Uđem: Drago mi je i tužno kao na jutarnjoj kad onamo svetli Bogomajka, a ja joj na poklonjenje stupam. I milozvučno mi kaže: Ne boj se, u meni zaplavi nebesno i svetlo mi je živeti. Gle, tri listića izvezoh zeleno i plavi cvet da se ispuni dolazak….A Bože, šta joj sve pod iglom ne izlazi: Razaspu se cvetići, i okca su im trepetljiva kao da prepočetak sa zvezdica uze, kad su vesele u vedrini; ili tica dugovrata gde kljuje zlaćani grozd; ili sam cvet, kao božur, ali moćniji, a listići da su mu plamenovi neke vatre.
Bivaše, ljubičice mirisno cvetaju, kad ih započne vesti, a zajeseni i drveće ogoleva napolju kad isto završi.
Momčilo Nastasijević
