Na fiktivnom univerzitetu Velington, gde se ideološke rasprave vode s istim žarom kao i porodične svađe, dve porodice – haotični, liberalni Belsijevi i strogi, konzervativni Kipsovi – sukobljavaju se oko umetnosti, identiteta, politike i svega između. U romanu koji je istovremeno britka društvena satira i urnebesna porodična drama, Zejdi Smit duhovito i pronicljivo osvetljava klasne podele, rasne tenzije i potragu za lepotom u svim njenim oblicima.

1

Moglo bi, recimo, da se počne Džeromovim mejlovima ocu:

Primalac: HauardBelsi@fas.Wellington.edu

Pošiljalac: Džeromprekograne@easymail.com

Datum: 5. novembar

Naslov:

Hej, tata – u principu samo ću nastaviti da navaljujem s ovim mejlovima – više ne očekujem da mi odgovoriš, ali se i dalje nadam da hoćeš, ako to uopšte ima smisla.

Pa, stvarno mi prija sve ovde. Radim u kancelariji Montija Kipsa (jesi li znao da je on zapravo ser Monti??), koja se nalazi u blizini Grin parka. Tu smo ja i jedna mala Kornvolka po imenu Emili. Ona je kul. Tu su još i tri Jenkija pripravnika na spratu ispod (jedan je iz Bostona!), tako da se praktično osećam kao kod kuće. Ja sam priprav­nik koji obavlja dužnosti sekretara – organizujem ruč­kove, zavodim dokumenta, javljam se na telefon, tako to. Montijev posao obuhvata mnogo više stvari, ne samo one akademske: uključen je u Komisiju za rasne dispari­tete, a ima i neke humanitarne organizacije pri crkvi na Barbadosu, Jamajci, Haitiju itd. – za mene stalno ima posla. Zbog toga što je ovo baš malo odeljenje, blisko sarađujem s njim – a naravno sad i živim s njegovom porodicom, što praktično znači da sam potpuno integri­san u nešto novo. Ah, ta porodica. Nisi mi odgovorio, pa zamišljam tvoju reakciju (nije teško zamisliti…). U suštini, to je bila najzgodnija opcija u tom trenutku. A i oni su skroz bili ljubazni da se ponude – mene samo što su bili izbacili iz stana u Merilebonu. Kipsovi nemaju nikakvu obavezu prema meni, ali ponudili su se i ja sam prihva­tio – sa zahvalnošću. Kod njih sam već nedelju dana, a i dalje ni reči o kiriji, to bi trebalo nešto da ti kaže. Znam da želiš da ti kažem da je ovde katastrofa, ali ne mogu – volim što živim ovde. Ovo je drugi univerzum. Kuća je prosto vau – ranoviktorijanska, gradska kuća – nepretencioznog izgleda spolja ali ogromna iznutra, a opet poseduje neku skromnost koja mi se stvarno do­pada, skoro sve je belo, ima mnogo ručno rađenih stva­ri, i prostirki i polica od tamnog drveta i korniša i jedno ogromno stepenište, a u čitavoj kući postoji samo jedan televizor, koji je ionako u podrumu, čisto da Monti može da prati vesti i neke stvari kojima se bavi, preko tele­vizije… ali to je sve. Ponekad o ovoj kući mislim kao o negativu naše… Nalazi se u delu severnog Londona koji zovu Kilburn, što zvuči ruralno ali, bože moj, nije uopšte, osim ulice u kojoj živimo a koja nije na „glavnom putu“, i ništa se ne čuje pa možeš da sediš u dvorištu u senci jednog ogromnog drveta – preko dvadeset četiri metra uz čije stablo puže bršljan… čitaš i osećaš se kao da si u romanu… Jesen je ovde drugačija – mnogo manje oštra i lišće opada ranije – sve je nekako melanholičnije.

