Manjinska tradicija
Imajući u vidu intelektualnu moć liberalizma, njegov politički interes kao i njegovu ekonomsku efikasnost i istorijski značaj, pomalo smo iznenađeni što je liberalizam tako malo popularan među intelektualcima. Mnogi autori su razmatrali ovo pitanje i ponudili različite odgovore.
Neki od odgovora su psihološkog karaktera. Američki liberalni filozof Nozik je, na primer, tvrdio da se neprijateljstvo intelektualaca prema liberalizmu može objasniti resantimanom: intelektualci su protiv liberalizma zato što im zakoni tržišta ne dodeljuju materijalne i simboličke nagrade koje s punim pravom očekuju da dobiju zbog svojih akademskih postignuća. Ova teza je nedavno bila podvrgnuta pokušaju verifikacije, što sugeriše da u njoj nesumnjivo leži delić istine.
Moguće je, čak i sasvim verovatno, da ovakva objašnjenja identifikuju stvarne mehanizme. Ali ne verujem da su ona dovoljna da objasne nepopularnost liberalizma u redovima intelektualaca. Prvenstveno zbog toga što ne uzimaju u obzir varijabilnost ovog fenomena. Jer, nisu sve profesije koje čine složeni svet intelektualaca podjednako imune na liberalizam.
Pravnici i ekonomisti su manje imuni od sociologa, politikologa ili antropologa. Ovo neprijateljstvo je u određenim okolnostima ili zemljama upadljivije nego u nekim drugim okolnostima ili zemljama. Valjano objašnjenje ne bi smelo, dakle, da se odriče krčenja novih staza koje omogućavaju da razumemo tu varijabilnost.
Osim toga, nije baš lako razumeti zašto bi se neko zalagao za određenu ideju ako za to nema razloga. Zato ću se ovde usredsrediti upravo na razloge kognitivnog i društvenog porekla zbog kojih brojni intelektualci ne vole liberalizam. Smatram da tzv. sociologija znanja, koju bi bilo bolje nazvati sociologijom ideja, tj. onim delom sociologije koji teži da objasni verovanja društvenih subjekata, pridaje previše značaja socijalnim determinizmima, a premalo kognitivnoj racionalnosti – onoj formi racionalnosti koja nas nagoni da poverujemo da je neka teorija istinita ili sporna.
Šarolika kategorija
Odmah na početku valja priznati da je kategorija intelektualaca šarolika. Jedni predlažu ideje, teme ili teorije o raznim predmetima koje se prvenstveno odnose na čoveka i na društvo – oni su stvaraoci ideja. Drugi su više potrošači ideja, kao što je većina nastavnika u srednjim školama.
Pojedini, pak, poput novinara, posreduju između stvaralaca ideja i javnosti.
Ni reči „liberal” i „liberalizam” nisu ništa jasnije. Kao i reč „protestant”, one su prvobitno izvedene iz nadimka kojem su kumovali konzervativci kako bi diskreditovali svoje političke protivnike. Naime, početkom XIX veka, torijevci, engleski konzervativci, podsmevali su se vigovcima, „progresivcima”, nazivajući ih liberalima. Pritom su koristili termin iz španskog političkog života, los liberales, što svedoči o preziru tadašnjih engleskih konzervativaca ujedno i prema Španiji i prema karakteru ovih ideja koje su smatrali utopijskim. Ovo poreklo objašnjava zašto je u engleskom jeziku Severne Amerike reč „liberal” i danas grosso modo ekvivalent našem „progresivcu”. Što se tiče ideja koje mi u Evropi kvalifikujemo kao „liberalne”, one se danas smatraju desničarskim u Sjedinjenim Američkim Državama kao i u Evropi, dok su se u XIX veku svuda smatrale levičarskim.
Stvari dodatno komplikuje to što izvan zajedničkog imenitelja koji označava reč liberalizam, možemo razlikovati više pravaca. Postoji ekonomski liberalizam koji želi da tržištu ostavi onoliko mesta koliko je moguće, koji prihvata državne regulative pod uslovom da donose neporecive prednosti. Postoji politički liberalizam koji insistira na jednakosti prava, na što je moguće većem širenju sloboda, kao i na granicama državnog intervenisanja. Oba pravca predstavljaju elaboracije, u ekonomskom i političkom domenu, filozofskog liberalizma, koji postulira da je pojedinac racionalan, da mu je glavna briga da raspolaže najvećom mogućom slobodom uz uvažavanje i priznavanje sopstvenog i tuđeg dostojanstva.
Ovde ću razmatrati reč liberalizam ponajviše u filozofskom smislu, budući da je on koren druga dva smisla. Prednost postavljanja ovog pitanja na filozofsku ravan ogleda se u tome što je ono time učinjeno još zanimljivijim. Zaista, lako je objasniti podozrenje intelektualaca povodom ekonomskog liberalizma. Ne treba mnogo mudrosti da bismo razumeli da neki ukazuju više poverenja Državi nego tržištu (što, naravno, ne znači da su u pravu). Kao što je Fridrih Hajek pokazao, lakše je razumeti „konstruisani” poredak nego „spontani”. Herbert Spenser je istu ideju izrazio drugim rečima. Objasnio je da poredak koncipiramo više po modelu „vojničkog” nego „industrijskog” poretka. Uostalom, ekonomski liberalizam je u praksi predmet svakojakih izvrtanja od strane tzv. Liberalnih vlada i zemalja, kao što pokazuju kejnzijanske mere oživljavanja javnih troškova ili protekcionističke mere koje je preduzela aktuelna američka vlada u domenu poljoprivrede ili čelika. Međutim, čini se paradoksalnim da intelektualce više ne zavodi vizija sveta koja dostojanstvo i slobodu pojedinca tretira kao ključne vrednosti.
