije, materijalnosti (bilo kamena, jezika, svesti ili zajednice). Ukoliko ovo zaista jeste tako, kakvo je Vaše razumevanje ovog zajedničkog prostora i zašto je navedeni spoj važan za Vaše mišljenje?
Ž. Ransijer: Tačno je da u obema knjigama tema „nemog slova” igra ključnu ulogu. Ali to ne znači da svodim demokratiju i književnost na zajednički supstrat. U oba slučaja polazim od platonovske kritike pisanja, koja suprotstavlja nemo slovo i živi govor. Pokazujem kako se kod Platona ta osuda povezuje sa osudom demokratije. Nema slova jesu slova koja tumaraju tamo-amo na anarhičan način, jer ne znaju kome se sme obraćati a kome ne sme. Pisanje, dakle, uvodi nekontrolisano cirkulisanje reči. A demokratskim gradom vlada se upravo pomoću pisanih zakona na koje se prvi pridošlica može pozvati na nekom narodnom skupu, dok se dobrim gradom vlada pomoću živog govora i stručnog znanja lekara koji znaju koji lek je prikladan u svakoj prilici. Pokušao sam i pokazao sam, sa svoje strane, kako je ova mogućnost prisvajanja reči bila ključna za demokratski život, za uspostavljanje načina izražavanja kolektiva koji je udaljen od vladajućeg poretka, što nas vraća na izreku da takozvano „nemo” ili „mrtvo” slovo svedoči o istinskom životu jezika. Sa književnošću je drugačiji slučaj, pošto je sam pojam „nemog slova” podvojen. S jedne strane, književnost preuzima moć slova „siročeta”, moć reči koje stvaraju rascep u životu najnižeg sloja naroda, i suprotstavlja je tradicionalnoj hijerarhijskoj podeli žanrova i jezika. Ali, s druge strane, književnost toj moći slova siročeta suprotstavlja drugu moć i drugo razumevanje nemog slova, zasnovano na ideji da same stvari govore, i to istinitije nego ljudska bića, pošto je istorija direktno ispisana na njihovim telima i zato ne mogu da lažu. Ona onda suprotstavlja hermeneutiku čitanja znakova demokratiji slova siročeta. Pokušao sam da pokažem kako bi, s te tačke gledišta, književnost mogla da stvori demokratiju koja je drugačija, a možda i suprotna političkoj demokratiji. Dao sam primer romana Jadnici Viktora Igoa, u kojem se pripovedanje prebacuje sa govora republikanaca na barikadama na epizodu sa kanalizacijom, koja je predstavljena kao nemi govor koji bolje od njih govori istinu o društvu što baca svoje smeće u njen tok.
S.Bradić: Prema Vašim tekstovima, umetnost se u zapadnom svetu kretala kroz tri različite konfiguracije: etički režim slika, reprezentativni režim i estetski režim. U poslednjem, „umetnički fenomeni se prepoznaju prema svom poklapanju sa određenim režimom čulnosti”, i u onoj meri u kojoj se podela čulnosti tiče „podele mesta, granica onoga što je spolja i unutra, centralno i periferno, vidljivo i nevidljivo”, umetnost postaje suštinski politična. U ovakvom opisu možemo već da prepoznamo avangardne zahteve za prevazilaženjem institucije umetnosti, ali takođe i utapanje umetnosti u cirkulaciju roba, odnosno, subsumaciju pod logiku kapitala. Da li esetetski režim zato još uvek ima subverzivni, emancipatorni potencijal, ili nam je potrebna nova konfiguracija, novi režim umetnosti, koji bi mogao da funkcioniše izvan navedene logike?