Porodica je opet stvar za sebe – zaslužuju mno­go više prostora i vremena nego što ja trenutno imam (pišem ti ovo na pauzi za ručak). Ali ukratko: jedan sin, Majkl, fin, sportista. Pomalo dosadan, može se reći. Ti bi barem mislio da jeste. On ti je u biznisu – u kakvom tačno, nisam baš uspeo da shvatim. I ogroman je! Viši je od tebe bar pet centimetara. Svi su krupni, na onaj sportski, karipski način. Mora da ima skoro dva metra. Imaju i vrlo visoku i prelepu ćerku Viktoriju, koju sam vi­deo samo na slikama (trenutno putuje vozom po Evropi), ali vraća se nakratko u petak, čini mi se. Montijeva žena Karlin – savršena. Ona nije iz Trinidada, doduše – s ne­kog je malog ostrva, Sveti nešto nešto, nisam siguran. Nisam dobro čuo kad ga je prvi put spomenula, a sad je, ono, prekasno da pitam. Ona stalno pokušava da me ugoji – neprestano me hrani. Ostatak porodice razgo­vara o sportu i Bogu i politici, a Karlin lebdi nad svima njima kao nekakav anđeo – i pomaže mi s molitvama. Ona stvarno ume da se moli – i jako je kul kad možeš da se moliš a da ti neko iz porodice ne upada u sobu i a) prdi, b) urla, c) analizira „lažnu metafiziku“ molitve, d) glasno peva, e) vrišti od smeha.

I to ti je Karlin Kips. Reci mami da ona pravi kolače. Samo joj to kaži i izađi iz sobe smejući se…

E sad, slušaj ovo pažljivo: ujutru cela porodica Kips doručkuje zajedno i razgovaraju jedni s drugima i onda sednu u auto svi zajedno (pišeš li ovo?) – znam, znam – nije lako da to pojmiš. Nikad nisam sreo porodicu koja ovoliko želi da provodi vreme zajedno.

Nadam se da možeš da uvidiš iz svega što ti pišem da je tvoja zavada, ili šta god to bilo, kompletno gubljenje vremena. To je ionako sve s tvoje strane – Monti ne upa­da u zavade. Niste se nikada ni upoznali – samo ste vo­dili javne debate i razmenjivali glupa pisma. Sve je to takvo traćenje energije. Većina okrutnosti u svetu samo je pogrešno kanalisana energija. U svakom slučaju, mo­ram da idem – posao zove!

Pozdravi mamu i Livaja, delimično pozdravi Zoru,

i zapamti: volim te, tata (i molim se i za tebe)

Zju! Najduži mejl ikad!

Džerom xxoxxxx

Primalac: HauardBelsi@fas.Wellington.edu

Pošiljalac: Džeromprekograne@easymail.com

Datum: 14. novembar

Naslov: Zdravo još jednom

Tata,

Hvala što si mi prosledio informacije o disertaciji – mo­žeš li da pozoveš odsek na Braunu i da mi možda osi­guraš produžetak? Sad počinjem da shvatam zašto se Zora upisala na Velington… mnogo je lakše da probiješ rok kad je tatica nastavnik :) Pročitao sam tvoj kratki upit i onda sam kao budala tražio još nešto u prilogu (tipa pismo, recimo???), ali pretpostavljam da si previše zauzet/ljut/itd. da mi pišeš. E pa ja nisam. Kako napre­duje knjiga? Mama kaže da imaš problem da počneš. Jesi li već pronašao način da dokažeš da Rembrant nema pojma? :) Kipsovi mi se sve više dopadaju. U utorak smo svi išli u pozorište (ceo klan je sada kod kuće) i gledali smo plesnu trupu iz Južne Afrike, a onda, dok smo se vra­ćali metroom, počeli smo da pevušimo jednu numeru iz predstave, što se pretvorilo u glasno pevanje, s Karlin kao prvim glasom (ima sjajan glas), a čak nam se i Mon­ti pridružio, jer on nije stvarno „psihopata koji samog sebe mrzi“ kao što ti misliš. Bilo je zbilja divno, pevanje i ono kad je voz izašao na površinu i onda ta šetnja kroz mokar predeo do ove prelepe kuće i domaćeg karija s piletinom. Ali već mogu da ti vidim facu dok ovo pišem, pa ću prestati.