Ove distinkcije nimalo ne iscrpljuju složenost pokreta ideja kojima se lepi etiketa liberalizma. U stvari, ovaj pokret sadrži beskrajno mnogo verzija. Adam Smit, Aleksis de Tokvil, Frederik Bastija, Džon Stjuart Mil ili, bliži nama, Karl Poper i Fridrih fon Hajek, predstavljaju nekoliko velikih imena koja nam prva padaju na pamet kada pomenemo liberalizam. Ali nesporno je da su sociolozi Emil Dirkem i Maks Veber, takođe, liberali. Možemo razlikovati i stepene liberalizma. Robert Nozik svakako zastupa užu verziju liberalizma nego Džon Rols. Naravno, antiliberali teže da poistovete liberalizam s njegovim najekstremnijim vidovima. Pošto smo izneli ove opaske i složili se da je većina intelektualaca nenaklonjena liberalizmu, upitaćemo se koji su uzroci toga?
Predstava društva
Počeću jednim banalnim zapažanjem, tj. tvrdnjom da je liberalizam proizvod filozofije prosvetiteljstva. Dovoljno je pomenuti ime Adama Smita da bismo se u to uverili. Budući da je proizvod XVIII veka, liberalizam prenosi pojmove i slike društva, Države i ljudskog bića koji variraju od jednog do drugog liberalnog autora, ali sadrže i neke zajedničke elemente. Društvo je u liberalizmu sastavljeno od pojedinaca koji nastoje da uvećaju svoje blagostanje. Liberali žele da pravila društvene igre budu štopravednija. Ali oni dopuštaju da je nagrađivanje jednih i drugih u pogledu statusa, prihoda, prestiža ili uticaja promenljivo, da određeni pojedinci bolje prolaze na tržištu kompetencija i sposobnosti. U idealnom slučaju, oni prihvataju nejednakosti, ali bi oni najumereniji želeli da one budu funkcionalne, bar u meri mogućeg, tj. da budu opravdane. To je pozicija američkog liberala Džona Rolsa u njegovom slavnom delu Teorija pravde.
Zapažanja sociologa potvrđuju valjanost ovih ideja. Mnoga ispitivanja zaista pokazuju da javnost veoma dobro prihvata postojanje nejednakosti, da funkcionalne nejednakosti smatra legitimnim (kao i disparitete nagrađivanja u zavisnosti od odgovornosti unutar nekog preduzeća), da u potpunosti prihvata nejednakosti za koje je nemoguće odrediti da li su funkcionalno opravdane (kao dispariteti prosečnih plata među zanimanjima koje je teško međusobno upoređivati), sve u svemu, da ne prihvata nejednakosti bez funkcionalne opravdanosti. Primer funkcionalne neopravdanosti bio bi slučaj generalnog direktora koji, nakon što je dobio otkaz zbog lošeg rukovođenja firmom, zahteva obeštećenje indeksirano u iznosu enormne prethodne plate.
Liberalna predstava društava podrazumeva drugi ključni pojam, pojam „statusa”. Funkcionisanje društva rađa koloplet statusa, kaže Maks Veber. Postoje vedete, heroji, naučnici, umetnici, visoki funkcioneri, sindikalni aktivisti, šefovi preduzeća, političari i mnoge druge kategorije koje uključuju uticajne, prestižne ili moćne ličnosti. Liberalni sociolog Pareto je insistirao na činjenici da se reč „elita” koristi u množini, jer su statusi u velikoj meri neuporedivi. Ima velikih sportista, velikih umetnika i velikih naučnika. Ove kategorije ne možemo hijerarhizovati jedne u odnosu na druge.
Marksistički kontramodel
U XIX veku marksizam je snažno osporavao, u svojim nebrojenim varijantama, ovakve predstave o društvu. Za marksiste, osnovna kategorija nije status, nego klasa. Oni okrivljuju pojam statusa za prenošenje pacifističke vizije društva prema kojoj bi svako bio sopstveni zastupnik u simfoniji podele rada.
Danas nam se često čini da je marksizam mrtav. On je mrtav u svojim političkim otelovljenjima, ali u onim intelektualnim je, zapravo, i dalje živ. Premda je gotovo većina intelektualaca odbacila marksističku doktrinu, marksistička vulgata je ostavila eksplikativne šeme koje obilato koriste čak i oni koji sebe ne smatraju marksistima.
Ove eksplikativne šeme su danas, na početku XXI veka, i dalje u opticaju. Aktuelne su velike kategorije marksističke doktrine, a posebno pojmovi klase i klasne borbe. U igri je čak i uprošćena verzija marksističke klasne teorije. Sociološka literatura između 1960. i 1990. godine potvrđuje da, s one strane zamršene složenosti društvenih rangova, statusa i slojeva, svih onih kategorija svedenih na rang prostih privida, postoje dve nevidljive klase: povlašćena i podređena, koje oslikavaju celinu društvene interakcije. U Francuskoj, samo još predstavnici onoga što je preostalo od Komunističke partije pominju „krupni kapital”. Samo pojedini intelektualci i dalje govore o „klasnoj borbi”. Ali, ako ostavimo po strani modernizaciju rečnika, mnogi komentari nastavljaju da prenose predstavu prema kojoj je društvo sastavljeno od dve antagonističke klase.
U toku uličnih protesta pokrenutih povodom reformi penzionog sistema u Francuskoj u proleće 2003, obično su se među učesnicima, tj. iz usta nekih sindikalnih predstavnika, čuli sledeći komentari: „Trebalo bi da preduzeća, a ne samo zaposleni učestvuju u finansiranju”, „poslodavci ćute jer vlada sprovodi politiku koja im odgovara”. U masovnom protestu koji je predvodio populistički lider Žoze Bove na visoravni Larzak od 8. do 10. avgusta 2003, Svetska trgovinska organizacija je optužena da služi isključivo interesima multinacionalnih kompanija. Zaboravljalo se da su u njoj i predstavnici zemalja Juga, da je Svetska trgovinska organizacija (STO) izrasla iz Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) 1947. godine, koji se svesrdno zalagao za uklanjanje carinskih barijera u korist Juga. Doduše, opravdana je bojazan da Svetska trgovinska organizacija ne može, kratkoročno i u dovoljnoj meri, da koriguje politiku subvencija bogatih zemalja u poljoprivredu, koja je izrazito nepovoljna u siromašnim zemljama. Ali jedna je stvar izraziti svoje razočaranje, a druga tvrditi da Svetska trgovinska organizacija ima tajni zadatak da štiti interese bogatih zemalja. Skrivena funkcija genetski modifikovanih organizama bila bi, prema pristalicama Žozea Bovea, da proizvedu sterilne biljke isključivo zato da bi primorali seljake da nabavljaju seme od multinacionalnih kompanija.
