Piše: Dragoljub Draža Petrović
Kada sam prvi put gostovao u “Utisku nedelje” ukućani su za mnom prosuli lonče ispred lifta. “Da teče ko voda”. To mi se poslednji put desilo pred polazak na neki komplikovan ispit tokom studija. Koji sam, naravno, pao. Kolege su me unapred prežalile: “Pazi se one veštice!” – bili su jednoglasni u oceni da Olja B. ima neke paranormalne sposobnosti zbog kojih su u srednjem veku spaljivali na lomači. Uvek brižna mama mi je rekla: “Zar nisi mogao da odbiješ? Ti stvarno nisi normalan”. Kad je već krenula špica Viva Voxa i sam sam sebi rekao: “Petroviću, šta ti je ovo trebalo u životu?”
Tek sam posle uvideo da ti “Utisak nedelje” ipak treba u životu. Gostovanje tamo valja upisivati u “si-vi”. Kod mene piše: “Uspešno preživeo tri Utiska”.
Okoliš tog studija iz koga se emituje najdugovečnija emisija na srpskim televizijama, izuzimajući valjda samo “Beogradsku hroniku”, deluje nekako sablasno u nedeljno veče. Nalazi se u nekoj šumi pored autoputa Beograd – Zagreb. “Tu su ‘zemunci’ ukopavali one svoje pacijente” – razmišljao sam te večeri pre “vatrenog krštenja” dok sam napuderisan pušio ispred ulaza u mrklom mraku, u potpunoj tišini, čekajući početak. I nadajući se da tu emisiju niko neće da gleda. Takoreći, prizivao sam Kristijana na Pinku…
“Sunce ti žareno, znam neke koje posle gostovanja u ‘Utisku’ nisam video godinama. Šta ako se i oni nalaze u ovoj šumi?”, crne misli prolazile su mi kroz glavu dok sam nervozno kolutao dimove. “Šta ako je Olja stvarno ono što se priča po gradu. I goste koji joj se ne svide posle emisije zakopava u toj šumi uz neke drevne rituale koji se u familiji Bećković prenose s kolena na koleno?!”, palo mi je na pamet, jer ja, kao i svi Srbi, verujem u veštice. A posebno verujem u Olju Bećković.
Olja je te večeri stigla poslednja, nekako čudnovato nasmejana. Pozdravila se sa svima, otišla da se šminka. Nas trojicu su sproveli u studio. Stavili su me da sedim u stolicu najzgodniju za beg. Ona krajnje desna iz Oljine vizure. Odmah levo iz moje vizure je izlaz iz studija, ali tu je i nekih desetak tipova koji glume kamermane, organizatore i slične tipove, mada sam bio ubeđen da im je tajni zadatak sprečavanje gostiju da već oko 21.30 časova zbrišu.
Uopšte se ne sećam šta je posle bilo. Još jedan dokaz da Olja B. ima neku magiju. Začara goste, pa posle gledaj ti, burazeru, na Jutjubu šta si pričao dva sata. Znam da sam po izlasku iz studija zatekao ohrabrujući SMS: “Dobar si bio”. Od mame! Ostali neutralni posmatrači nisu bili nešto oduševljeni.
“Kakva je Olja?”, pitali su me sutra već u trolejbusu na putu za posao.
“Lafica! Stvarno je okej… Ponudila se čak posle emisije da nas razveze po kućama”, bio sam iskreno oduševljen pred nepoznatim saputnikom u trolejbusu.
“Šta vozi? Metlu?”, briljirao je on do Slavije sa raznim potpitanjima. Tu sam shvatio da Olja & ja imamo jednu zajedničku crtu – lepak smo za onaj dijagnosticirani deo nacije. S tim što se njoj javljaju samo da glasaju za utisak, a meni non-stop.
Svojevremeno, ima tome sedam-osam godina, čujem da na Voždovcu živi neki Paja Cvećar, nezvanični svetski rekorder po broju javljanja u Utisak nedelje. Paja sva svoja uključenja pedantno snima na – magnetofon. Jerbo nema video rikorder. Svi Pajini snimci imaju u sebi prijatan zvuk mikrofonije, jer da bi Paja snimio na magnetofon, mora da pojača TV aparat do daske. Odem kod Paje da pravim reportažu. Ne zna se da li je bio više oduševljen on ili ja. Čovek je u “Utisku” video šansu da reši neke komunalne probleme. Čuo je svojevremeno da će asfaltirati samo Ulicu Milunke Savić, udaljenu od njegove 25 metara, a ostale tri okolne neće. Stavio prst na čelo: što mi četiri kilometra od Slavije da budemo neasfaltirani, i dalje u blatu, a tolike donacije se daju baš za infrastrukturu?