U ostalim vestima: Monti je zaključio šta je veliki ne­dostatak porodice Belsi: logika. Pokušava da me nauči da igram šah, i danas me prvi put za nedelju dana nije pobedio u manje od šest poteza, mada me je na kraju ipak pobedio, razume se. Svi Kipsovi misle da sam pobr­kan u glavi i poetski nastrojen – ne znam šta bi rekli da znaju da sam u našoj porodici ja praktično Vitgenštajn. Doduše, mislim da ih zabavljam – a Karlin voli kad joj se motam po kuhinji, gde se na moju čistoću gleda kao na nešto pozitivno, a ne kao na sindrom prisustva pred­meta u analnom otvoru… Moram da priznam, istina, da mi je malo čudno što se ujutru budim u miru i tišini (ljudi po hodnicima šapuću da ne bi probudili druge), a mojoj zadnjici pomalo nedostaje Livajev mokri uvijeni peškir, baš kao što moje uši pomalo ne znaju šta će sa sobom sada kada se Zora ne dernja u njih. Mama mi je pisala da mi kaže da je Livaj proširio broj kapa na četiri (plitka kapa za teme, kačket, kapuljača na dukserici, kapuljača na jakni), plus slušalice preko – tako da možeš da vidiš samo mali, majušni deo njegovog lica oko očiju. Molim te, baš ga tu poljubi od mene. I poljubi i mamu od mene, i nemoj da zaboraviš da joj je rođendan za nedelju dana. Ljubi mi Zoru i reci joj da pročita 24. poglavlje Jevan­đelja po Mateju, znam da prosto obožava malo Svetog pisma na dan.

Izobilja ljubavi i mira želim,

Džerom xxxxx

P. S. Da ti odgovorim da onaj „ljubazni upit“, jeste, još uvek sam ono… uprkos tvom očiglednom preziru, meni je to sasvim u redu, hvala na pitanju… dvadeset godina nije zapravo toliko kasno za mlade ljude danas, naro­čito ako su odlučili da se posvete Hristu. Čudno je što si uopšte i pitao, jer sam baš juče šetao Hajd parkom i pomislio kako si ti svoju izgubio sa nekim koga pre toga nisi poznavao i koga nikad više nisi video. I ne, nisam u iskušenju da ponovim taj incident…

Primalac: HauardBelsi@fas.Wellington.edu

Pošiljalac: Džeromprekograne@easymail.com

Datum: 19. novembar

Naslov:

Dragi doktore Belsi!

Blagog pojma nemam kako ćeš ovo da primiš! Ali mi se volimo! Kipsova ćerka i ja! Zaprosiću je, tata! I mislim da će pristati!!! Je l’ registruješ ove znake uzvika!!! Zove se Viktorija ali svi je zovu Vi. Sjajna je, prelepa, prepametna. 15

Pitaću je „zvanično“ večeras, ali hteo sam prvo tebi da kažem. Ukazalo nam se poput Pesme nad pesmama i nema drugog načina da se to objasni osim kao neka vr­sta zajedničkog otkrovenja. Tek što je stigla prošle nede­lje – zvuči sumanuto, ali je istina!!! Ozbiljno: srećan sam. Molim te, popij dva bromazepama i reci mami da mi piše pod hitno. Nemam više kredita na kartici, a ne bih da koristim njihov telefon.