To što oni čine biljke otpornijim bio bi samo paravan iza kojeg se krije ova skrivena funkcija. Prećutano je da je kukuruzno seme već odavno u upotrebi, iako je, takođe, sterilni hibrid, što je pomoglo da se proizvede kukuruz prilagođen svim klimatskim uslovima. Dakle, pojam klasne borbe je i te kako živ u mnogim duhovima. Preživela je i ona druga marksistička ideja da je umerena vlada po prirodi u službi dominantne klase, ili pak da je liberalizam, posredstvom globalizacije, proširio klasnu borbu na planetarnom nivou, služeći interesima Severa na štetu interesa Juga.
Zašto se održavaju ove šeme prema kojima nacionalni i internacionalni život podrazumeva endemični konflikt između povlašćenih i potčinjenih? Zato što ostavljaju utisak da nude ključeve za objašnjenje stvarnosti, pogotovu različitih oblika nejednakosti koje izlučuju liberalna društva. Ta objašnjenja se percipiraju kao validna, ne zato što bi bila očigledna nego zato što plivaju na talasu marksizma. Večita eksplikativna šema – teorija zavere (conspiracy theory) – dobila je svoj učeni izraz i legitimitet upravo preko marksističkog upliva. Prema ovoj teoriji, sva zla u društvu proizlaze iz zavere moćnika koji svoje egoistične ciljeve skrivaju ispod vela uzvišenih namera.
Školske nejednakosti i kontramodel
Jedna tema ilustruje ove procese na uzoran način. Krajem šezdesetih godina XX veka, u svim zapadnim društvima postao je veoma upadljiv jedan oblik nejednakosti – nejednakost šansi u dostupnosti obrazovanja. Šezdesete godine obeležava navala zahteva za obrazovanjem. Jedan od principa liberalnih društava jeste da ona moraju nastojati da svima pruže jednake šanse. Međutim, prinuđeni smo da konstatujemo da društveno poreklo gotovo sudbinski određuje obrazovno postignuće. Dete iz radničke porodice u Francuskoj ima po pravilu četrdeset puta manje šansi da pohađa univerzitet nego dete fakultetski obrazovanih roditelja. Brojka se percipira kao preterana i odražava stanje koje protivreči vrednostima liberalizma. Podaci koji se odnose na druga liberalna društva takođe pokazuju izrazite nejednakosti obrazovnih šansi. Oni su istovetni u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj, ili pak u skandinavskim zemljama gde je socijaldemokratija dugo bila na vlasti i stalno se hvalila egalitarnim ciljevima.
Sve, dakle, sugeriše da društvene snage deluju kako bi održavale suprotnost između vladajuće i potčinjene klase, sve navodi na pomisao da su ove snage imale moć da ponište dobre namere isplaniranih politika. U tom času se pojavljuje diskurs tipa: Kome zločin ide u prilog? Dominantnoj klasi. Produbljujući ovu tezu, intelektualci pokazuju da su mehanizmi koji osiguravaju reprodukciju dominantne klase nevidljivi. Škola valorizuje buržoasku kulturu i konačno sudi pojedincima shodno njihovoj bliskosti sa kulturom vladajuće klase, bez znanja svih društvenih aktera. Ove teme su razvijali mnogobrojni autori od sedamdesetih godina naovamo, na primer filozof Altiser, član Komunističke partije Francuske, kao i ličnosti snažnog levičarskog usmerenja poput Burdijea. Oni svoj uspeh duguju činjenici što identifikuju problem i nude objašnjenje koje je za mnoge kristalno „jasno”. To je zavelo široku publiku, između ostalih i učenike s lošijim uspehom i njihove porodice, zapravo, sve one koje je obrazovna nejednakost šokirala i koji su poverovali da im društvene „nauke” otkrivaju njene prave uzroke. Mediji su sa svoje strane svesrdno podržavali i prenosili ovo objašnjenje. Na taj način, ideja po kojoj je kultura sredstvo klasne reprodukcije zadobija opšteprihvaćen status. Ona još snažno prožima akademske i kulturne krugove, u kojima se učenje Altisera i njemu sličnih sa strahopoštovanjem širi sve do današnjih dana.
Ovaj primer ilustruje jedan opšti proces: istaknuta tema školskih nejednakosti pobudila je rađanje teorija koje pronalaze svoje nadahnuće u kategorijama i eksplikativnim šemama marksističke tradicije. Sasvim je razumljivo da su novonastale teorije lako našle put do publike. Dodao bih da to nikako ne znači da su one opravdane. Kao što je rekao Pareto, neka teorija može da bude korisna, a da pritom ne bude tačna. Razloge zbog kojih je prihvaćena možemo razumeti čak i ako nisu validni. To što ih razumemo i opravdavamo ne znači da ih potvrđujemo.
Protivrečna predstava o državi
Kad je reč o državi, liberalizam čuva njenu predstavu ugovornog tipa. Liberalna država je pravna. Svi liberalni akteri naglašavaju značaj pravana, odnosno, na slobode: slobodu mišljenja, slobodu kretanja itd. Prema liberalima, garancija prava-na predstavlja uslov da prinude koje nameće država postanu prihvatljive građaninu. Trebalo bi da ova priznata prava budu zagarantovana svima: svi bi trebalo da uživaju jednakost u slobodama. Pravna država je, pre svega, država koja garantuje ovaj oblik jednakosti.
