High Times, januar, 1982., razgovarala Silvija Bicio
Šta je s vašim scenarijem za “Barflaj”?
BUK: Mnogo polažem na to. Ne zbog Barbo Šredera i zato što sam se tako dugo cimao, već zato što mislim da je ispalo dosta dobro. Ali kako ćemo to dokazati? Znate li šta se sad dešava: inflacija, kamate su skočile 20%…Ne volim to da kažem, ali mislim da će Barflaj, ako ispadne kako treba, biti bolji od Leta iznad kukavičijeg gnezda. Biće realniji, jer govori o ludnici koja nije ludnica u kojoj su stanari zaključani.
Postoji li neka priča u “Barflaju”?
BUK: Priča postoji; dovoljno je energična da održi pažnju publike dok jede kokice. Zabavna je. Pokušavam da preslikam šta se dogodilo pre trideset godina, uz izvesno šminkanje. To je originalna priča. Nikada nisam napisao ništa slično. Reč je o tri-četiri noći u mom životu kada sam ima dvadeset četiri godine. A 93% toga se stvarno dogodilo.
Šta je najbolji kompliment koji muški čitalac može da vam uputi? I šta je najbolji kompliment koj ženski čitalac može da vam uputi?
BUK: Ženski čitaoci su svi isti. Kad dođem na čitanje poezije, one priđu i kažu: “Tucaću se s tobom.” Muškarci to ne govore; oni kažu: “Ej, čoveče, odličan si!” Tako da me ženski čitaoci malo više uzbuđuju. Ali mislim da me muškarci više vole.
U vašim knjigama uvek pišete o seksualnim zadovoljstvima, ali ne znamo mnogo o tome kako se osećaju žene koje vode ljubav sa vama….
BUK: Pa naravno, počinje od svog zadovoljstva; ako nešto ostane, mogu slobodno da uzmu. Kada sam zadovoljen, sve je gotovo. Deset sekudi i gotovo je. Poneka samo tri-četiri sekunde. Nikad nema predigre. Sve je tu: odemo do kreveta, završimo stvar i mogu da gledam TV. Tako ja to radim.
To znači da je Džoni Karson dobar zaključak?
BUK: Džoni Karson posle seksa? Nekada je bolji od samog seksa, a nekad nije. Svi mi imamo loše trenutke.
Zar vas ne brine kako se žene osećaju dok vode ljubav s vama?
BUK: Govorite li o glupostima kao što je seksualno oslobođenje? Pa eto, ponekad se potrudim koliko god mogu: duga predigra i sve to. Znam gde je klitoris, i znam kako se rade sve te stvari. Znam, znam.
Da li je istina da ste počeli da pišete “Žene” posle nekoliko godina celibate?
BUK: Nekoliko? Mora da je prošlo deset ili dvanaest godina oktako sam poslednji put upražnjavao seks dok sam radio u pošti. Potrebno je da se sperma regeneriše. Ili sam možda oduvek znao da su žene veći problem od bilo čega drugog…
Ali morali ste da proživite to iskustvo i ponovo počnete da spavate sa ženama…
BUK: Zato to sam mislio da sam pisac i da mogu tih dvanaest godina bez žena…Možete mnogo da pišete, ali ako vam fali druga polovina ljudskog bića, onda niste kompletno ljudsko biće, i ne znate šta se kog đavola dešava, zar ne? Mislim, potreban je određeni balans. Ako želite da loše pišete o ženama, morate da prvo živite sa njima. Zato sam prvo morao da živim sa ženama da bih mogao da ih kritikujem u svojim delima.
Mislite li da je bilo toliko loše bez seksa tih dvanaest godina? Spremao sam se za najprimamljivije žene koje su došle. Možda sam znao da će doći. To nije odluka koju sam doneo: u životu se stvari jednostavno dogode. Prvu jebačinu doživeo sam tek u dvadeset trećoj. Sada imam šezdeset i jednu i poslednji put sam jebao prošle godine.
Stvarno? Zbog čega?