Dž. xx

2

„Šta, Hauarde? U šta tačno gledam?“

Hauard Belsi uputio je svoju ženu Amerikanku, Kiki Simonds, na relevantan deo mejla koji je prethodno od­štampao. Ona se nalaktila nad papirom i primakla glavu kao što je uvek činila kad bi se koncentrisala na sitan font. Hauard se sklonio na drugu stranu kuhinje s trpe­zarijom da se pozabavi čajnikom koji zviždi. Postojao je samo taj visoki ton – sve ostalo je bilo u tišini. Nji­hova jedina ćerka Zora sedela je na stolici leđima okre­nuta sobi, sa slušalicama na ušima, gledala je pobožno u televizor. Livaj, najmlađi sin, stajao je pored svog oca ispred kuhinjskih ormarića. Sada su njih dvojica počela da orkestriraju doručak u bešumnoj harmoniji: dodava­li su jedan drugom kutiju žitarica, razmenjivali pribor, punili svoje činije i delili mleko iz roze bokala sa sunča­nožutom ivicom. Kuća je bila okrenuta ka jugu. Svetlo je dopiralo kroz vrata s duplim staklom koja su vodila u baštu, filtrirano kroz luk koji je odvajao kuhinju. Pa­dalo je blago na mrtvu prirodu koju je činila Kiki za ku­hinjskim stolom dok je nepomično čitala. Ka njoj je bila okrenuta tamnocrvena portugalska zemljana činija, do vrha puna jabuka. U ovo doba svetlo je dopiralo još dalje, preko stola, kroz hodnik, sve do manje od njihove dve dnevne sobe. Tu je polica sa knjigama krcata najstarijim izdanjima pravila društvo lejzi begu od uštavljene kože i otomanu na kom je Merdok, njihov jazavičar, ležao obe­znanjen na zraku sunca.

„Je li ovo stvarno?“, pitala je Kiki, ali odgovor nije do­bila.

Livaj je seckao jagode, ispirao ih i stavljao u dve činije za žitarice. Hauardov zadatak bio je da lovi njihove pe­teljke za bacanje. Kako su privodili kraju ovu operaciju, Kiki je okrenula papir naopako na stolu, sklonila ruke sa slepoočnica i tiho se nasmejala.

„Je l’ nešto smešno?“, upitao je Hauard, premestivši se za pult na koji se nalaktio. Kao odgovor na to, Kikino lice se razobličilo u bezizražajnu tamnoputost. Ovaj je izraz lica nalik na Sfingu ponekad navodio njihove pri­jatelje Amerikance da zamišljaju egzotičnije poreklo od onog koje je zaista imala. U stvari, ona je bila od prostog floridskog roda.

„Srce – probaj da ne budeš baš toliki šaljivdžija“, pre-dložila je. Posegnula je za jabukom i počela da je seče malim nožem s providnom drškom, deleći je na nejed­nake komade. Jela ih je polako, deo po deo.

Hauard je sklonio kosu s lica obema rukama.

„Izvini – samo – nasmejala si se, pa sam mislio da je nešto smešno.“17

„A kako treba da reagujem?“, rekla je Kiki sa uzda­hom. Položila je nož i posegnula za Livajem, koji je upra­vo prolazio pored nje s činijom. Zgrabivši svog krupnog petnaestogodišnjaka za pojas farmerica, povukla ga je lako k sebi i naterala ga da se sagne petnaestak centime­tara do nje na stolici, tako da je mogla da uvuče etiketu s njegovog košarkaškog dresa u okovratnik. Uhvatila je prstima njegove bokserice s obe strane ne bi li i njih na­mestila, ali se on povukao.

„Mama, brate…“

„Livaje, dušo, molim te, navuci pantalone samo mal­čice… vidi koliko su nisko… ne pokrivaju ti ni dupe.“

„Dakle, nije smešno“, zaključio je Hauard. Nije mu predstavljalo nikakvo zadovoljstvo da ovako navaljuje. No nameravao je da istraje u ovakvom ispitivanju, upr­kos tome što nije planirao da počne tom taktikom, i što mu je bilo jasno da ona nije bila put ni ka čemu kori­snom.

„O, zaboga, Hauarde“, zavapila je Kiki. Okrenula se ka njemu. „Možemo ovo da obavimo za petnaest minuta, zar ne? Kad deca budu…“ Kiki se pridigla kad je čula bra­vu na ulaznim vratima kako se oglašava jednom pa onda još jednom. „Zor, dušo, idi otvori, koleno me boli od ju­tros. Ne može da uđe, idi, pomozi joj…“

Zora, koja je jela pecivo punjeno sirom, pokazala je ka televizoru.