Poznato je šta se desilo u XIX veku. Ne zadovoljavajući se grandioznim funkcijama na koje je liberalna tradicija težila da je ograniči, država je počela da ispunjava sve brojnije funkcije: ona postaje ekonomska, inženjerska, preduzetnička i zaštitnička.
Liberali se vidno uznemire kad god im se učini da država preuzima funkcije koje bi oni radije prepustili privatnim inicijativama. Prisetimo se Tokvilove bojazni povodom „ogromnog despotizma tutora”. Ukratko, reklo bi se da razvoj liberalne države u XIX i gotovo celom XX veku protivreči liberalnoj teoriji države.
Naravno, vrhunac Države proviđenja pripada prošlosti i čini se kako se razvoj okreće na suprotnu stranu. Ali ideja o centralizovanoj državi, čije bi funkcije prevazilazile okvire koje im pripisuje liberalna tradicija i dalje je prisutna u mnogim duhovima, posebno u Francuskoj. Tako je 2003. godine, prosvetni sindikat pružio jak otpor vladinom projektu uspostavljanja regionalne uprave u gimnazijama i srednjim školama. Tada se govorilo o „rasparčavanju javne službe” i raspirivao strah od rastućeg dispariteta od jednog do drugog regiona u pogledu kvaliteta javne službe i životnih uslova prosvetnog kadra. Nijednom demonstrantu nije palo na pamet da je mnogo zemalja uvelo decentralizovanu organizaciju nastave i da je ona možda formula za bolju adekvaciju između obrazovanja i zaposlenja na globalnom nivou. Sve u svemu, uprkos trendu povlačenja Države proviđenja, funkcije idealne centralne države i dalje široko prevazilaze funkcije koje joj dodeljuje liberalna tradicija. Povrh toga, nema sumnje da pravna država nije potpuno ostvarena, da se princip jednakosti svih građana pred zakonom ne primenjuje uvek.
Predstava čoveka i nove psihologije
Dakle, u XIX i XX veku pojavljuju se nove predstave o društvu i državi koje su nedovoljno kompatibilne sa principima liberalizma, ali koje u određenim okolnostima ipak podstiču njihovu eksploataciju i mobilizaciju. Međutim, upravo se na predstavi o ljudskom biću razvijaju i stupaju na snagu neverovatno efikasne koncepcije suprotne liberalnoj tradiciji.
Liberalizam koncipira čoveka kao racionalno biće potčinjeno strastima i interesima koje nastoji da zadovolji koristeći sredstva koja mu se čine najboljima. Uopšte, zamišlja ga kao biće koje ima razloge da radi to što radi ili da veruje u to što veruje. Više ga pokreću razumljive strasti i razlozi nego uzroci koji deluju bez njegovog znanja. Dakle, psihologija primenjivana u liberalnim teorijama poklapa se sa ordinarnom psihologijom: psihologijom Aristotela i moralista iz XVII veka, koja se upražnjava od pamtiveka i koju svakodnevno koristimo. U nedostatku boljeg izraza, ovu psihologiju kvalifikujemo terminom „racionalna”. To je psihologija koju upotrebljavaju svi liberalni autori: Adam Smit, Tokvil, Maks Veber. U XIX veku se razvijaju šeme suprotne ovakvoj slici čoveka, koje su postale toliko uticajne i samorazumljive da su se nametnule kao eksplikativne šeme koje i danas često automatski koristimo.
Ordinarna psihologija je sa Frojdom devalvirala u korist dubinske psihologije. Osnivač psihoanalize opisuje psihizam kao trospratni mehanizam u kome cirkulišu snage. Frojd pretpostavlja da čovekova verovanja i aktivnosti izviru iz mašinerije nesvesnog, koje u očima subjekta prikriva svoja lukavstva kako bi efikasnije delovalo. Psihoanaliza je nametnula, u drugim terminima i sledeći druge pravce, suštinsku ideju: da su ljudska ponašanja i verovanja imala svoje uzroke u snagama koje izmiču kontroli subjekta i da su razlozi kojima ljudi objašnjavaju svoja verovanja i svoje činove, zapravo, izgovori.
Mnogi drugi idejni pokreti osnažili su ovaj zaokret. U drugoj polovini XX veka pojavljuju se strukturalisti koji smatraju da misteriozne strukture oblikuju ljudska verovanja. Marksistička vulgata posmatra pojedinca kao puki proizvod okruženja. Štaviše, on je obično sklon iluziji, lažnoj svesti. Vidi izokrenutu sliku sveta, kao u fotografskoj crnoj komori. Ova ideja je bila nijansirana na hiljadu načina i godinama je važila kao svedočanstvo nesumnjivog naučnog progresa. Ljudsko biće je obdareno svešću koja je po svojoj suštini lažna. Prema Ničeovom mišljenju, čoveka pokreće resantiman, i shodno slučaju, volja za moć koju pojedinac ne primećuje, uveren da njegove predstave odražavaju stvarnost. Ali one su samo slike stvarnosti izobličene dejstvom nevidljivih sila. Mnogi ugledni savremeni antropolozi ponavljaju ovaj refren: to su tzv. kulturalisti koji smatraju da je ljudsko biće proizvod kulture okruženja. Prema njima, ljudski subjekt veruje u ono u šta veruje naprosto zato što okruženje u to veruje, zato što je tako naučio. Ali i ovde iznova podleže iluziji jer, kako navode kulturalisti, veruje pogrešno da je njegovo verovanje objektivno zasnovano. Ova iluzija, kao i sva njegova verovanja, jeste proizvod kulture. Počev od šezdesetih godina XX veka, sticajem okolnosti, u zapadnom svetu majstori sumnje, u prvom redu Marks, Frojd i Niče, u velikoj meri vladaju intelektualnim životom, naročito širokim oblastima humanističkih nauka, potiskujući ili marginalizujući intelektualce bliske liberalnoj tradiciji.
