Nastavak
Razgovarao: Vladimir Bunjac
Napisali ste knjigu Kod Hiperborejaca u kojoj ima mnogo istorijske i autobiografske istine, a pored toga puna je poezije.
Da to je u stvari, knjiga kratkih priča iz mog života.
Šta znači naslov knjige Kod Hiperborejaca?
Kod Hiperborejaca znači da iza Boreje, iza severnog vetra, ima jedna zemlja sva u suncu, gde su ljudi veoma srećni. To su Hiperborejci, oni koji su iznad severnih predela. Taj naslov sam upotrebio jer sam posle Jan Majena, Islanda, Špicberških ostrva, otišao u Rim i pisao o životu tamo 1939. i 1940. i tako stvorio novele o tom životu na pragu velikog rata.
Pesma Stražilovo, o kojoj ste maločas govorili, podsetila me je na onu stražilovsku liniju u našoj poeziji koji književni kritičari rado vezuju za vaše ime, i za vaše prethodnike Lazu Kostića i, naravno Branka Radičevića. Da li je uzrok tome samo geografski pojam tog mesta, ili su oni u pravu?
Vidite, ja sam i druge neke pesme pisao koje bi mogle da podsete na Branka po nekim svojim čisto pesničkim osobinama, ali svakako je bilo presudno baš to Stražilovo koje niko i ne može da pomene i da se ne seti Branka Radičevića. Samo ja mislim da su razlike očite ali ne toliko u meni, koliko u Branku. Kritičari Brankovu poeziju i samog Branka stalno vezuju za tuberkulozu i zato nam je sve u vezi sa Brankom tužno, tubrekulozno, umiruće. Kašanin je ovog pesnika stavio na pravo mesto: između Vuka i Njegoša, ali Branko nije mogao da piše junačke pesme. Pisao je vragolaste i one kao Lisje žuti već je po drveću… Ono što razdvaja mene od Branka to je što ja nikad nisam bio tuberkulozan; imao sam druge nevolje i to nas je odvojilo. Drukčije smo pevali. Pre svega i zbog toga što smo živeli u dva drugačija sveta. Branko je bio mladost a ja nikad u tom smislu nisam bio mladost. On je bio ironičan, sarkastičan, neobuzdan, a od svega toga možda bi se meni najviše mogla pripisati ova poslednja vrlina. Da, voleo sam i Karlovce i kad god kažem Karlovci, samo mi se otme pa kažem, dodam, mesto moje drago. Jednom sam bio tamo sa Ređepom i on me je isto pitao za Branka. Svi misle da ja obožavam Branka i da hoću da u našoj književnosti budem drugi Branko Radičević. Bože sačuvaj! Koješta! Branko je mladost, lepota, đački nestašluk, radost, tuga i opomena, pa i umiranje. Sve to zajedno slika je jednog drugog vremena. Ja rado ide u Karlovce, one Brankove Karlovce i one Karlovce u koje sam došao iz prvog svetskog rata preko čortanovačkog brega, jer je tunel bio razrušen. Branko je ceo taj kraj obeležio poetskim znamenjem. Kada se kaže Stražilovo, misli se na poeziju, jer to je kao i Karlovci ne samo geografski pojam, već i pesnički. Slučaj je hteo da me je sa Brankom vezao jedan takav pojam: Stražllovo. No, ja ne bežim od toga. Naprotiv! Vezalo me je i detinjstvo puno uspomena na Radičevića. Tu su i grobovi moga brata i dve sestre u Temišvaru i ti grobovi su pored Brankovog mlađeg brata, grob do groba. To je ostalo duboko u meni još iz detinjstva. Za vreme studija u Beču, stanovao sam nedaleko od bolnice u kojoj je Branko ležao i umro. Osim toga, Brankov zavičaj je i moj zavičaj. Toliko toga imamo zajedničkog. Radičevića je policijski pisar oterao iz Beograda; mene nije nikakav pisar oterao, ali sam morao da odem.
Kad već govorimo o ovom pesniku treba da kažem da je, po mom mišljenju, još neistražena epoha romantizma. Imalo bi tu još mnogo, koječega, da se kaže. Naš romantizam ima evropsku vrednost. Laza Kostić, Branko Radičević, Đura Jakšić, borili su se za narod i ideje njegovog romantizma. Možda ću razočarati kritičare, ali ja nemam veze sa tim našim romantizmom: nisam ni njegov nastavak. Ako se tako i uzme, onda smo svi nastavak jer se bez nastavljanja na poeziju našeg romantizma ne može pisati ni najmodernija ni najavangardnija poezija. Meni rado pripisuju još i reč melanholija, ali ta reč se može vezati za osećanje svakog čoveka posle rata ili posle svega onoga što sam ja doživeo.
Lazu Kostića veoma cenim možda i zbog toga što smo imali nešto zajedničko u sudbini: i njega je celog života pratila hajka polutana, mrzeli su ga, slično, kao i mene. Njegova pesma Spomen na Ruvarca je, po mom mišljenju, najlepša pesma svih literature Evrope devetnaestog veka.