„Zora… idi otvori odmah, molim te, to je ova nova žena, Monik… iz nekog razloga ključevi joj ne otključava­ju kako treba – mislim da sam te zamolila da joj napraviš novi ključ – ne mogu da budem stalno kod kuće da je čekam… Zor, bi li makla dupe…“

„Drugo dupe od jutros“, istakao je Hauard. „Baš fino. Civilizovano.“

Zora je ustala sa stolice i otišla hodnikom ka vratima. Kiki je pogledala Hauarda još jednom prodornim upit­nim pogledom, na koji je on uzvratio najnevinijim izra­zom lica. Uzela je mejl svog odsutnog sina, podigla nao­čare koje su joj visile na lancu na zadivljujućim grudima i ponovno ih natakla na vrh nosa.

„Moraš da odaš priznanje Džeromu“, promrsila je dok je čitala. „Dečko nije budala… kad mu treba malo tvo­je pažnje, baš zna kako da je privuče“, rekla je, pogledav­ši iznenada u Hauarda, i razvukla slogove kao šalterska službenica u banci koja broji novac. „Ćerka Montija Kip­sa. Bum-tras. Iznenada si zainteresovan.“

Hauard se namrštio. „To je tvoj doprinos.“

„Hauarde, jaja su na ringli, ne znam ko ih je tu stavio, ali voda je davno isparila – gadno smrduckaju. Isključi ringlu, molim te.“

„To je tvoj doprinos.“

Hauard je posmatrao svoju ženu kako mirno sipa sebi treću čašu soka od paradajza koji koristi u koktelima. Podigla je čašu i prinela je usnama, ali onda je zastala i ponovo progovorila.

„Stvarno, Haui. Ima dvadeset godina. Traži da mu tatica posveti malo pažnje – i dobar je način odabrao za to. Do­voljno je bilo i to što je prihvatio ovo stažiranje kod Kipsa – mogao je da prihvati milion drugih. Sad će da se ženi mladom Kipsovicom? Ne moraš da budeš Frojd. Samo ka­žem, sad bi najgore bilo da ovo shvatimo ozbiljno.“

„Kipsovi?“, upitala je glasno Zora, koja se vraćala iz hodnika. „Šta se zbiva – je l’ se uselio Džerom? Kakvo ludilo… znači: Džerom – Monti Kips“, kazala je Zora, za­mišljajući njih dvojicu sa svoje leve i desne strane, i onda ponovila: „Džerom… Monti Kips. Žive zajedno.“ Zora se ko­mično stresla.

Kiki je ispila svoj sok i snažno tresnula čašom o sto. „Dosta više s Montijem Kipsom – ozbiljna sam. Neću više da mu čujem ime ovog jutra, kunem vam se bogom.“ Ba­cila je pogled na sat. „U koliko ti je prvi čas? Zašto si uop­šte još ovde, Zor? Kapiraš? Zašto si ovde? O, dobro jutro, Monik“, rekla je Kiki prilično drugačijim formalnim gla­som, u kom nije bilo floridske ritmičnosti. Monik je za­tvorila ulazna vrata za sobom i prišla im.

Kiki se osmehnula Monik pomalo usiljeno. „Danas smo ludi – svi kasne, kasne. Kako si ti, Monik – jesi do­bro?“

Nova spremačica Monik bila je zdepasta Haićanka, otprilike Kikinih godina, još tamnija nego Kiki. Ovo joj je bio tek drugi put da dolazi. Nosila je mornaričku voj­nu jaknu s podignutom krznenom kragnom i delovala je pomirljivo, kao da joj je žao zbog onoga što će krenuti po zlu pre nego što se išta i desi. Sve je ovo Kiki još tužnije i teže palo zbog perike koju je Monik nosila: jeftina na­randžasta ekstenzija od sintetike kojoj je očajnički bila potrebna korekcija, a danas kao da je stajala nekako više na njenoj glavi, prikačena tankim nitima za njenu retku kosu.