Iako su izgubile nekadašnju svežinu, njihove ideje se i danas polušapatom afirmišu i prenose. I dalje se smatra očiglednim da su ljudsko ponašanje i verovanja manje-više mehaničke posledice okruženja, da čovek mora da bude analiziran kao biće potčinjeno kulturnim, društvenim i psihološkim snagama koje izmiču njegovoj kontroli. Dakle, out ordinarna psihologija, „racionalna” psihologija; out autonomni subjekt: out sama srž liberalne tradicije. Drugim rečima, iz različitih principa koji nadahnjuju ove različite idejne pokrete proishodi da nauke o čoveku moraju da se ratosiljaju pojma slobode, koji je bio neizmerno dragocen svakom liberalnom misliocu sve od Kanta, Adama Smita ili Tokvila.
Ako ne uviđamo uticaj ovih eksplikativnih šema, nećemo razumeti, primera radi, da je mnogo sociologa, antropologa, itd., kao i mnogo političara i aktivista, sve u svemu, jedna široka publika, posmatrala ekonomiju kao lažnu nauku koju možemo ignorisati i tretirati naprosto kao ideologiju: upravo zato što ekonomija, po njihovom mišljenju, uvodi u igru uprošćenu viziju čoveka, viziju koju bi majstori sumnje, Marks, Niče, Frojd i ostali, definitivno odbacili. Ovi uvidi nisu ostali bez praktičnog uticaja: ako ne vidimo da majstori sumnje u svojim učenjima nipodaštavaju „racionalnu psihologiju”, nećemo razumeti zašto političari redovno i bezobzirno povređuju prava svojine (osnovna tema liberalizma) kontraproduktivnim ograničenjima.
Primenjujući principe racionalne psihologije, ekonomska teorija je, na primer, već odavno ustanovila da su zabrana povećanja stanarina i druge mere koje vlade liberalnih društava preduzimaju u cilju „zaštite” stanara, kontraproduktivne jer pogađaju iste one kojima se želi pomoći. Mnoštvo činjenica potvrđuje teoriju: dokazano je da su u današnjoj Nemačkoj ovakve mere dovele do porasta nezaposlenosti u građevinarstvu jer privatni preduzetnici prestaju da grade u cilju izdavanja. Ali čini se da mnogi političari ne veruju ni teoriji ni činjenicama, delimično iz demagoških razloga, ali i zato što im istine ekonomije nadahnute „racionalnom psihologijom” izgledaju suviše jednostavne da bi bile ubedljive, ili nedovoljno snažne da primoraju na javnu akciju.
Dve matrice: liberalna i neliberalna
Dugotrajni uticaj idejnih pokreta koji nadahnjuju neliberalne eksplikativne šeme razvijao se pre svega zahvaljujući dvema razumskim kategorijama. Valja priznati, za početak, da su ove šeme otvorile nova polja istraživanja i razumevanja sveta i čoveka. Ne moramo biti pobornici psihoanalitičke dogme niti verovati da neka iskustva iz detinjstva utiču na ličnost. Marksizam je skrenuo pažnju na značaj ekonomskih fenomena u istorijskom razvoju.
Ali, s druge strane, ovi misaoni pokreti koji se odriču liberalne tradicije nastaju iz jednog nesumnjivo važnog razloga, naime, zato što odgovaraju na pitanja. Psihoanaliza obećava odgovore na različite oblike nezadovoljstva, za koje klasična psihologija nema rešenje. Ona je obećanje medicine duše. Gelner je pokazao da to obećanje objašnjava – mnogo više nego njeni doprinosi saznavanju psihizama – tajnu njenog uspeha. Što se tiče marksizma, on je zaista predstavljao obećanje za sve „prezrene na svetu”.
Konačno, na kraju procesa koje sam upravo ovlaš pomenuo, iskristalisale su se dve matrice mišljenja, pomoću kojih su mogli da budu analizirani politički, društveni i ekonomski problemi u celosti: liberalna i neliberalna matrica. Uspostavljanje neliberalne matrice tokom XIX veka i njena revitalizacija u drugoj polovini XX veka, pod uticajem činilaca koje sam pomenuo, ali, u velikoj meri, i pod uticajem posledica ogromnog potresa koji je doneo Drugi svetski rat, doprineli su da se težište tradicije liberalnog mišljenja prebaci na ekonomiju, dok je neliberalna matrica osvojila većinu drugih humanističkih „nauka”.
Da rezimiram. Čini mi se da intelektualci odbacuju liberalizam zbog osnovnog procesa koji se svodi na sledeće: u polaznoj tački ovog procesa, zahvaljujući sticaju okolnosti i društveno-istorijskom kontekstu, pojavljuju se činjenice koje kolektivni senzibilitet percipira kao veoma značajne. Takve okolnosti otvaraju niz pitanja koju preduzetni intelektualci naklonjeni etici ubeđenja, posebno Gramšijevi organski intelektualci, počinju da eksploatišu. Kad pomisle da ove važne činjenice otkrivaju određene promašaje liberalnih društava, konstruišući svoju dijagnozu, ti isti intelektualci koriste eksplikativne šeme koje su na tržište plasirale misaone tradicije suprotne liberalizmu. Ako ukazivanje na promašaje posvedoči o „plemenitim osećanjima” i ako se ponuđeno objašnjenje učini „jednostavnim”, ono ima šansi da bude medijski posredovano i da izbegne kritiku. Gore sam naveo primer tog procesa: onaj o nejednakosti školskih šansi. Pomenuću još dva konkretna primera pozajmljena iz drugih domena kako bih ilustrovao generalizaciju.