“Iskoristim priliku da se javljam tim povodom. Kažem im nekoliko reči o temi, a onda obrnem priču na asfaltiranje. Jedanput je bio gost Čović. Malo o temi, a onda pitam: ‘Da li vi znate da mi ovde, četiri kilometra od Slavije, plivamo u govnima?’ Olja, koju izuzetno cenim, jes da ume da bude arogantna i ima malo osvetoljubivosti, stalno me ubrzavala. Kaže, može, recite, ali brzo. Kažem ja njoj: ‘Ne mogu ja da pričam ni kao Matija, ni kao Njegoš. Nisam ni jedan ni drugi. Ja sam Paja sa Voždovca.’ Tada me je prekinula i nikad više da me pusti. Eliminisala me. Jer, oni imaju u televiziji neke uređaje, i kad se moj broj pojavi, oni jave Olji i isključe me. Ili režija kaže: ‘Zvaćemo vas’ i ne jave se. Uzmu broj, a ne zovu'”.
Paja je Olji posle poslao sto i jednu ružu kad je premijer Koštunica bio gost.
“Rekli su da je to izjavljivanje ljubavi, a ja sam poslao da ulepšam emisiju, misleći da će oni to staviti kao scenografiju. Posle sam čuo da je obezbeđenje imalo krvave ruke, jer je moralo da proveri da se slučajno u nekoj od ruža ne nalazi bomba”, pričao mi je Paja, maneken onih koji se javljaju u “Utisak”. I zbog kojih Olju smatraju nezvaničnim rekorderom u zalupljivanju slušalica.
Znam, opet, nekoliko ljudi koji su gostovanje u “Utisku” doživeli mnogo teže od mene. Jedan kolega je bio toliko iznenađen & uvređen da je napisao tekst koji je i sam kasnije okarakterisao kao “skromni doprinos vraćanju polemike u kameno doba”. Tekst i jeste bio veoma neolitski za tog kolegu, jednog od najboljih srpskih novinara. I dalje sam ubeđen da ga nije on pisao. Nego mu ga poturile neke barabe. Zvao se: “Imperativi Sekuline ženke”.
Naslov je smišljen u vezi sa okolnošću da je Olja kao mlada dipl. glumica svojevremeno imala neku epizodnu rolu u serijalu onih Bajićevih “Sekula”. Uglavnom, kruna tog teksta bila je rečenica kojom je kolega opisivao šta bi rekao Olji B. da je kojim slučajem odlučio da demonstrativno napusti “Utisak” kada ga je ona nešto priupitala, što se njemu nije svidelo: “Nemam pravi odgovor na pitanja: a što joj sve ovo nisi tresnuo u facu & što si iš’o kad si znao da si tamo najebao? Ali, bolje i ovo nego da sam usred emisije ustao i promucao: ‘Daj, bre, kučko… nosi se sama sa svojim frustracijama!'”
Sličan utisak u “Utisku” stekao je i Aleksandar Vučić. Bilo je to onomad, kada se prvi put u istoriji “Utisak nedelje” emitovao u utorak. Samo Vučić i Čak Noris mogu “Utisak nedelje” da pomere za utorak – pričala je tada čaršija, očekujući da od toga neće ništa dobro da ispadne. Urbana legenda kaže da se Olja mnogo naljutila jer joj je neko dojavio da umesto Saše Radulovića ugosti Sašu Vućića, te je prvog potpredsednika i prvog voditelja svih emisija u kojima gostuje to veče tretirala ko mače muškatle. Ili ko Panta pitu.
Prva dve pauze za reklame bila je tišina, a druge dve burno – prepričavala je Olja kasnije atmosferu, jer je tokom cele emisije kod “prvog” među nama provejavala ona: “što si iš’o kad si znao da si tamo…”
“Nisam ostavila dobar utisak na kretene koji su savetovali Đinđića”, rekla je svojeveremeno obrazlažući zašto se pokojni premijer u njenoj emisiji pojavio samo jednom. Izgleda da Olja ne ostavlja dobar utisak ni na ostale kretene koji savetuju velike srpske refomatore. Ima jedan aktuelni koji se skoro bunio da je poslednjih pedesetak Oljinih emisija bilo posvećeno njemu. Citirajući nekog svog savetnika Nebojšu koji je došao do tog otkrića gledajući svih pedeset. I gostujući bar u tri.