„Počnem ovde?“, stidljivo je pitala Monik. Ruka joj je lebdela nad rajsferšlusom jakne, ali ga nije otkopčala.

„Zapravo, Monik, možeš li da kreneš od radne sobe – moje radne sobe“, kazala je Kiki, brzo nadglasavajući ne­što što je Hauard zaustio da kaže. „Je l’ to u redu? Molim te, nemoj da pomeraš papire – samo ih skupi na gomilu, ako možeš.“

Monik je ostala ukopana u mestu, stezala je svoj raj­sferšlus. Kiki se zaledila u tom čudnom trenutku, činilo ju je nervoznom šta je ova crnkinja mislila o drugoj crn­kinji koja joj plaća da čisti.

„Zora će ti pokazati – Zora, pokaži Monik, molim te, hajde, pokaži joj kuda.“

Zora je počela da grabi stepenicama preskačući po tri jednim korakom, dok ju je Monik s mukom sledila. Hau­ard se pojavio iz proscenijuma i istupio u svoj brak.

„Ako se ovo bude desilo“, rekao je Hauard staloženo između dva gutljaja kafe, „Monti Kips će nam biti prija­telj. Naš. Ne nečiji tuđi prijatelj. Naš.“

„Hauarde“, izgovorila je Kiki s jednakom samokontro­lom, „molim te, bez ’skečeva’. Nismo na sceni. Samo sam rekla da ne želim sad o tome da pričam. Sigurna sam da si me čuo.“

Hauard se blago naklonio.

„Livaju trebaju pare za taksi. Ako hoćeš za nešto da se brineš, pobrini se za to. Nemoj da se brineš zbog Kipso­vih.“

„Kipsovih?“, oglasio se Livaj odnekud van pogleda. „Kojih Kipsovih? Kamo ih?“

Ovaj lažni bruklinski izgovor nije pripadao ni Hauar­du ni Kiki, a pojavio se u Livajevom govoru pre tri godine, kad je napunio dvanaest. Džerom i Zora su se rodili u En­gleskoj, Livaj u Americi. No njihove varijacije američkog akcenta Hauardu su se, barem, na neki način činile izve­štačenim – nisu baš bile proizvod ovog doma ili doma njegove žene. Nijedan, ipak, nije bio tako neobjašnjiv kao Livajev. Bruklin? Belsijevi su živeli više od trista dvadeset kilometara severno od Bruklina. Hauardu je tog jutra bio navrh jezika komentar na ovu temu (žena ga je upozorila da o tome ne komentariše), ali sada se Livaj pojavio iz hodnika i razoružao svog oca osmehom punim razređe­nih zuba.

„Livaje“, rekla je Kiki, „dušo, zanima me – znaš li ti ko sam ja? Obraćaš li pažnju na bilo šta što se ovde dešava? Je l’ se sećaš Džeroma? Tvog brata? Džerom ne bila ovde? Džerom prešla veliko more do mesta što se zove Engle­ska?“

Livaj je držao u ruci par patika. Njima je protresao u pravcu sarkazma svoje majke i, mršteći se, seo i počeo da ih obuva.

„Pa? Šta sad? Ja znam za Kipsove? Niš ti ja ne znam o nikakvim Kipsovima.“

„Džerome – idi u školu.“

„Sad sam još i Džerom?“

„Livaje – idi u školu.“

„Brate, šo moraš da si takva… Samo te pitam neš, toe sve, a ti mi tu…“ Ovde je Livaj iskrivio lice u nejasan izraz koji nije davao ni naznake onoga što je dalje hteo da kaže.

„Monti Kips. Čovek za koga tvoj brat radi u Engleskoj“, predala se Kiki umorno. Hauardu je bilo interesantno da posmatra kako je Livaj izvojevao ovaj ustupak, tako što je na Kikinu korozivnu ironiju odgovorio njenom suprot­nošću.

