Dnevnik Borislava Pekića 28. oktobar 1956.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
Nedelja, 28. oktobar 1956.
Danas mi je saopšteno da sam moguć. Tako sam na jedvite jade, uz svesrdnu pomoć jednog stranca, definisan; definisano je i priznato, za večnost obelodanjeno moje dešavanje kao moguće: moguće je što preduzimam i izgled moj prihvatljiv je do izvesnog stepena. Stranac se iskrcao iz svetine koja je kružila oko „Koloseuma” da mi to objavi, pa se ponovo popeo na palubu svog kričućeg broda. Prošao je pritom pored mene i dotakao me rukom. Ruka je bila ponešto modra od zime i ja sam osećao kako prodire kroz mene, kao neki orijaški trn sličan zubarskoj bušilici. Ruka je svrdlala po meni i kad se on izgubio u pasažu. Monotono zujeći okretala se ta modra ruka u mojoj utrobi. U tren oka bio sam objašnjen. Čovek se oseća kad ga skrnave. Jer on, ma koliko žudeo za mojom slobodom, za mojom utrobom, nije imao prava da me dodirne. Boleo me je. Pomoću tog bola, te gadljive muke, omogućen sam neopozivo: izdvojen, uspostavljen i označen. Bila je to prva sigurnost koja mi je podmetnuta pod noge: imenovan sam.
Što se tiče kože ja se ne koristim njom kao oklopom. Nemam baš isuviše poverenja u svoju kožu i ono što mi je zaista potrebno neka je vrsta protiv kože. (Neka membrana između nje i mene.) Jer je ona ono što me pokriva. Koža je sveta a u njene sam pore zavučen kao parazit.
Ako bi mi iščupali ruku ne bih bio umanjen ni za dlaku. Ne bih to bio ja koji bih osećao bol, iako bih se ponašao kao da je to moj bol. Jer ja nisam u svojoj ruci niti u svojoj nozi. Da sam ja nešto van mog tela dokaz je podvojeno osećanje koga imam o njima: sećam se svoga tela nezavisno od sebe i upotrebljavam ga sa jednakim namerama kao svoju stolicu.
Ne razumem svoje telo.
Nešto se događa u Budimpešti.
Žene treba da utiču na svoje muževe.
Tenkovi treba da utiču na žene.
Jedna ideja treba da utiče na tenkove.
Hiljadu mrtvih u Budimpešti.
Mi ločemo.
Deset hiljada na Bliskom Istoku.
Mi ločemo.
Trideset hiljada u svetu.
Mi ločemo malo više. Time dokazujemo da nas stvari ne ostavljaju ravnodušnim. Doduše bolje bi bilo da je „Partizan“ izgubio poslepodnevnu utakmicu, ali čovek ne može o dve stvari da misli ujedanput.
Ničeg osobitog. Bio kao i uvek opkoljen stvarima i ljudima; ljudi kruže iza stvari kao njihove okorele senke. (Stvari su u neku ruku pozorišne maske od gipsa.) O samim predmetima međutim treba govoriti sa puno obzira. Opasno je zameriti se sopstvenoj stolici. Može izgledati bogohulno, ali ja se na izvestan način bojim svoje stolice. Ona nije tako jednostavno okomita i tako prostodušno glatka kao što mi se predstavlja. Mora postojati neka namera u njenoj pasivnosti. Zato valja biti oprezan kao lisica i stražiti, jer je pisano da će to, jedino i neponovljivo to, to svačije sobe posebno, doći jednom kao lupež i niko od nas neće znati u koji čas.
Čovek naravno ne može dobiti svaku ženu koja prođe ispod njegovog prozora. (Glupavo!) Moralo bi da pripadna meni ono što opažam. Ali to nisam hteo da kažem. Hoću da utvrdim otkuda prozor u mojoj sobi. Još uvek ne znam čemu služi ta smrdljiva rupa. Jedna od mnogih tajni, koja me čini nervoznim, jeste kako da poslužim svom prozoru prozrevši šta on stvarno očekuje od mene.
Klub . Titiri. Udice.
Večeras: minijaturno samoubistvo u stilu japanskih samuraja. Gospode kakva patetika: tri napamet naučene rečenice, jedan odlučan gest levom rukom (u desnoj sam držao rukavice): „Mi se više nikad nećemo videti?!“ – rekao sam – „Zbogom“. Zašto kada je iskren čovek deluje kao glumac? Zar istina mora biti melodramatična. (U stvari veoma je gadan ton koga upotrebljavam da se opravdam. Mogao bih bar sada biti potpuno otvoren prema sebi i prestati da izigravam budalu. Sinoć u polutmini sobe osetio sam je kao fizički bol. Ružičast fizički bol koji se sklupčao na otomanu. Morao bih je udaviti.)