Ž.Ransijer: Mora biti jasno da režim umetnosti nije politički program. Režim umetnosti sačinjen je od mreže delatnosti, modusa vidljivosti i vidova razumljivosti koji održavaju mogućnost raznovrsnih i kontradiktornih oblika umetnosti i načina odnošenja između umetnosti i politike: izdvojenost muzeja umetnosti može biti i demokratska i aristokratska. Projekat fuzije između umetnosti i života implementiran je i na fašistički i na komunistički način. A umetnicima je uvek bilo potrebno da zarade novac od svoje umetnosti. Ali i kritički mislioci koji osuđuju potčinjavanje umetnika takođe treba da budu plaćeni za svoje pisanje. A novac u oba slučaja dolazi iz istih izvora. Problem nije toliko u tome ko plaća umetnike, koliko je u tome kakvu ulogu umetničke delatnosti i umetnički prostori igraju u podeli društvenih aktivnosti, prostora i kapaciteta danas. Sa te tačke gledišta, najvažnija činjenica danas nije toliko moć tržišta u kruženju umetničkih proizvoda, koliko ekonomska uloga koju sama umetnost igra. Setimo se načina na koji se industrijski regioni ekonomski revitalizuju uspostavljanjem umetničkih ustanova. U Francuskoj sada imamo „Luvr” u napuštenom rudniku uglja na Severu i „Pompidu Centar” u regionu Loren, u kojem se ranije proizvodio čelik. I svuda širom sveta, napuštene industrijske zgrade pretvorile su se u umetničke prostore – što bi značilo da mesta posvećena takvoj vrsti umetnosti koja ne nude baš umetnička dela, već konstrukciju prostornih dispozitiva koji preispituju dominantne konfiguracije stvarnog sveta. U isto vreme, izmenio se i svet umetnika: osim ljubimaca tržišta, postoji mnoštvo umetnika koji su u sličnim uslovima kao radnici sa skraćenim radnim vremenom ili prekarni radnici. Tako se menja pejzaž umetničkog sveta, umetnost i život se prepliću na drugačiji način i otuda se mogu javiti nove mogućnosti – kažem: mogu se pojaviti – u širokom okviru estetičke logike.
S.Bradić: Budući da se određena konstrukcija čulnog iskustva može pronaći već kod Servantesa, Rablea i Vijona, kao i da je govor ludosti prisutan kod Erazma, čini se da određene pretpostavke estetskog režima možemo pronaći već u renesansi. Iako estetske prakse ovih pisaca pripadaju registru komedije (a zato i reprezentativnom režimu) da li bismo mogli da konstruišemo određenu praistoriju estetskog režima i ako bismo mogli šta bi spadalo u nju?
Ž. Ransijer: Režim umetnosti uvek uključuje elemente koji su formirani u okviru drugih režima ili na marginama njihove logike. Romantičarski pisci smatrali su Rablea, Servantesa i Šekspira svojim prethodnicima. Ipak, radikalnije gledano, može se reći da je estetski režim započeo ponovnim otkrićem i novim tumačenjem antičke umetnosti. Razliku pravi globalna mreža percepcije u kojoj se dela sagledavaju, čitaju i vrednuju. Posle Rableovog, Servantesovog i Šekspirovog vremena došao je „francuski” XVII vek, koji je za zapadni svet ustanovio čitav sistem zakonitosti u domenu književnih i umetničkih praksi, reafirmišući i modernizujući antičke podele i hijerarhije, nestale tokom srednjeg veka. U tom kontekstu, romani su mogli biti čitani radi zabave, ali nisu uzimani za ozbiljnu umetnost. A Šekspirovi komadi posmatrani su kao oblik primitivne umetnosti. Nasuprot tome, oblici i autori koje je reprezentativni režim isključio ili poslao na marginu, smatrali su se pretečama u vreme romantizma i nemačkog idealizma, što takođe podrazumeva da je Rableu ili Servantesu pridata filozofska ozbiljnost koju oni sami možda ne bi potraživali. Zato bi praistorija estetskog režima trebalo da se bavi manje „modernošću” autora iz prošlosti, a više preobražajima načina vidljivosti i kriterijuma procene koji omogućavaju „modernima” da odaberu ovog ili onog prethodnika. Pomislimo samo, na primer, na preobražaje urbanog života, na ulogu salona, na salonske kritike, na otvaranje muzeja i na trgovinu umetničkim delima u procesu laganog razaranja reprezentativne hijerarhije u slikarstvu. Pomislimo na ulogu pronalazaka arheoloških mesta u ponovnom otkrivanju antike, na udružene uloge putovanja i razvoja istoricističkog razmišljanja u prevrednovanju popularne kulture itd.
S.Bradić: U Sudbini slike pišete o odnosu između jezika i čulnosti i tvrdite kako su slika i jezik uvek već ispreplitani. Na kom osnovu možemo da garantujemo da jezik zaista predstavlja čulnu stvarnost o kojoj navodno svedoči i koju preraspodeljuje? Šta je uslov mogućnosti ovog preplitanja?