„Viš?“, rekao je Livaj, kao da se jedino njegovom za­slugom moglo doći do pristojnosti i zdravog razuma. „Je l’ bilo teško?“

„I je l’ to onda pismo od Kipsa?“, upitala je Zora, koja se vraćala niz stepenice i provirila iza majčinog rame­na. U ovom položaju, majka i ćerka koja se nadvija nad njom podsećale su Hauarda na dve Pikasove bucmaste vodonoše. „Tata, molim te, moram da ti pomognem u pi­sanju odgovora ovog puta – uništićemo ga. Za koga je? Za Republiku?“

„Ne. Ne, nema veze s tim – zapravo je od Džeroma. Ženi se“, rekao je Hauard i pustio da mu se bademantil otvori kad se okrenuo. Odšetao je do staklenih vrata koja su gledala na baštu. „Kipsovom ćerkom. To bi trebalo da bude smešno valjda. Vaša majka misli da je da pukneš od smeha.“

„Ne, dušo“, rekla je Kiki. „Mislim da smo upravo utvr­dili da ja ne mislim da je tu išta smešno – mislim da ne znamo šta se dešava – ovo je mejl od sedam redaka. Ne znamo ni šta znači, i neću sad da se uzbuđujem oko…“

„Je l’ on ovo ozbiljno?“, prekinula ih je Zora. Istrgla je papir iz majčinih ruku i prinela ga blizu svojim kratkovi­dim očima. „Ovo je nekakva jebena šala, jelda?“

Hauard je naslonio čelo na debelo staklo i osetio kako mu kondenzacija kvasi obrve. Tamo napolju, sneg Istoč­ne obale nastavio je da pada na ravne časti tako da su baštenske stolice izgledale isto kao baštenski stolovi i biljke i poštanski sandučići i stubovi ograda. Dahom je na staklu napravio pečurkasti oblačić i onda ga obrisao rukavom.

„Zora, moraš da ideš na čas, okej? I naročito moraš da prestaneš tako da se izražavaš u mojoj kući – Šut! Št! C! Ne!“, prosiktala je Kiki, svaki put prekinuvši reč koju je Zora htela da izusti. „Okej? Vodi Livaja na taksi stanicu.

Ne mogu danas da ga vozim – možeš Hauarda da pitaš hoće li on da ga vozi, ali nešto mi ne deluje da će se to desiti. Ja ću da pozovem Džeroma.“

„Ne treba mi žnjavo“, rekao je Livaj, i tek sad je Hauard zaista primetio Livaja, i to nešto novo u vezi s Livajem: ženska čarapa, tanka i crna, na njegovoj glavi, vezana pozadi u čvor, s malom nasumičnom izbočinom poput bradavice na vrhu.

„Ne možeš da ga pozoveš“, rekao je Hauard tiho. Po­merio se taktički, tako da izađe iz vidokruga svoje porodi­ce ka levoj strani pozamašnog frižidera. „Nema kredita.“

„Šta si rekao?“, upitala je Kiki. „Šta pričaš? Ništa te ne čujem.“

Iznenada se stvorila iza njega. „Gde je broj telefona Kipsovih?“, zahtevala je, iako su na ovo pitanje oboje znali odgovor.

Hauard je oćutao.

„A, da, tako je“, rekla je Kiki, „broj je u dnevniku, onom dnevniku što je ostao u Mičigenu, posle one čuvene kon­ferencije kad si imao na umu važnija posla od svoje žene i porodice.“

„Je l’ možemo da ne pričamo sad o tome?“, zamolio je Hauard. Kad si kriv, možeš samo da moliš da ti odlože presudu.

„Kako god, Hauarde. Kako god – ovako ili onako ja ću na kraju morati da se nosim s tim, s posledicama tvojih dela, kao po običaju, tako da…“

Hauard je udario friz pesnicom postrance.