Pitanje manjina
Pomenuću najpre primer manjina u Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da je ovaj primer veoma zanimljiv zato što je problem manjina u korenu pokreta raskida sa principima liberalizma bez presedana na američkim univerzitetima. Počev od kraja šezdesetih godina, intelektualci u naletu zanosa otkrivaju evropske učenike majstora sumnje: najveći američki univerziteti organizuju predavanja o Altiseru i Fukou. Problem manjina poprima oblik izuzetno važnog fenomena u američkom političkom životu počev od događaja u Litl Roku.
Marksistička tradicija nije uhvatila duboke korene u Sjedinjenim Američkim Državama posle Drugog svetskog rata; marksizam se uopšte nije predavao na univerzitetima, tako da je slika klasne borbe na njima bila veoma malo korišćena. Doseljavanje stranaca hispanofonskog porekla, a potom i razvoj ženskog rada pogoduju stvaranju pokreta koji teže da zaštite i druge „manjine”. Ova reč, koja je očigledno neprimerena kad su posredi žene, od sedamdesetih godina obuhvata svaku kategoriju tretiranu na način koji se percipira kao diskriminatoran. U međuvremenu, uzpomoć free speach movement, marksističke kategorije prodiru u univerzitetske sredine. Univerzitetski profesori marksističke orijentacije, od kojih su neki poreklom iz Evrope, dobijaju katedre u Sjedinjenim Američkim Državama. U nekim disciplinama uspostavlja se često površan marksizam. Problem manjina favorizuje dualističku predstavu društva, suprotstavljajući potčinjene manjine većini ili bar dominantnoj tlačiteljskoj klasi. Mnogi intelektualci tada počinju da stvaraju često uprošćene teorije, ali koje se bez vidnih teškoća plasiraju na tržište ideja. Objašnjava se kako su istoriju pisali muškarci te je tako iskrivili na štetu žena, da su je pisali belci i izobličili na štetu crnaca, da su je pisali Evropljani na štetu drugih civilizacija. Eksplikativna šema Kome zločin ide u prilog? Vladajućoj klasi, ovde iznova usmerava mnoštvo teorija: istorija je napisana na mistifikatorski način upravo zato da bi se obezbedila vladavina muškaraca nad ženama, belaca nad crncima, Evropljana nad neevropljanima. Ove površne verzije teorije zavere su lako prihvatljive, pre svega zato što diskretno evociraju eksplikativne kategorije i šeme koje je marksizam učinio poznatim: društvo je sastavljeno od dve antagonističke kategorije, vladajuća klasa nameće svima – bez njihovog znanja – ideje kakve joj odgovaraju.
Ovim kovitlacem je zahvaćena i sama istorija nauka: neki smatraju da i ona minimalizuje doprinose potlačenih „manjina”. Istorija literature se ponovo analizira prema istim šemama. Istoričarka obrazovanja Dajana Ravič opisuje postupke cenzure i autocenzure kojima se podvrgavaju tekstovi namenjeni američkim đacima. Jer ne treba vređati osećanja nijedne „manjine”. Tako se iz jednog teksta izbacuje odlomak o sekvoji, veoma rasprostranjenom četinaru koji raste u Severnoj Americi ali koji suviše asocira na Božićno drvo iz hrišćanske tradicije. Zatim, klasični autori su veoma malo zastupljeni u lektiri za decu, jer u svakom tekstu koji je nastao pre 1970. godine, neizbežno pronalazimo dokaze „rasizma” i „seksizma”. Komisija zadužena za otkrivanje problematičnih mesta u texbooks preporučuje da se izostavi odlomak o istoriji uzgajanja kikirikija pod izgovorom da je ovo seme bilo izvezeno u Brazil posle pobede Portugalaca nad lokalnim plemenima. Ovi živopisni primeri nisu svojstveni samo američkom društvu. Slične fenomene zapažamo i na univerzitetima u Nemačkoj i severnoj Evropi, iako nisu toliko napadni .
Godine 2003, grupa feministkinja iz Kvebeka u kolumnama montrealskog dnevnog lista Le Devoir (27. mart 2003) zahteva da se doktorantkinjama omogući jednostavnija procedura dobijanja doktorata kako bi u najkraćem roku ostvarile princip rodne jednakosti. One tvrde da je ideja o objektivnom znanju izmišljotina, da su je izmislili muškarci kako bi porazili žene.
Kompozitor Hektor Berlioz je nedavno osumnjičen da je šurovao sa Zapadom protiv Juga. Francusko ministarstvo kulture predlaže 2000. godine da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Panteon. Ovaj projekat je naposletku bio stopiran na najvišem državnom nivou posle jedne polemike u kojoj je Berlioz optužen da je politički nekorektan. Njegova opera Trojanci, inspirisana Vergilijevom Eneidom, opisana je kao neumesna slavopojka zapadnoj civilizaciji koja je, kao što je poznato, tlačila ostale civilizacije. Polemika je postala toliko usijana da je direktor francuskonemačkog televizijskog kanala Arte, smatrao da treba da se izvini zbog direktnog prenosa Trojanaca sa Salcburškog festivala.
Ove epizode su poučne: one nam bez sumnje pomažu da bolje razumemo kampanje koje je kineska Kulturna revolucija organizovala protiv Betovena i Konfučija. Kako bih potvrdio sveopštost procesa, na šta sam hteo da ukažem povodom obrazovnih nejednakosti i „pitanja manjina”, dodaću, ako mi dozvolite, još jedan ilustrativan primer.
Nejednakosti Sever–Jug
Kao što je razvoj masovnog obrazovanja istakao nejednakost u dostupnosti obrazovanja i protivrečnost između ovih istrajnih nejednakosti i liberalnih vrednosti, tako je i dekolonizacija istakla nenarušivu nejednakost među društvima. To je vreme kada niču teorije nadahnute Hobsonovim i Lenjinovim učenjem, koje pokazuju da su nejednakosti Sever-Jug rezultat eksploatisanja Juga od strane Severa. Druge, manje radikalne teorije, smatraju da su društvene strukture Juga krivci za njegovo zaostajanje, i da samo Sever može da osigura ekonomski uzlet kroz spoljnu pomoć.