Ž. Ransijer: To je pitanje definicije. Ako pod „čulnom stvarnošću” nečega podrazumevate osobinu koju ono poseduje per se, onda je jasno da je jezik ne predstavlja. O tom pitanju Hegel je rekao sve što mora biti rečeno. Ono što ja nazivam „čulnim” jeste preplitanje: čulno je nešto što je označeno, rečeno, opisano i kvalifikovano. Naglasio sam tu tezu kada sam komentarisao kako su radnici opisali svoj dan na poslu ili autodidakti svoje otkriće pisanog slova: te priče nisu zapisi čulnog iskustva, već ponovni opisi koji transformišu to iskustvo. Kada stolar Goni piše dva teksta o danu na poslu, koje sam ja često komentarisao, on nam ne pruža zapis svog dana. On stvara fikciju, on transformiše vreme u kojem se, po definiciji, ništa novo nikada ne dešava, u vreme u kojem u svakom trenutku može nešto da se dogodi, to jest promena u ravnoteži između povezanosti i razmaka, prihvatanja i pobune. Poenta nije u tome da se prikaže čulna stvarnost. Poenta je preobraziti čulnu konfiguraciju odnosa između predmeta, slika i reči.
S. Bradić: Čini se kako je tehnologija, poput interneta, dramatično ubrzala kruženje i diseminaciju „slova siročeta” modernog pisanja. Vaše razumevanje odnosa tehnologije i umetnosti delimično je kritički usmereno prema Benjaminovoj koncepciji prema kojoj su nove „mehaničke umetnosti” (film, fotografija) izazvale promenu u statusu umetnosti. Kako shvatate pomenute tehnologije u ovom svetlu? Da li one donose sa sobom nešto značajno novo ili je njihov domet već sadržan u estetskom režimu?
Ž. Ransijer: Kad je reč o Benjaminu, ja sam samo primetio da sam pojam „mehaničkih umetnosti” pretpostavlja da se mehanička delatnost sagledava kao umetnost. Kinematografija nije izmenila koncept umetnosti. Umesto toga, kinematografija je postala „sedma umetnost”, jer su njena tehnička sredstva delovala prikladno za primenu nove ideje umetnosti, proizašle iz promena u delatnostima književnosti, vizuelnih i scenskih umetnosti. Specifična za pojam „tehnike” jeste ideja o sklopu mogućnosti koje mogu biti primenjene u različitim prilikama na različite načine. Digitalna tehnika još uvek nije značajno izmenila estetiku filma. Ali ona omogućava nezavisnim filmadžijama da prave filmove koje iz finansijskih razloga ne bi mogli praviti pomoću stare tehnike. Internet omogućava da reči brže cirkulišu i ta brzina ima važne posledice u političkim otporima i protestima, što je očigledno kod pokreta „Okupiraj” ili u kineskoj blogosferi. Međutim, on nije izazvao revoluciju u umetnosti reči. Svi vidovi pisanja koegzistiraju na internetu i, kad je reč o umetnosti, njegovi stvaralački kapaciteti ostaju sekundarni u poređenju sa njegovim kapacitetom kao enciklopedije.
S. Bradić: Kada pišete o podeli čulnog, pišete o „činjenicama opažanja koje su samoevidentne”, o „podeli mesta i vremena, vidljivog i nevidljivog, govora i buke”. Dobro je poznato da su metafore vida i zvuka dominirale zapadnim mišljenjem od antike – imajući u vidu da ih Vi ne koristite kao metafore – da li smatrate da druga polja čulnosti, koja pripadaju takozvanim „nižim čulima”, kao što su dodir, ukus i miris, imaju sličan značaj u podeli čulnosti kao vid i zvuk? Da li postoji ikakav emancipatorni potencijal u ovim alternativnim čulnim konstelacijama?
Ž. Ransijer: Činjenica je da su vid i sluh privilegovani, budući da su to čula koja pomažu da se načini globalna konfiguracija opažljivog i da se mapira stvarni svet. Zato oni igraju vodeću ulogu u subverziji vladajuće podele čulnog. Ponekad možemo čuti da bi trebalo preispitati njihovu povlašćenost, te da su niža čula – pošto su niža – više demokratska. Mislim da je to mišljenje vrlo sporno. Tačno je da osobe koje nisu prijemčive za vizuelne umetnosti mogu razviti izuzetnu čulnu sposobnost za mirise i parfeme. Ali je takođe tačno da je miris obično isključiviji nego vid i sluh: u rasizmu je miris drugoga obično nepodnošljiviji od njegovog izgleda ili jezika. Često je ukusu i mirisu pridavana moć feminističke subverzije, zato što, naročito u kuvanju, asociraju na žensku sposobnost. Ali to je i način da se opravda tradicionalna podela poslova, a kada je kuvanje postalo umetnost, ponovo se pojavila muška dominacija: skoro svi „veliki” kuvari su muškarci. Stoga ne mislim da ta čula predstavljaju alternativni emancipatorni potencijal. Oni su deo iste globalne konfiguracije.
Žak Ransijer/Stevan Bradić
Prevela s engleskog
Sonja Veselinović