Pošto Vas u ovom našem razgovoru, kao i u prethodnim razgovorima, dovodim u situaciju da prevrćete po svom životu i po svom delu, ne mogu a da vas ne pitam ono što uz takve razgovore obično ide i što su Vas, verovatno, već mnogi pitali. Da li je bilo uticaja na Vaše književno stvaralaštvo?
Mnogo puta sam na takvo pitanje odgovarao i razmišljajući o tome došao do zaključaka da ja to, u stvari, ne znam. Podsvesno je sigurno takvih uticaja bilo, a koji bi od njih mogli biti dominantniji..pokušaću da ih izdvojim. Verujem da sam svoj prvi komad, dramu Prokleti knez, pisao pod uticajem Meterlinka i Rostana. Sećam se da sam u svojoj trinaestoj godini ležao bolestan od šarlaha i da mi niko iz ruke nije mogao da otme Rat i mir. Čitao sam danju i noću, a mati me je plašila da ću oslepeti ako toliko čitam i ne spavam. Bilo je to kao u agoniji, jer Vi znate kakve su temperature u šarlahu a i kakve su temperature za jednog dečaka koji se sretne sa ličnostima i događajima iz ove Tolstojeve knjige. Kasnije, kada sam otišao u rat, ja sam se po Galiciji, na frontu vukao po blatnim rovovima sa zapisima o sibirskim robijašnicama Dostojevskog. Turgenjeva sam takođe veoma voleo i ja ga cenim kao izuzetnog umetnika koji je i tehniku romana doveo do savršenstva. I danas rado listam Lovčeve zapise, Tuđina i Dim. U Temišvaru sam, kao dete, bio pod uticajem naših pesnika romantičara, naših rodoljubivih pesnika. Dosta sam čitao antičke pisce, grčke i latinske, valjda me je na to navodilo vaspitanje fratara pijarista u manastiru i znanje tih jezika. Pošto govorim i čitam mađarski, nemački, francuski, italijanski, pa engleski, portugalski, španski..ruski takođe čitam ali se ne bih usudio da govorim, bile su mi dostupne sve te književnosti u originalu, a to je važno, naročito kad se poezije tiče. Sigurno je da je u tom čitanju ponešto ostalo u meni što se podsvesno uvuklo u moje delo, samom činjenicom da je sva ta pročitana literature formirala moju ličnost, moj intelekt. Naravno, ja to ne znam, ali zar nije moguće da je od svega toga snažniji uticaj onaj koji je započet u najranijem detinjstvu, od moje majke Marine, koja je volela pozorište i poeziju, od moga oca Tome Crnjanskog, koji je mnogo čitao i ostavio mi u amanet dragocene knjige, i najzad, od mog učitelja Tome Berića, koji nam je čitao Igoa, Merimea i druge pisce i podsticao me na pisanje. Ali ono što je poslednjih dvadeset i pet godina najviše uticalo na mene, to je tuđina. Izbačeni ste iz jednog života, iz jednog društva, i vi mislite da ne možete da se vratite. To su i Rusi doživeli. Ja sam lično poznavao mnoge od njihovih emigranata koji su živeli u krajnjoj bedi. Otuda:
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i
Mrem
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
I urliču: Prah, pepeo, smrt je to.
A viču i rusko ničevo
I špansko nada.
Branko Radičević je imao jednu prednost koja, mislim, može da bude vrlo važna, ponekad može da bude i od presudnog značaja za književno delo. Imao je zavičaj. Vi kažete da je zavičaj ono što čovek izabere da mu bude zavičaj?
Srem sam izabrao, iako sam rođen u Čongradu, u Mađarskoj, školu učio u Temišvaru, danas je to Rumnija, zatim tu je Ilandža, pa Pančevo i kad bi se tako nastavilo ko zna gde bi mi bio zavičaj. Samo u jednoj enciklopediji, koliko ja znam, piše da sam rođen u Čongradu, u drugima piše u Ilandži, u Temišvaru u Pančevu. Već sam više puta ponavljao: zavičaj je ono što osećate u svom srcu. Meni je na srcu Srem. Bio sam daleko u svetu i bio sam tamo duže nego u Sremu ili Beogradu, bio sam u Londonu četvrt stoleća, ali zavičaj je tamo gde spadate, gde vam je koren; zavičaj je mesto za koje vas sećanje vezuje i neka luda želja da se u to mesto vratite, po svaku cenu. Meni je pretila opasnost da umrem u tuđini, daleko od zavičaja. Ali, nisam. Dvadeset i pet godina u Londonu ja sam neprekidno mislio o povratku i u glavi mi se neprestano vrzmalo sve ono što sam doživeo u zavičaju i domovini. A zavičaj i domovina bilo mi je tamo skoro ista: sećao sam se svega što se zbilo u Ilindži, Pančevu, Beogradu, Zagrebu, Rijeci…svejedno. Bili su to teški časovi.
Nastaviće se