Ukratko, počev od šezdesetih godina, kontekst dekolonizacije rađa književnost koja se često opisivala kao strukturalistička i koja je dugovala svoj uspeh činjenici što je bila odgovor na pitanja. Primera radi, takozvanu teoriju začaranog kruga siromaštva svi mogu razumeti. Ona je istovremeno jednostavna i naizgled neupitna: neka siromašna zemlja nema sposobnosti za štednju, te tako ni sposobnosti za investiranje. Prema tome, ona ne može da poveća ni svoju produktivnost, ni svoj standard. To znači da se njen ekonomski razvoj može podstaći jedino zahvaljujući spoljnoj pomoći.
Teorija ne razmatra druge mogućnosti. Primera radi, da povećanje produktivnosti nije nužno skupo, da u nekoj siromašnoj zemlji nisu svi siromašni, da se zahvaljujući razmenama mogu koristiti prihodi stečeni van zemlje. Spektakularni razvoj azijskih zmajeva ili Kine nije bio dovoljan da obori fatalizam ovih strukturalističkih teorija. Kao ni očevidni primeri iz ekonomske istorije: Japan, Nemačka, Švajcarska, Francuska, Švedska ili Norveška, svakako nisu postale bogate zahvaljujući spoljnoj pomoći. Dugo se prelazilo preko činjenice da je spoljna pomoć pothranjivala korupciju i obeshrabrivala lokalne inicijative.
Zašto su ove teorije postale tako popularne? Odgovor leži u njihovoj korisnosti, u smislu da su odgovarale na više zahteva: oslobađale su vlade Juga svake odgovornosti. Podudarale su se sa željama političkih elita Juga, ali i sa senzibilitetom severnjaka koji su smatrali da je nedopustivo da se Jug ostavi na cedilu, da prestane da se eksploatiše. Ali budući da nisu bile tačne, ove teorije su Jugu verovatno više naškodile nego pomogle. One su doprinele legitimizaciji despotskih režima koje su pokretali principi ekonomskog upravljanja marksističkog usmerenja, kao u Naserovom Egiptu ili u Alžiru u godinama posle sticanja nezavisnosti, ili pak nacionalizmi koji se malo brinu za zajedničku dobrobit.
Druga važna činjenica reaktivira danas analize strukturalističkog usmerenja. Označava je pojam globalizacije. Globalizacija sužava vlast nacionalnih država na ekonomske procese. Prate je nesporni fenomeni, kao što je porast nejednakosti Sever–Jug, bez mogućnosti potvrđivanja uzročno posledičnog odnosa između dva fenomena. Ove važne činjenice oživele su eksplikativne šeme koje smo pominjali u prethodnim primerima.
Tako dobitnik Nobelove nagrade Džozef Štiglic izjavljuje da je liberalna politika u međunarodnim institucijama nekima donela ogromnu korist, ali da je, s druge strane, mnoge osiromašila. Ona je dakle uvela igru na nultu sumu u korist bogatih zemalja: diskretno ponovno pojavljivanje teme klasne borbe, sada na planetarnoj lestvici. Moguće je da su međunarodne institucije vodile diskutabilnu politiku. Ali sugerisati da služe interesima bogatih zemalja samo zato što su povezane sa liberalizmom, daleko je od prave istine. Štiglic priznaje da je Kina doživela snažan privredni rast, ali hoće da nas ubedi kako je uspela samo zato što je umela da se odupre liberalizmu. Tačno je da Kina nije model političkog liberalizma, ali je tačno i to da spektakularni uspesi koje je postigla i nastavlja da postiže u ekonomskoj oblasti proizlaze iz primene ekonomskih principa liberalizma.
Uloga institucija i mreža
Da bismo ukazali na širenje teorija koje opravdavaju neprijateljstvo prema liberalizmu, trebalo bi pomenuti i ulogu institucija i mreža. Ovde ću izložiti samo kratke opaske, zato što ova tema zahteva obimnije istraživanje i dokazivanje koje možemo pronaći kod mnogih istoričara ideja. Budući da su učestvovali na reformskom kongresu u Bad Godesbergu, mnogi francuski socijalisti nastavili su da zamišljaju društvene procese kao igre na nultu sumu između vladajuće i potčinjene klase, ili da prenose spojeve ideja i šema koje zasnivaju jakobinizam. Sve dok ne budu sproveli svoj aggiornamento, slabe su šanse da prihvate liberalnu viziju društva, države ili čoveka. Na desnici se, pak, još igra na sliku sveta sazdanog od postvarenih nacionalnih kultura koje se percipiraju kao ugrožene pred naletom liberalizma. Na delu je jakobinska vizija države. I crkve se pridružuju talasu neprijateljstva prema liberalizmu. Čuvarke duhovnih vrednosti, one bez ustezanja iznose pervertirane posledice liberalnih društava.
To što liberalizam postavlja čoveka u centar univerzuma, njima je nedopustivo, i pored toga što enciklike Quanta Cura i Syllabus iz 1864. godine, u kojima se eksplicitno osuđuje liberalizam, pripadaju dalekoj prošlosti. Osim institucija, kao što su crkve ili političke partije, trebalo bi, takođe, pomenuti grupe različitih senzibiliteta koje doprinose uspehu bujanja ideja protivnih liberalizmu. Ovde pomišljamo na konzervativce koji definišu uspešno društvo kao društvo koje su upoznali u svom detinjstvu ili koje su gradili u svojim sanjarijama, podstaknuti istorijskim knjigama.
