Žeđ za tobom što me progoni u gladnim noćima.
Drhtava crvena ruka što se do tvog života diže.
Pijana žeđ, luda žeđ, žeđ šume za vreme suše..
Žeđ metala u plamenu, žeđ pohlepnih korenova.
Onda, kuda uveče putuju tvoje oči
Ako već ne idu mojima koje te očekuju?
Puna si svih sena koje na mene vrebaju.
Majka mi ostavi mnoga pitanja oštroumna.
Ti na sva odgovaraš. Glasova si puna.
Belo sidro si što pada u more kojim brodimo.
Brazda za nemirno seme moga imena.
Nek’ bude nešto moje zemlje koju trag tvoj ne pokriva.
Bez očiju tvojih putujućih, u noći, kuda i kamo.
I zato si žeđi i ono što mora da je utaži.
Kako tebe ne voleti ako te moram voleti zato.
Ako je palamar, kako ga preseći, kako.
Kako, kad su i moje kosti tvojih kostiju žedne.
Žeđ za tobom što me noću kao pas ujeda.
Oči su žedne, čemu onda tvoje oči.
Duša je zapaljena tim žarom što te voli.
Telo: živi požar koji mora opeći tvoje telo.
Žeđi. Žeđi beskrajna. Žeđ što tvoju žeđ traži.
I u njom nestaje kao u vatri voda.
Pablo Neruda