„Hauarde, molim te, nemoj to da radiš. Vrata su se ra­sklimala, ne stoje… sve će da se odmrzne, zatvori ih kako treba, kako treba, sve dok ne – okej, jeste nezgodno. I to ako se zaista desilo, a to ne znamo. Moraćemo prosto da idemo korak po korak dok ne saznamo šta se, kog đavola, deša­va. Staćemo na tome i, ne znam… razgovaraćemo kad… pa, kad Džerom dođe kući za početak i kad bude imalo o čemu da se razgovara, dogovoreno? Dogovoreno?“

„Prestanite da se svađate“, požalio se Livaj s druge strane kuhinje, a onda je to ponovio i glasnije.

„Ne svađamo se, dušo“, rekla je Kiki i presamitila se. Povila je glavu unapred i pustila kosu skinuvši mara­mu boje plamena. Kosa joj je bila upletena u dve debele pletenice koje su joj sezale do zadnjice, kao odmotani ovnujski rogovi. Ne dižući pogled, poravnala je dve stra­ne tkanine, zabacila glavu unazad još jednom, dvaput obavila tkaninu oko glave i vezala je tačno na isti način, samo čvršće. Sve se podiglo za par centimetara i s ovim novim, autoritativnim licem, navalila se na sto i okrenu­la ka svojoj deci.

„Okej, predstava je završena. Zor, mora da ima par do­lara u ćasi kod kaktusa. Daj ih Livaju. Ako ne, pozajmi mu nešto para, pa ću ti ja vratiti posle. Malo sam kratka s parama ovog meseca. Okej. Napred, juriš i naučite nešto. Bilo šta. Bukvalno bilo šta.“

Par minuta kasnije, kad su se vrata za njenom decom zatvorila, Kiki se okrenula ka svom mužu s naučnom te­zom od lica, čije je redove i reference jedino on pozna­vao. Eto tek tako, Hauard se nasmešio. Zauzvrat nije do­bio ništa. Hauard je prestao da se osmehuje. Ako im je predstojala svađa, nijedna budala se ne bi kladila na nje­ga. Kiki – koju je Hauard jednom, pre dvadeset osam go­dina, nabacio na rame poput urolanog tepiha da je baci na krevet, a sebe na nju, u njihovoj prvoj kući prvi put – sada je imala oko dobrih sto deset kilograma i izgledala je mlađe od njega dvadeset godina. Njena koža imala je tu famoznu etničku prednost da se ne bora previše, a u Kikinom slučaju, dobijeni kilogrami su je još impresivni­je zagladili. S pedeset dve godine lice joj je još uvek bilo kao u devojke. Prelepo lice opake devojke.

Sada je prešla preko sobe i gurnula ga u prolazu toli­kom silinom da ga je odbacila u obližnju stolicu za lju­ljanje. Za kuhinjskim stolom, počela je nasilno da pakuje u torbu stvari koje nije morala da nosi na posao. Progo­vorila je a da ga nije ni pogledala. „Znaš šta je čudno? Neko može da bude profesor nečega i istovremeno toliko intenzivno glup kad je sve drugo u pitanju. Pogledaj neki vodič za roditeljstvo, Haui. Videćeš da, ako reaguješ na ovaj način, onda će se tačno desiti, ali upravo suprotno od onoga što želiš da se desi. Upravo suprotno.“

„Ali tačno suprotno od onoga što ja želim“, razmatrao je Hauard ljuljajući se u stolici, „uvek se i jebeno desi.“

Kiki se ukopala. „Jeste. Zato što nikad ništa nije po tvom. Život ti je baš jedna orgija lišenosti.“

Ovo je upućivalo na nedavne nevolje. Bila je to ponu­da da se razvale vrata u dvorcu njihovog braka koja vode do predsoblja patnje. Ponuda je odbijena. Umesto toga, Kiki je počela da rešava dobro znanu začkoljicu kako da smesti mali ranac posred svojih ogromnih leđa.

Hauard je ustao i upristojio se u svom bademanti­lu. „Imamo li makar njihovu adresu?“, pitao je. „Kućnu adresu?“

Kiki je prstima pritiskala slepoočnice kao karnevalski čitač misli. Govorila je polako i, premda je poza bila sar­kastična, oči su joj bile pune suza.

Zejdi Smit