Njima bismo mogli pridružiti nacionaliste svih boja koji žele da definišu pojedinca prvenstveno, ako ne i isključivo, preko njegove ukorenjenosti u naciju. Međutim, mediji svakog od nas stavljaju u dodir sa celim svetom, sve više se putuje i institucije postaju međunarodne. Mogli bismo u ovu grupu uključiti i sve one koji u praksi prihvataju celinu liberalnih ideja, ali liberalizmu, ipak, zameraju, mezza voce, što ignoriše duhovno nadahnuće. Ovakav stav srećemo posebno kod intelektualaca koje je njihovo lično iskustvo udaljilo od zvanične ili državne religije. Možemo pomisliti i na komunitariste za koje je Gesellschaft, društvo, pervertirani vid Gemeinschaft, zajednice, za koje je dobro društvo fuzionisana zajednica.
Trebalo bi pomenuti, takođe, degradaciju sistema obrazovanja koja je prisutna u gotovo svim liberalnim društvima: ona je umnožila poluučene, drage Paskalu. Ovaj proces je naročito pogodio najranjivije discipline: više humanističke nego prirodne nauke, i to najmanje strukturisane: sociologiju, političke nauke ili antropologiju, najmanje ekonomiju. To nijeostalo bez posledica: studenti iz sedamdesetih godina koji su se formirali u ovim disciplinama danas zauzimaju odgovorne ili uticajne pozicije u intelektualnim zanimanjima: u novinarstvu, medijima, kao i u srednjoškolskoj i visokoškolskoj nastavi. Ovaj mehanizam objašnjava kako je veliki broj uprošćenih teorija društvenih, političkih i ekonomskih fenomena plasiran na tržište ideja i kako se pobožno širio preko medija. Situacija očigledno ne odgovara liberalnoj tradiciji. Njene analize ovih fenomena ponekad pretpostavljaju nekorisno učenje nekih intelektualnih alata. Na primer, učenje teorije igara.
Last but not least: na filozofskom polju, liberalizam predstavlja tradiciju mišljenja koja svakako pretpostavlja najmanje eshatološku viziju sveta. Ali liberalizam ne želi čak ni da pretpostavi da pojam „kraja sveta” može imati neki smisao. Na ovom polju takođe razočarava.
Šta će biti sutra?
Konačno, možemo naslutiti da će većina intelektualaca i u budućnosti osećati neprijateljstvo prema liberalizmu. Prvo, zato što liberalizam ne predlaže neku instant teoriju sveta. Drugo, zato što se nadmeće sa brojnim vizijama sveta koje pronose zvanične i državne religije. Treće, zato što liberalizam ne može odjednom da ostvari sve svoje ciljeve: poštovanje sopstvenog i tuđeg dostojanstva, davanje podjednakih šansi svima, osiguranje jednakih prava za sve, efikasno otklanjanje neželjenih posledica, suzbijanje korupcije, naglašavanje transparentnosti odluka u korist onih koji trpe njihove posledice ili ozbiljno razmatranje osećanja građana u pogledu pravičnosti.
Ovi ciljevi su bili eksplicitno već prisutni u „putnom listu” u kojem je Adam Smit odredio tri dužnosti javnog autoriteta: osiguranje bezbednosti građana, uspostavljanje efikasnog pravosuđa, uzimanje u obzir svih zahteva kojima privatna inicijativa ne može da odgovori. Oni nisu uvek ostvareni: uvek očekujemo da se uspostavi „egzaktna administracija pravosuđa”, ili da korupcija bude efikasno suzbijena.
Mnogo intelektualaca iz toga izvodi zaključak da je liberalizam odbojan sistem. Ali time implicitno priznaju, ako sudimo na osnovu odsustva pozitivnih predloga s njihove strane, na osnovu činjenica da se njihovi predlozi ograničavaju na pobožne želje, dakle, ako sudimo na osnovu toga da je njihov doprinos suštinski negativan i kritičan, da je liberalizam, da parafraziramo čuvenu rečenicu, najgori od svih sistema osim svih onih drugih.
Ovim postupkom oni doprinose ne ispravkama, nego pojačavanju pogrešaka i negativnih efekata liberalizma. Tako su najviše „plemenite duše” koje su kritikovale nejednakosti obrazovnih šansi doprinele degradaciji školskih sistema. „Jedinstveni kolež”, produžetak „zajedničkog stabla”, razvoj teorije škole kao „životnog mesta”, kult „pedagogije” nisu doprineli da se smanji nejednakost u obrazovanju. Zauzvrat, ove inovacije su doprinele razvoju nepismenosti i pojavi nasilja u školama. Teorije koje su nastojale da za nejednakost Sever–Jug okrive Sever, ohrabrile su karakteristično loše vođenje mnogobrojnih zemalja sa Juga i tako snažno uticale da se pojačaju nejednakosti Sever–Jug, na račun Juga.
Uprkos svemu, imamo pravo da maštamo kako će se sistem obrazovanja poboljšati, da će se uspostaviti kritički duh, da će sve veći broj intelektualaca shvatiti da ne postoje samo tumačenja već i činjenice. Što se tiče produkcije humanističkih nauka, pojavljuju se ohrabrujući znaci. Matrica neliberalne misli postepeno se povlači na svoje mesto. Eksplikativne šeme pozajmljene iz marksizma, strukturalizma ili kulturalizma i dalje se upotrebljavaju. Ali idejni pokreti koji ih podržavaju i legitimišu postaju predmet rastuće sumnje. Oni danas pripadaju više istoriji ideja nego istoriji znanja. Izgleda da „velika imena”, sa kojima se ovi pokreti povezuju u drugoj polovini XX veka, nemaju nastavljača. Možda je to znak da se znanje – solidno objašnjavanje političkih, ekonomskih i društvenih fenomena – nanovo percipira kao osnovni cilj humanističkih nauka.
Remon Budon
S francuskog jezika prevela Suzana Bojović
*1 Naslov originala: Raymond Boudon, „Pourquoi les intellectuels n’aiment pas le libéralisme”, Commentaire, 104, 2003/2004, str. 773–783. Ovo predavanje održano je u Moržu, na poziv Švajcarske liberalne partije, u septembru 2003. godine.
