Žarko Laušević
Druga knjiga
(Dnevnik jedne robije)
Hipatia, Beograd, 2013.
Impresija
Druga knjiga je zadužbina, mudra i gorka okajnica, prozni pjesmotvor…
Ova poezija Lele-kule, ova spuška Luča utamničena, tinja bolom, raspaljuje se Čovjekovim, Piščevim mikrokozmom…
Kada se podjari bol, kada se produbi tuga, kad se zakrvoloči čežnja, kada se umije Pjesnikova duša, tada se povećava čudo života, tada nastaju ovakve knjige- knjige lijepog i neizdrživog bola…
Druga knjiga je uzvisila prvu, a i prva je uzvisila čovjeka, Druga pisca i poetu, njegov istiniti dar, njegovo ustrijeljeno srce, tešku ruku i lako belodušje…
I te bodlje humora koje nasmijavaju smračeni život, i opet tamnica kao književni oltar i zasužnjenik kao majstor riječi…
Sve je uvećano Lauševićevim srcem, okom čudovidnim, i jad i beznađe i snovi i nade i život sam, veći i manji od svega…
Laušević je mnoge pobjedio svojim duhom i od te pobjede ni sebe nije poštedio…
Čini se: ovo je i jeremijada i pjesma nad pjesmama…
Ovo je knjiga koja boli, bol koji oplemenjuje…
Knjiga Čovjeka ljudima..
I pored svih mana, ovo je knjiga vrline…
Citati
– I ovo jeste podrum mog života, moje najcrnje podzemlje, hoće li biti i grobnica?
– Sanjao sam da mi vade veselo srce koje je pevalo neku uspavanku, dodolsku…
– Samo nišči duhom misle da je zatvorski život dosadan…
– Nisam ja baš toliko načitan, samo sam nesrećan. I to je neka lektira, doduše…
– Uvek će biti samoće za one koji su je dostojni…
– Kako bi lepo bilo sad umeti umreti…
– Kad te konj kopitom ritne, ne možeš mu uzvratiti istom merom…
– Ne zlite Njegoša!
– Zlo je naše opšte dobro…
– Ma, biću ubica, doveka…
– Ponoć je, neka, opet. Slikam jednu mrtvu ženu…
– Savremena civilizacija sad već legalno piša u lavabo iz kog se umiva…
– Umreću, a ne navoleh se…
– Potreba da se tragično uvek drži podgrejano u mističnoj rerni hrišćanske crnine…
– Sve sam krivlji. To je uobičajeni propratni efekat dužeg boravka u ovoj instituciji…
– Mnogolika magla mrači mi mozak…
– Đe ti je najljepše- ispod tuša, u ženi, ili za šankom?
– Koliko se smeha odvalja, toliko će se suza proliti…
– Odavno već nikom ne pišem, pa ni sebi…
– I ćutim i gledam kroz sve zidove ovog sveta dok se bestidno svlačiš preda mnom…
– Čujem i ptice, navigacijskom greškom zaglavljene u zatvorskom hodniku…
– Hteo sam da se nebo slije u moje oči, da širom gledam smrt svake kapi…
– Glumac!? Kaži nešto smešno…
– Glava nagnuta nad klanac nesna…
– Iritirajući lavež ptica iz hodnika…
– Lepi se veče polako na moje čelo, curi niz leđa…
– Ej! Da je malo tog života iz ženine ljubomorne mašte…
– Ovamo ni kiša više ne dospeva…
– To je bio kraj njihovog života. To je bio i početak moje smrti…
– Što se bolje i argumentovanije braniš, jače će te i slađe kazniti..
– E ovo ti je Crna Gora, zapamti to! Niko te neće više voljet i niko slađe kičmu polomit!
– Kao što izvan čoveka nema Boga, tako ni nas nema nigde van ovih rešetaka…