Ispostavilo se da mnogi ovdašnji “ljubimac naroda” sa voljom naroda lako izlazi na kraj, ali s Oljom naroda mu ide nešto teže. Taj njen neobični dar da popu kaže pop, bobu bob, osobito da popu kaže da je bob, a bobu pop, vazda je nervirao srpske političare naviknute da “bečenje” po televizijama koriste za promociju svoje raskošne lepote i renesansne pameti. Tako da nekad ne znaš da li pratiš prezentaciju telešopa ili politički intervju. Mnogi od njih vole da voditeljki unapred dostave pitanja, a posle joj dostave i odgovore. I plus joj postave dodatna pitanja koja joj nisu dostavili. A na koje voditeljka treba da odgovori gostu. Čest običaj u srpkom etru.
Tadić se posle pada s vlasti nije ni pojavio u jednom Utisku. Bilo je to vreme kad je verovao da je, ako već nije predsednik, ono makar počasni predsednik Srbije, pa ga je šokiralo prisustvo još dva gosta. A možda ga je iznerviralo i što se Olja u Nedeljniku malo ranije blagonaklono izjasnila o njegovom iznenadnom odlasku u historijske čitanke. Iako su joj s jedne strane uvek zamerali da pre emisija ide na konsultacije u Krunsku. Dok su ovi iz Krunske tvrdili da ide na konsultacije u Braće Jugovića.
Toma je, opet, u Utisku odavno priznao da mu nije žao što su ubili Ćuruviju. Posle čega za njega u normalnim državama “razvijene demokratije” niko živ ne bi glasao sve i da uvažite mogućnost kako ta izjava može biti profesionalna deformacija. Srbija mu, međutim, dođe zemlja u kojoj narod mnogo više ceni one koji priznaju da im nije žao što je neko ubijen, nego one koji su mu to pitanje postavili. Veštica, to da pita onakvog čoveka & humanistu!
Zapravo, nema nikoga među nama kome Olja Bećković bar jednom u životu nije išla na živce. U tome, izgleda, i jeste tajna njenog uspeha. I šarma.
“Olja šarmantna! E, Petroviću, šta ti je ovo trebalo u životu”, reći će sada neko, mada treba razmisliti izistinski – da li je iko na srpskim televizijama video nešto šarmantnije od onog Oljinog laganog skidanja bubice sa košulje, tri iskoraka u levo i vraćanja razbacanih papira Dušku Vujoševiću dok je ovaj “u lajvu” objašnjavao Nebojši Čoviću da je moralni gmizavac. A on njemu da je belosvetska bitanga. Bio je to trenutak kada kažete: “Hej, pa nismo baš svi odlepili”. Mada je nekima u tim sekundama izgledalo kao da prvi put u istoriji televizije voditeljka napušta sopstvenu emisiju iznervirana gostima. I sprema se da im kaže: “Daj bre moroni…, nosite se sami sa svojim frustracijama”.
Ili onaj momenat kada Olja stiže ispred studija u gorepomenutoj šumi, pre narečenog duela, a tamo je čeka 20 novinara i fotoreportera. Šta bi vi reklu u takvoj situaciji? Ona se nasmejala i uzdahnula: “Bože gospode!” Bio je to jedan od onih utisaka koji nije na listi.
Olja ne gaji previše iluzija o pameti onih koje ugosti. Pesimista je što se tiče čoveka. Još nije napisala roman za razliku od većine ostalih srpskih TV autorki. “Olja, izvinite, a ko vam smišlja ove nazive predloga?” – često je pitanje koje valjda treba da nam ukaže kako razmišlja auditorijum – uopšte ne sumnjaju da Sanja Pink Marinković ima talenat da napiše bestseler (mada je niko ne pita: “Ko vam piše romane?”), ali im je vazda sumnjivo da Olja ume sama da osmisli deset naslova nedeljno. Pritom bolno duhovitih. Pa kad, recimo, ministar prosvete pogrešno odgovori na matursko pitanje, te posle toga počne da se vadi kako je namerno omašio, ona to objasni u dve reči: “Nađa Komaneči”. Po čuvenoj rumunskoj gimnastičarki. Iako to uglavnom pola širokog auditorijuma ne shvata. Mada se ona nikada nije ni trudila da je svi ukapiraju. Nekako joj je uvek bilo bitnije da to što radi shvate oni koji shvataju.
A svi ostali imaju, brate, emisije rekordnog rejtinga. Makar ga budžili ofucanim krimosima, ofucanim piplmetrima i još ofucanijim forama. Te emisije više liče na: “Laku noć, Srbijo”. Dok njoj i dalje govore: “Dobro veče, Olja”. Iz tog pozdrava ipak isijava neki optimizam. I čini nam se da nije baš sve u ovoj zemlji otišlo u povijesnu materinu.