BUK: To mi omogućuje da bolje tipujem na hipodromu. Za mene je seks kao sendvič sa puterom od kikirikija.
Šta mislite da se dogodi kad ljudi dođu u određene godine i kad ne mogu više da upražnjavaju seks? Zar ne možete više da volite tu osobu? Zašto se diže toliko buke oko seksa? Moraju li svi da jebu? Mogu li da vozim bicikl a da ne mislim na seks? Da li sam nečista osoba ako ne mislim na seks? Da li je moj um sjeban ako mi se polovinu vremena uopšte ne diže? Nemam ništa protiv jebanja, ali mislim da je uglavnom precenjen.
Ljudi misle da sam navučen na seks. Ja jebem, dobro jebem, i dobro pišem o jebanju, ali to ne znači da je seks važan. Jebao sam mnogo žena, jebao sam i pio, pio i uživao u seksu, i otkrio sam pijući i jebući da to i nije tako velika stvar.
Ljudi bi da dođu ovde i kažu: “ Ej, Bukovski, ajde da se napijemo i pojebemo neke kurve.” Oni misle da je to važno. Ja to nisam rekao. To je samo zato što dobro pišem o seksu, ali mogao bih dobro da pišem i o jajima, s tim što to ne radim.
Šta možete da kažete o toj knjizi o detinjstvu koju trenutno pišete?
BUK: Tri četvrtine je gotovo; moj izdavač kaže da je to nešto najbolje što sam do sada napisao. Ali još nije gotovo. To je užasna priča, i bilo mi je mnogo teže da je napišem. Ozbiljna je, pa sam pokušao da je učinim i malo smešnom, da prikrijem taj horor mog detinjstva.
Da li je to strašna priča?
BUK: O, da. Sa velikim S. Da li su vas ikad tukli kaišem tri puta nedeljno, od šeste do jedanaeste gdine? Znate li koliko je to ukupno prebijanja?
Da li vas je otac tukao?
BUK: Da. Ali bila je to dobra lekcija iz književnsti za mene. Prebijanje kaišem me je naučio nečemu.
Čemu vas je naučilo?
BUK: Kako da pišem.
Gde je tu veza?
BUK: Veza je u tome što kad vas biju dovoljno dugo i dovoljno jako, onda steknete naviku da kažete ono što stvarno mislite; drugim rečima, isteraju svo pretvaranje iz vas. Ako se izvučete iz toga, štogod ostane je obično nešto iskreno.Svako ko pretrpi strogo kažnjavanje u detinjstvu, može da iz toga izađe jači, mnogo bolji, ili možda da završi kao manijak, ubica, da završi u ludnici, ili se izgubi na pogrešnim putevima. Vidite, moj otac je bio veliki učitelj književnosti: naučio me smislu bola – bezrazložnog bola.
Da li je to možda razlog što pišete izolovani, bez kontakta s drugim ljudima? I da li zbog toga pišete?
BUK: Sigurno je da niko ne zna zašto postaje pisac. Samo kažem da me otac naučio životnu lekciju, naučio me određenim pogledima na život, nečemu o ljudima. I ti ljudi postoje; srećem ih svaki dan dok vozim autoputem.
Kakvi su to ljudi?
BUK: Na autoputu sam, u poslednjoj traci, iza nekoga. On vozi oko sedamdeset pet na sat. Počnem da ga pretičem, a on doda gas na to. Ja spičim na sto deset, a on stisne pedalu za gas. Postoji nešto u ljudskoj rasi što je jako sitničavo, jako ogorčeno. Primećujem to dok vozim autoputem. Kad neko pokuša da me pretekne, ja stisnem kočnicu i propustim ga. Ali ljudi se tako ne ponašaju.
Da li ste se uvek tako osećali?
BUK: Ništa se nije popravilo, niti se popravlja. U jednoj od svojih pesama sam napisao: “Humanosti, nikada nisi odmakla od početka.” Mislim da nije potrebno da dodatno tumačim taj stih.
Nastaviće se
